"Sutra je zakletva.", promrmljala je.

Nežno ju je pomilovao po obrazu. "Znam. Javi Jerotiju."

Odmahnula je glavom. "Ionako neće doći, ne pada mi na pamet.", progunđala je.

"Nina..."

Sela je i pogledala ga. "Znam da neće doći, zvala ga ili ne, samo će mi teže biti ako ga pozovem, Todore. Mislim...", krenula je i ućutala.

Povukao je sebi i zagrlio je. "Šta misliš?"

"Većina očeva iz moje klase su isto vojna lica, dosta njih se takođe vratilo sa radišta i opet su podržali svoju decu. Mogao je i on mene.", promrmljala je.

"Znam."

"Ti ćeš svakako biti tamo, tako da neću biti sama."

"Da, ali..."

Prevrnula je očima. "To bi jednog dana podržao naše dete? Mislim, Strahinju.", brzo se ispravila.

Šokirano je gledao u nju. Znao je da se ispravila samo zbog njegovog šokiranog izraza lica. "Da, ja bih podržao i naše dete i Strahinju.", promumlao je i povukao je do sebe.

"Znala sam. Laku noć.", promrmljala je, poljubila ga u grudi i sklopila oči.

Sačekao je da zaspi, a onda je nežno spustio sa ruke, pa se izvukao iz kreveta, dohvatio njen mobilni i otišao u kupatilo. Našao je Jerotijev broj i okrenuo ga. "Molim?"

"Jerotije..."

"Šta hoćeš, Todore?"

"Nini je sutra zakletva, svestan si da će biti jedina tamo bez ikoga svog i..."

"Koliko sam ja obavešten, vas dvoje ste zajedno, Milki je rekla da si joj budući zet, zašto ti ne ideš sa njom?", zajedljivo je upitao.

Todor je uzdahnuo. "Ja ću svakako biti tamo sa njom, ali njoj fali i vaša podrška, Jerotije. Sutra će tamo biti toliko veterana, njihova deca su isto krenula njihovim putem i imaju svu podršku svojih  očeva."

"Zašto me ona nije zvala, to je njena zakletva?"

"Zato što je tvrdoglava poput tebe.", otresao je. "I uporna je kao i ti. U stvari, sve što je pokazala od trenutka kad je došla ovde, bilo je da je tvoja ćerka, od glave do pete.", progunđao je.

Jerotije je uzdahnuo. Znao je da je Nina sve povukla na njega, iako to nije smatrao nekim vrlinama. "Todore..."

"Predivna je devojka, malo luda, ali predivna. Budi sutra tamo. I kako da izbrišem ovaj poziv, da bih se ujutru uopšte i probudio?"

I Jerotije se najzad nasmejao. "Ne znam ni ja, ti novi telefoni su nepoznanica za mene. Razmisliću, u redu?"

"U redu, laku noć.", promrmljao je i spustio slušalicu. 

"Gde si bio?", pospano je upitala, kad se uvukao u krevet kraj nje.

Povukao je u zagrljaj i slatko je poljubio u teme. "U wc-u. Spavaj."

Klimnula je, skupila se uz njega i nastavila da spava. Duboko je uzdahnuo. Zaista se nadao da će se sutra Jerotije biti na toj zakletvi, jer se i sam sećao koliko mu je značilo to što je njegov otac došao čak iz Prištine i što je video ponos na njegovom licu.

"Gde ideš?", Milka je ujutru upitala Jerotija, kad je videla da se negde sprema.

"U Beograd.", promumlao je.

"Zašto?"

Uzdahnuo je. "Pozvan sam na neki sastanak ratnih veterana. Zamolili su me da dođem.", promrmljao je prvo što mu je palo na pamet. Od kako je Nina izbacila Milku iz stana i rekla joj za Todora, prestala je da je spominje. Osećao je buru i nije želeo sad da se nervira.

"U redu, ne čekam te na ručku znači?"

Odmahnuo je glavom. "Javiću ti se.", promrmljao je, poljubio je u čelo i izašao iz kuće.

"I?"

Nasmejao se. "Ja već znam da si najsposobija i najlepša kadetkinja tamo, Nina."

Pogledala je u Vesnu. "Hvala ti, da je do mene, otišla bih kao da me je neko kraj puta pokupio i bacio tu."

Vesna se nasmejala. "Naučiću te da se našminkaš i..."

Nina je žestoko odmahnula glavom. "Nemoj, molim te. Ja sam antitalenat za to, izgubićeš živce i oteraćeš me dođavola. Ovako je bolje za obe. Mislim da je vreme da krenemo, ne želimo i da zakasnimo."

Todor se nasmejao. "Stići ćeš taman na vreme. Pozvao sam taksi, biće tu za deset minuta."

Pogledala ga je. I sam je na sebi imao uniformu i izgledao tako prokleto dobro. Od kako je ušla u njegov život, on je postao sasvim drugi muškarac i ona je bila tako ponosna na njega. "Dobro, hajde onda da siđemo dole i sačekamo ga."

Zasmejao se i pogurao je ka vratima. Dvadesetak minuta kasnije stajala je ponosno u vrsti sa ostalim kadetima, spremna da položi zakletvu. Ona je bila ovde zato što je verovala u sebe, u svoje snove, kao i u to da nema časnijeg poziva od onog koji je ona izabrala. "Kao otac, ponosan sam, kao veteran, tužan sam što je izabrala taj put."

Todor se trgao i pogledao u Jerotija. Ako bi bio iskren, on uopšte nije očekivao da će se on danas pojaviti ovde. "Danas su druga vremena, Jerotije, nema više rata."

Frknuo je. "Ne seri, Todore, obojica znamo gde živimo, ali nisam mogao da ne budem danas ovde."

Todor se osmehnuo. "Drago mi je što jesi."

Jerotije ga je pogledao. "Rečeno mi je da si penzionisan, otkud u uniformi?"

Uzdahnuo je. "Pristao sam da im budem predavač, kako bih pazio na nju. Despić ju je nagazio od prvog dana."

Klimnuo je. "Razumem. Pokušaću da razgovaram sa njim, ako to ikako bude moguće."

"I ja sam hteo, ali ona smatra da treba sama da se izbori sa tim.", promumlao je.

Razgovor je prekinula himna republike Srbije. Jerotije je progutao ogromnu knedlu ponosa pomešanog sa strahom, dok je gledao u svoju Ninu kako drži ruku na grudima i sa ostalima mirno stoji u stroju. "Oficiri, podoficiri i kadeti, slušaoci, učenici i vojnici, zdravo!"

"Zdravo!", horski su odvratili.

"Zaklinjem se svojom čašću da ću čuvati i braniti nezavisnost, suverenost i teritorijalnu celovitost Republike Srbije!''

"Kadeti, učenici, slušaoci i vojnici, čestitam vam položenu zakletvu!"

"Hvala!"

"Vojičku zakletvu polagali su srpski vojnici od pamtiveka, zaklinjući se na vernost i odanost svojoj otadžbini. Odbrana otadžbine za naš narod je oduvek bila izraz časti i mnogo više od obaveze. Danas i vi krećete njihovim putem. Želim vam sve najbolje! Vojno!"

Nina je pogledom potražila Todora, a onda se umalo onesvetila kad je kraj njega ugledala Jerotija. Progutala je i sigurnim korakom krenula ka njima. Salutirala im je. Obojica su joj uzvratili salutiranjem, a onda ju je Jerotije povukao sebi i snažno je zagrlio. "Čestitam!"

"Hvala, tata. Kako si znao?"

Nasmejao se. "Imam svoje izvore. Da li bi izašla na ručak iskupljenja sa svojim ocem? I ti, Todore, naravno."

Nasmejala se. "Naravno..."

"Jerotije, kako mi je drago što te vidim, druže!"

Okrenuo se i osmeh mu se razlio licem. Nina je mogla da se zakune da nikad nije videla takav osmeh na očevom licu. "Veli...", nasmejano je rekao, a onda zagrlio tog muškarca i potapšao ga po ramenu. "Otkud ti ovde?"

"Ćerka mi je upravo položila zakletvu. I nadao sam se da ću te sresti ovde, kad mi je Vesna rekla da je u klasi sa Ninom Rakić."

Vesna im je prišla. "Dobar dan, Vesna.", ljubazno je rekla. "Vi ste Ninin tata?" Jerotije je klimnuo glavom. "Baš mi je drago što ste došli, Nina je bila tužna, iako nije htela to da pokaže."

Jerotije se nasmejao. "Moram da priznam da izuzetnio ličiš na oca. Hoćete li sa nama na ručak?"

"Zašto da ne. Idemo."

"Zar Grgićka nije rekla da tvoj otac nije bio vojnik?", Nina je zašištala dok su išle iza trojice muškaraca, koji su živo razgovarali, prisećajući se ratnih dana.

"Bio je dobrovoljac. Nije imao čin kao njen tatica, ali je bio dole."

"Trebalo je još koji put da je nabodem, ali polako, imam vremena, tek smo krenuli.", rekla je cerekajući se.

Došli su u restoran i poručili specijalitet i aperitiv. "Sigurno si veoma ponosan što je Nina krenula tvojim putem."

Jerotije je uzdahnuo. "Ne mogu da poreknem da nisam bio najponosniji na svetu kad sam je video u stroju, ali nisam želeo da krene mojim putem, ne nakon svega. Krišom je sve završila, napisala mi pismo i otišla.", progunđao je.

"Razumem, nisam ni ja bio oduševljen, ali Vesna je moja mezimica. Sami smo već devet godina i od tad ne znam da li sam joj išta odbio."

"Gde je Jana?"

"Umrla je, od leukemije.", tiho je rekao.

"Žao mi je..."

Slegnuo je ramenima. "Dalje se mora, zbog Vesne. Todore, kako su tvoja žena i klinac?"

Todor i Nina su se pogledali. "Razveden sam, ostavila me je kad sam se vratio. Ne viđam ga.", promrmljao je.

"Izgleda da nam se baš i nije posrećio ovaj mir."

Jerotije ga je pogledao. "I ja sam isto mislio, dok je danas nisam video. Sve njih."

Nastavili su razgovor u daleko prijatnijem tonu i ručali. "Pa, mislim da sad neće proći deset godina, pre nego što se ponovo vidimo."

Jerotije se nasmejao. "Neće, sigurno."

Klimnuo je, pozdravio se sa njim i Todorom i on i Vesna su otišli. "Idem do wc-a.", Todor je promrmljao i otišao.

 Jerotije je pogledao u Ninu, a onda je povukao u zagrljaj. "Znam da nisam ponekad bio najbolji otac, ali... Krenuću na terapije."

Pogledala ga je. "Krenućeš? Stvarno?"

Uzdahnuo je i klimnuo glavom. "Krenuću, možda bih i ranije, da mi Milka nije napunila glavu da će te to uništiti. Tebe i tvoju budućnost."

Jako ga je zagrlila. "Jedino je bitno da kreneš, tata. Slušaj, ovaj..."

"Rekla mi je Milka. Klinac je dobar momak, samo... Pa, kao i sa svima nama, treba ti malo više strpljenja. Zna li?"

"Da će ti postati zet? Zna, ali mislim da još uvek ne veruje. Malo je... Nepoverljiv."

"Pa, onda se naoružaj strpljenjem, trebaće ti."

Ugledala ga je kako ide prema njima i nasmejala se. "Strpljiva sam ja osoba, tata."

"Idemo li?", Todor je upitao.

"Idemo. Tata, hoćeš li na kafu?"

Pogledao je na sat, pa odmahnuo glavom. "Ne mogu, za sat imam autobus nazad. Moram najzad da kupim automobil.", progunđao je.

"Slažem se. Pozdravi mamu, iako mislim da neće baš biti oduševljena, nakon što sam je izbacila iz stana."

Pevrnuo je očima. "Sve sam već čuo. Poznaješ Milku, odljutiće se. Kad imaš slobodno?"

"Novembar je... Dakle za Novu Godinu."

"Onda želim da te vidim kući tad. Oboje. Doviđenja, Todore.", promrmljao je, pozdravio se sa njim, još jednom poljubio Ninu, seo u taksi i otišao.

Todor je pogledao u Ninu. "Hoćemo li da prošetamo do kuće?"

Prekrstila je ruke na grudima i izvila obrvu. "Koliko si imao udela u tome da Jerotije dođe ovde?"

Nasmejao se, obgrlio je oko ramena i slatko je poljubio. "Mnogo, zvao sam ga noćas."

Uzdahnula je i pogledala ga, pa ga poljubila. "Hvala ti. Rekao mi je da kreće na terapiju."

"To je odlično, Nina."

"I rekao mi je da je klinac dobar, samo zahteva malo više strpljenja."

Još više ju je privukao sebi. "Misliš li da se isplati biti strpljiv sa klincem?"

Zasmejala se. "Noćima dokazuješ da se i te kako isplati.", rekla je smejući se.

Pogledao ju je i skupio oči. "Samo noćima?"

Smejala se kao luda. "I danima, Todore, ali ja sam znala to od prvog trenutka. Jaoj, vidi ih!", ciknula je i prišla živoj ogradi, gde su sklupčani jedno uz drugo spavali štene i mače. "Ne možemo ih ostaviti ovde."

"Ne misliš valjda..."

"Mislim. Daj, Todore, vidi kako su slatki. I zima je, vidi kako se tresu, a verovatno su i gladni. Nemaju nikoga, ni kuću i..."

"Ponesi ih.", na kraju je poraženo progunđao.

Pogledala ga je. "Stvarno?"

Prevrnuo je očima. "Stvarno."

Podigla ih je u naručje, a onda mu se približila i pogledala ga. "Sa tobom se sve isplati.", tiho je rekla.

Jedva je uspeo da se osmehne. "I sa tobom, Nina.", prošaputao je, a onda je ponovo privukao sebi i poveo je dalje. Bio je spreman na sve,  samo da je sačuva uz sebe.