-Hej, štreberu!-viknuo je neko iza mene i znao sam da ću ponovo da počnem da mrzim svoj život.

-Mogu li ti pomoći?-sasvim uljudno sam pitao gospodu okrenuvši se.

Naravno, odmah sam završio na podu i proklete naočare su se polomile. Ponovo... Uf, zašto ih se već jednom ne otarasim?

-Mogao bi da mi pomogneš tako što ćeš da ispariš sa lica zemlje.-visoki smeđokosi dečko se nasmejao zlobno praveći od mučenja mene pravu školsku predstavu u kojoj ostali učenici imaju priliku da uživaju.

Predstavljam vam jednog i jedinog Tejlora Bekera, mog ličnog siledžiju. Da, imam privilegiju da imam lično moju osobu koja me maltretira svakog božjeg dana. Kakav sam ja srećnik, zar ne?Neko ima ličnog vozača, neko ličnu kućnu pomoćnicu, a ja imam ličnog Tejlora koji me ubija od batina svakog dana. Koliko ljudi osim mene može to?

-Koga ćeš da maltretiraš ako ja isparim?-obično sam samo ćutao, ali me je nešto nateralo ta kažem to možda i previše podrugljivim tonom

-U pravu si, luzeru...-maltene prijateljski je rekao, uhvatio me za majicu i nimalo nežno me podigao-Trebaš mi da mi budeš lična vreća za udaranje.

Posle toga me je još jednom zavalio i osećaj nije bio ni malo prijatan, bukvalno kao da me je udario automobil u punoj brzini, pa otišao nekuda dok ga je pratila grupa sačinjena od najzgodnijih devojaka u školi. Zar ne bi hteli da ste na njegovom mestu?

Ako ništa, ja mogu dobiti nagradu za najbolje smišljanje izgovora za slomljene naočare. Pale su mi na ulicu i zgazio ih automobil, neko me je slučajno udario vratima u glavu... Zaista sam se ispraksirao.

Polako sam izlazio iz škole držeći se za mesto na licu gde me je Tejlor udario i pomalo jaukao. Nije bila prevelika masnica, ali da je bolelo, bolelo je. Osim toga, boleli su i pogledi oko mene.

Kao i u svakoj drugoj školi, niko ovde nije ulagao previše napora da uradi nešto povodom ponašanja te opasne ekipice. Pre svega, niko ne želi da završi kao ja. Ko može da ih krivi?

Većina pogleda koji su bili uprti u mene delovali su spolja podrugljivo, ali sam osećao da se duboko ispod krije saosećanje za mene i moju divnu situaciju. Kao da ja od saosećanja živim. Prešao sam jednom pogledom preko svojih dotičnih ,,drugara", otvorio vrata i užurbano izašao napolje.

Taylor's POV

-Kako sam ga samo profesionalno zavalio, jel?- prišao sam momcima kad sam se napokon otarasio onih guski i upitao samozadovoljno.

-Da, Tej ,ali moramo...-Dilan je rekao neobično nervozno i počešao se po potiljku-Moramo ozbiljno da poričamo.

Iz iskustva sam znao da se ne sprema ništa dobro kada su oni ozbiljni. Dođavola, a dan mi je tako lepo počeo...

-Pa hajde, počnite.-odmerio sam svu četvoricu pojedinačno pomalo iznervirano i prekrstio ruke preko grudi-Nemam ceo dan!

-Vidi ovako...-ispostavilo se da je Aleks bio najhrabriji, pa je upravo on istupio-Jutros smo održali sastanak bande i...

-Stani!-prekinuo sam ga pokretom ruke i prostrelio besnim pogledom-Sastanak bande? Bez mene?

-Upravo si ti i bio tema razgovora.-nastavio je malo opreznije-Analizirali smo tvoje ponašanje ovih dana i složili smo se da...-zastao je kao da je smišljao kako to da izgovori-Napustiš ekipu.

-Molim?-upitao sam i previše mirno samo iz razloga što nisam verovao svojim ušima-Da napustim svoju bandu? Pa ja sam je i osnovao!

-Pa i jeste tvoja, jer se sve vrti samo oko tebe!- Džeremi je viknuo i prišao mi neugodno blizu-Tejlor ovo, Tejlor ono... Mi smo samo tvoja pratnja!

-Ar, ortak...-okrenuo sam se ka jedinoj osobi za koju sam se nadao da je ostala na mojoj strani-Ti me podržavaš, jel da?

-Izvini, ali ovo je demokratija.- promrmljao je tužno i oborio pogled.

-Znači tako hoćete da se igrate?-osetio sam kako pritisak počinje da mi se diže-Jesmo li zaista završili?

-Izgleda da je tako.-Aleks je izgleda bio odabran za posrednika.

-Dobro onda.-procedio sam kroz zube, prostrelio pogledom svu četvoricu i krenuo ka izlazu-Mogu ja i bez vas, luzeri!

-Kako da ne.-čuo sam kako neko od njih, verovatno Džeremi, podrugljivo mrmlja.

Nažalost, ko god da je to bio, bio je u pravu. Kada je neko osoba kao ja ko radi stvari kao ja, ne može da opstane sam u ovoj školi. Možda se jesam malo izdvajao poslednjih dana, ali je bio očigledno da ne mogu bez te četvorice tupana. Niko ne shvata opasnog momka kada je solo!

Ono što je bilo očigledno je to da sam u što kraćem roku morao da smislim kako da povratim svoju ekipu ili... Da napravim novu. Nažalost, to je bila nemoguća misija, bar u školi u koju sam ja išao, jer niko nije bio dovoljno kul da bude u bandi Tejlora Bekera.

Ipak, baš u trenutku kada sam se pomirio sa svojom tužnom sudbinom, ugledao sam mušku siluetu kako pokunjeno korača par metara ispred mene. Iako mu nisam znao ime najbolje, bez sumnje bih prepoznao taj paćenički džemper bilo gde. Najednom, pao mi je na um savršen plan. Nekad se zapitam na koga sam ovoliki genije...

-Hej, štreberčiću!-povikao sam i ubrzao korak da bih došao do njega.

Smeđokosi dečko kog sam malo pe toga dobro izdevetao je uplašeno poskočio, bukvalno u sekundi prebledeo i stao kao ukopan odmeravajući me pažljivo.

-Molim?-zamucao je toliko tiho da sam ga jedva čuo.

-Živimo u istoj ulici.-nasmešio sam se što sam druželjubivije mogao, čak iako je to verovatno delovalo krajnje veštački-Zašto da ne idemo kući zajedno?

Nisam druželjubiva osoba, to je sve.

-Stani na trenutak.-prekinuo me je pokretom ruke oprezno izvivši obrve- Ne želiš da me udaraš, vređaš ili omalovažavaš na bilo koji način?

Ja?-sad tek shvatam da je trebalo pogađati one časove glume kad sam mogao-Naravno da ne! Zašto bih to uopšte radio?

-Ti si Tejlor, ja sam Kameron.-pokazao je prvo na mene, pa na sebe i slegnuo ramenima-To je prosto zakon prirode.

A, da, Kameron se zove.

-Moraš da me razumeš.-prebacio sam ruku preko nejgovog ramena i šarlatanski se nasmešio-Nemoj to shvatati lično, sve je to stvar imidža, znaš?

-Momci su te izbacili iz bande, jel da?- bukvalno me je odgurnuo i upitao tako hladno da sam bio zabezeknut.

-Zar je to toliko očigledno?-beznadežno sam zabacio glavu unazad i upitao.

-Previše si fin, ulaguješ se, izvinjavaš mi se...-nabrajao je na prste, pa me prodorno pogledao-Da, očigledno je.

-U redu, u redu.-pomirio sam se sa činjenicom da je moj pokušaj glume propao-Izbacili su me.

-Dobro.-slegnuo je ramenima i rekao opušteno

-Čekaj malo.-prekinuo sam ga pokretom ruke i zbunjeno ga pogledao-Zar nećeš da me ismejavaš, zadirkuješ, objaviš ovo na svaku društvenu mrežu koju imaš?

-Zašto bih?-izgledao je krajnje zbunjeno-Zabole mene što su oni tebe izbacili.

-Zaista jesi čudak.-promrmljao sam sebi u bradu s namerom da me on ne čuje.

-Došao si samo da me obavestiš kako si izbačen i da mi dočaraš kakav sam paćenik?-po njegovim izvijenim obrvama i pomalo nervoznom licu, delovalo je kao da me je čuo- Nije potrebno, dokazuješ mi to svaki dan.

Nekako prkosno, što nikad do sad nisam video, me je prostrelio pogledom, okrenuo se i krenuo niz ulicu, a ja sam prvi put pomislio da moj plan možda i može da uspe.

-Stani...Kam!-trebalo mi je malo vremena da se prisetim njegovog imena-Nije u tome stvar!

-Sad još i nadimci?-sarkastično se nasmejao i okrenuo ka meni-Ti to mene muvaš?

-Znam da će ovo zvučati malo čudno, ali...-rešio sam da je gotovo sa ovim ulizivanjem i da je vreme da pređem na stvar-Hoćeš li da budeš u mojoj novoj bandi?

U prvom trenutku se zaledio u mestu i zabezeknuto me odmeravao od glave do pete ponovo i ponovo, kao da je želeo da se uveri da je ono što je čuo istina, a onda, već u sledećem momentu, počeo je da se glasno smeje držeći se za stomak.

-Šta je to toliko smešno, ako smem da pitam?-kao što je bilo prirodno za mene, počeo sam da gubim živce.

-Tvoja glupost.-kao da je neko pritisnuo neko dugme za pauzu, prestao je da se smeje i ozbiljno me pogledao

-Hej!-podigao sam ruke kao da sam se branio od nečega i malo se udaljio-Samo sam pitao.

-Ne znam samo kako smeš da pitaš bilo šta, a kamoli takvo nešto posle svega.

Još jednom mi je uputio onaj prkosni, zloćudni pogled, pa doslovno frknuo, okrenuo se i nastavio svoj put.

Bilo je očigledno da nema vajde od dobrog, maznog Tejlora i da moram da pređem na tešku artiljeriju ukoliko planiram da sve ovo uspe. Ali čime možeš da ucenjuješ osobu o kojoj skoro ništa ne znaš?

-A šta je sa Nikol?-izletelo mi je toliko naglo da ni sam nisam verovao kako sam to tako brzo smislio.

A sudeći po njegovoj reakciji, moj pokušaj je i te kako uspeo. Ukipeo se na mestu i iako nisam mogao da mu vidim lice, osetio sam da je pocrveneo.

-Odakle ti znaš za to?-upitao je ponovo onako drhtavo kako sam navikao ne okrećući se.

-Dragi moj Kam...-prišao sam mu, stavio mu ruku na rame i zlobno se nasmehnuo-Nema onoga što ja ne znam u ovoj školi.

-Pa čak i da jesam zaljubljen u nju, šta to ima veze?

-O, pa ti si zaljubljen u nju? Lepo je to znati.-moj sadistički duhh se polako vraćao-Jer ja to nisam ni jednom pomenuo.

I zaista, neverovatno je koliko sam se dobro osećao kad sam gledao kako on još više crveni, počinje ubrzano da diše i skoro pa bolno grize usnu. Niz čelo su mu tekle kapljice znoja, a nervoza u vazduhu je prosto mogla da se seče nožem.

-Slušaj ovako, štreberčiću.-iz nekog razloga sam u svojoj i ovako bolesnoj glavi zamislio malopređašnju gomilu kako nas posmatra i navija za mene-Imaš dva izbora. Možeš sad da odeš bez bilo kakvih posledica, ali će sutra svi pogledi biti upereni u tebe, a Nikol će da te prezire jer devojke mrze kada se okolo priča ko je zaljubljen u njih, naročito ako je to paćenik poput tebe, ili...

-Ili?-požurivao je nastavak moje priče.

-Ili možeš da uradiš ovo što sam ti rekao, a samim tim dobijaš i jednu veoma pozitivnu stvar.-malo sam se udaljio i smekšao izraz lica.

-A to je?

-Kao što možda i predpostavljaš, ne planiram da te pustim u svoju bandu tako....-s gnušanjem sam odmerio njegov štrikan crveni džemper i polomljene naočare u rukama-Štreberkastog.

-Šta fali mom stilu?-izgleda da se i on malo smirio.

-Fali mu ono što čini popularne momke u našoj školi.-zvučao sam kao oni prodavci sa televizije koji pokušavaju da ti uvale nepotrebnu robu-Fali ti šmekerska iskrica.

-Vau...-sarkastično je promrmljao-To postoji cela nauka, jel?

-Skratiću, Kameron.-ponovo sam počeo da se nerviram-Napraviću od tebe kul momka, postaćeš popularan, to će biti novi hit u školi i zadržaće mene na lestvici popularnosti, a tebi će da pridobije tvoju toliko voljenu Nikol, što ću ja još malo da doprinesem. Pa pristaješ li ili ne?

Zaćutao je na par sekundi, možda čak i duže, pa uzdahnuo i ja sam, čak i bez i jedne izgovorene reči shvatio da je pristao.

-Znaš da će ovo da pođe po zlu, zar ne?

-Znači li to da?-u sebi sam ga požurivao da što pre kaže tu kratku magičnu reč.

Klimnuo je glavom, a ja sam se nacerio od uha do uha dok sam likovao sam sebi i svojoj genijalnosti.

-Odlično.-stavio sam mu ruku preko ramena i nasmešio se zaverenički-Kurs za šmekere upravo počinje!