Trebalo je da ovo bude još jedan rutinski slučaj,ali nije bilo tako.Svakom članu ekipe hitne službe srce se cepalo zbog scene koju su zatekli.Iako je svima bilo teško,najgore je bilo jednom od bolničara koji je ostao s njima pokušavajući da ih oživi poslednji put pre nego što stignu u bolnici.Malo stariji smeđokosi čovek sa ponekom sedom vlasi ovo je shvatio lično.Njegov uobičajen posao bilo je posmatranje starih ljudi kako lagano odlaze na večni počinak sa osmehom na licu dok se prisećaju svakog lepog trenutka u njihovim životima,ali ovo nije bilo ni slično.Dok je gledao ovu dvojicu,pred očima mu se stvarala slika njegove dve devojčice koje su ga sada čekale kući da završi smenu i da zajedno večeraju i znao je jedno.Znao je da ne bi više imao razloga za život da se jednoj od njih dve desi nešto,zato je mogao da se stavi na mesto roditelja ova dva momka.Za njega,oni su još uvek bili dvoje dece koji nisu smeli tek tako da završe život,i zbog svega toga,ovaj slučaj je shvatio lično.Ne postoji reč koja bi opisala njegovu sreću kada je skoro opipljivu tišinu u sanitetu prerezao zvuk odkucaja srca koji su dolazili iz monitora.One zelene crtice su bile retke,ali su ipak postojale i zvuk je postajao sve jači i glasniji.Nesvesno,bolničar je pogledao na gore i od srca se zahvalio bogu.Grudi jednog mladića počele su da se pomerju gore-dole jako i žustro boreći se svakim atomom snage u sebi da udahne vazduh.Neke borbe se dešavaju na bojnom polju,veličanstvene su i o njima se pevaju pesme i ispredaju legende,a ima i ovakvih,koje se dešavaju u nama samima i za koje niko ne zna,a ipak zaslužuju svaku počast.Koliko god ga je nešto iznova i iznova vuklo u duboki  i beskrajni mrak bez tračka svetlosti,nadljudskim naporima se trudio da se odupre i da uradi trenutno najtežu stvar za njega,da otvori oči.Ni jedna bitka ne može proći bez pobednika,a u ovoj je na sreću preživeo i pobedio najhrabriji.Polako je otvorio svoje smeđe oči i na trenutak ga je zaslepelo jako,belo svetlo,ali mu to nije smetalo.Štaviše,svetlost mu je prijala.Želeo je da je upije što više kao da je to poslednji put da je vidi.U trenuku nije shvatao šta se dešava,jedino je bilo važno da nema mraka,svetlost ga je okruživala i to mu je bio najveći blagoslov.Ali ni ta sreća nije trajala predugo.Odjednom,kao da ga je nešto jako udarilo u stomak i ponovo je izgubio dah na momenat.Nije znao šta se desilo,ali je osećao da nešto nije u redu,da nešto nedostaje.

-Kam!-sinulo mu je odjenom i pomahnitalo je počeo da se osvrće na sve strane-Ortak,gde si!?

-Hej,lakše malo!-obratio mu se neki pomalo prekorni glas.

Okrenuo se skoro uplašeno ka čoveku u uniformi pored sebe i odmerio ga zbunjeno.Ko je sad ovaj?!,pitao je sam sebe.Ipak,nije mu to u tom trenutku bilo najvažnije,već je ponovo nastavio pogledom da traži svog prijatelja.

-Gde je Kam?!-pitao je užurbano i molećivo pogledao bolničara.

-Tvoj prijatelj?-čovek ga je upitao drhtavim glasom dok se u njemu sve cepalo.

Mladić je samo klimnuo glavom dok ga je pogledom molio da nu ne saopšti lošu vest.Nažalost,bolničar je znao da nema ništa od toga da mu daje lažnu nadu,pa je samo tužno pokazao glavom na jednu stranu.Mladić je pogledao u tom pravcu i prizor koji je zatekao potpuno ga je šokirao.Nije uspeo da vidi sve jer je ležao,ali video je nečiju ruku,opuštenu i mlitavu,kako beživotno visi sa bolničkih nosila.Nije uspeo da vidi ko je lažeo na njima,ali prosto je znao čija je to ruka i nije želeo da veruje u to.

-Nema šanse!-odmahivao je glavom jako kao da će zbog toga sve biti bolje-Nije istina,ne može da bude!

-Smiri se malo.-bolničar mu je rekao tihim glasom u pokušaju da ga umiri,ali nije mu baš pošlo za rukom.

-Recite mi da nije istina!-očajno je pitao i preklinjao ga pogledom da to i uradi-Recite da je on dobro!

-Moraš da se smiriš,može da ti pozli.-bolničar ga je tužno pogledao-Nećeš mu mnogo pomoći ako se i tebi nešto desi.

-Njemu nije ništa!-režeći mu je odvratio-Sve je ok,on se malo zeza i to je to!Sve će biti u redu!

-Dobro,sada lezi tu.-malo odlučnije mu je rekao bolničar kad je pokušao da ustane.

To nije bilo baš lako,svaki deo tela boleo da je kao da ga he neko živog spalio,ali to mu nije bili važno.Smatrao se krivim za to što se dogodilo i hteo je da na bilo koji način ispravi tu grešku.U sledećem trenutku je sevnuo srebrnkast odsjaj i nekakva igla se zabila u njegovu ruku.

-Š-šta je to?-pitao je čoveka kraj sebe dok je sve počelo da mu se muti i umor je vladao njime.

-Ovo će možda malo da te smiri.-odvratio mu je i udaljio se par koraka.

Sve je bledelo,nestajalo kao svetlost pred noći koja se spuštala,sve osim neopisivog bola koji je osećao u grudima,a par suza koje su mu skliznule niz obraze bile poput oštrica,fine i delikatne,a tako bolne.Sve osim toga,bledelo je brzo,nestajalo kao što polako isčezava dim od cigarete,polako se penje ka visinama.

***
Taylor's POV

Nešto me je snažno trgnulo iz sna,kao da me je jako udarila struja i oči su se preplašeno otvorile same od sebe.Sve je bilo belo i svetlo,a ispod sebe sam osećao mekani dušek.Cela prostorija je bila obavijena tišinom koju je samo pomalo razaralo moje ubrzano disanje i pištanje nekakvih aparata.Osetio sam čudan osećah,tako neobjašnjiv i nepoznat,a ipak veona intenzivan i zastrašujuć.Nešto mi je falilo,nešto jednostavno nije bilo u redu.Zatvorio sam oči lagano pokušavajući da se setim šta se uopšte dogodilo.U glavi mi je odjekivala jaka buka,a pred očima se stvorila užasna slika puna loma,krvi,ljudi i na kraju,plavih očiju,zatvorenih i ugašenih.

-Kam...-promrmljao sam sam za sebe i naglo ustao.

Nije bio baš prijatan osećaj,svaki dro tela me je snažno boleo,nogr su mi drhtake i jedva se pokretale,ali mi je taj čudan osećaj davao snagu da idem dalje.Bučno sam otvorio vrata i izašao u hodnik pun ljudi koji su žurno jurcali na sve strane i nisu obraćali pažnju na mene.Nisam imao blage veze kuda idem,čak ni gde se tačno nalazim,a ipak sam nastavljao da hodam onoliko brzo koliko sam mogao da izdržim.Kako sam se udaljavao,ljudi je bilo sve manje dok na kraju nikiga nije bilo u mračnom hodniku,samo su odzvanjali zvuci raznih bolničkih uređaja i drugih čuda.
Posle par trenutaja hoda u pravcu koji mi je bio potpuno nepoznat,zatekao sam ispred sebe par ljudskih silueta,potpuno slomljenih,pogubljenih,koje kao da nisu imale više razloga za život.Pomalo uplašeno sam im prišao odmeravajući svakog ponaosob.Sve njih sam odlično znao,ali su mi delovali tako daleko i nepoznato sa tim praznim,izmučenim pogledima.I Kal,i Beki,i Niki,i gospođa Rajder,niko od njih nije delovao kao uvek,svima je falio jedan mali delić,kao i meni.Falio nam je Kameron.Niko od njih nije ništa rekao,ali u pogledu im se videlo da su imali hiljade i hiljade pitanja na koje sam ja po njihovom mišljenju imao odgovore.Iako ni jedan od tih pogleda nije bio okrivljujući,ja sam se osećao upravo tako,osećao sam kao da sam ja odgovoran što možda vipe nikada neće videti svog sina,brata i prijatelja.Još jednom sam bacio pogled na sve njih i ušao na vrata pored.Niko mi to nije rekao,ali u sebi sam osećao da moram tu da uđem.Moj instinkt je bio u pravu.Na par koraka ispred mene,na velikom bolničkom krevetu,ležao je on,skroz bled i bez nekog izraza na licu.

-Hej,ne smeš ovde da ulaziš!-čuo se pomalo kreštav glas neke medicinske sestre iza mene.

Nisam obraćao pažnju na ono što je dalje pričala,samo sam nastavio dalje dok nisam stao pored kreveta.Pored se nalazila neka stolica,pa sam umorno seo na nju,pogledao još jednom u njega i...I počeo da plačem.I ovaj put me stvarno nije bilo bruga šta će neko da misli o tome,da li će neko da mi se smeje zbog tiga,ama baš ništa.Nije me zanimalo ni to da li će da me svi gledaju sa divljenjem ili će mi se smejati,jer sam shvatio nešto.Na kraju dana svi ostanemo sami.Nema tih koji su ti navodno tako dobri prijatelji,koji navodno čine da se osećaš posebno,sam si.Sam ležiš u mraku i nrmaš nikoga na svetu,osim svojih misli i tih nekoliko osoba koje bi za tebe i tako u sred noći došle i uradile šta god treba da se osećaš bolje.Upravo ta osoba sada leži nepokretno ispred mene,upravo sad lagano odlazi i nestaje daleko,daleko gore.

-Nije trebalo ovako da se završi,Kam.-promrmljao sam nerazgovetno za sebe-Nemoj da ideš,molim te.

Kao što sam i mislio,nije bilo odgovora,samo je tišina odjekivala.Tišina i neopisiva bol,i to ne samo moja,već od svih prisutnih.Svih osoba koje ga vole,kojima znači,svi oni su osetili u tom trenutku istu prazninu kao i ja.

.....................................................................
Kao prvo,htela bih da vam svima čestitam Svetski dan knjiga,želim da ih pročitate i napišete još sto :D Kao drugo,meni ovaj nastavak i nije nešto :/ Nije loš,ali mi ipak nije i nešto super,šta vi mislite?Sve jedno,hvala vam puno što čitate ovo i ostavljate komentare,volim vas sve!

SweetyEvil