Writer's POV

Noć je bila lepa.Nebo je bilo možda i previše oblačno za jedno letnje veče,ali ipak se videlo po neko parče beskrajnog crnila posuto sjajnim zvezdama.To je bila jedna od onih toplih,ušuškanih noći koje su tako spokojne i savršene za zagrljaj i ljubav.Ipak,spokoj je za neke bila strana reč u tom trenutka.
Sitna smeđokosa devojka je nervozno pogledala u pravcu vrata sobe pored u kojoj je spavala njena majka osluškujući šta se tamo dršava,ali je na njeno olakšanje čula samo mirno i ujednačeno disanje uspavane žene umorne od svega i svakoga.Uzdahnula je duboko i vratila pogled na duboke plave oči sbog dečka u kojem je sada videla jedinu utehu.Jedan pogled na njeno zabrinuto lice i znao je kakva tuga je tišti.

-Ne brini,Bekice.-uputio joj je jedan utešni osmeh koliko god mu to nije bio običaj i zagrlio je nežno-Sve će biti u redu,srećo,nemoj da brineš.

-Samo...-zastala je na momenat jer je osetila čudan,zloslutan osećaj u stomaku-Ne znam,Kal.Nije sve u redu,prosto osećam.

Hteo je nekako da je uteši,ali nikad nije bio dobar sa rečima,plašio se da će samo produbiti njene rane i zato je uradio jedinu stvar koju je u tom trenutku znao.Još jale i osećajnije ju je zagrlio,kao da je želeo da prenese svoju snagu na nju.Koliko god je sve bilo teško,oboje su počeli da osećaju spokoj,osećali su tu toplotu zvanu ljubav.

-Hvala ti.-rekla je tiho sa suzama u očima i pogledala čežljivo u jedno vidljivo parčence neba posut sjajnim dijamantima.

Jedino što nije znala u tpm trenutku,bilo je da je taj komad neba povezuje sa još jednom nespokojnom dušom,skroz na drugom kraju grada.Iako se uopšte nisu poznavale lično,toliko toga ih je pivezivalo,a među svim tim stvarima bile su i te zvezde,tako nedostižne i daleke.
Devojka je sklonila jedan narandžasti pramen iz uha i rukavom obrisala suze.Ovaj put,nije bilo nikoga da je uteši.Nije bilo nikog da joj pruži onaj spasonosni zagrljaj koji vadi iz beskrajnog ambisa tuge.Patila je.Patila je i previše za jednu tako mladu osobu.U trenutku kada su joj bili najpotrebniji,dve najvažnije osobe u njenom životu bile su daleko.U glavi su joj se vrzmale razne misli,svaka mračnija od prethodne.Ponovo se plašila,plašila se da.če još jednom izgubiti osobe koje joj znače.Jedina pozitivna stvar koja je bila u njenim mislima u tom trenu bila je nada da makar jedan od njih dvojice sada gleda u taj komad neba u koji ona sad gleda.Njen najbolji prijatelj i njena prva ljubav.Nije ni slutila koliko je bila u pravu u tom trenutku i da se se njene nade upravo ostvaruju negde malo dalje.
Odjednom,otvorio je svoj nežno smeđe oči i odmah ih uputio ka oblačnom nebu.Kao da je znao,odmah je pogledao onaj maleni vedri deo.Odmah mu se prikazalo njeno lice,njene oči koje su ga uvek podsećale na beskrajne šume i livade u leto i kosa koja je bila žarka kao sunce.Nije mu bilo važno ni izlomljeno staklo,ni sav metež,ni krv,ni bol koja je prožimala svaki deo njegovog tela,ništa od toga nije bilo važno u tom trenutku.Samo jednog trenutka,na jedan momenat,ona je bila centar njegovog sveta,samo ona i njene zelene oči bile su važne sve do momenta kada je sav spokoj nestao poput napisanih imena na pesku pod naletom vetra,a zamenio ga je onaj alarm u glavi koji predoseća opasnost.Nije samo predosećao opasnost,znao je to.Smaragdi u njenom pogledu i vatra u njenoj kosi zamenili su bol i crvenilo krvi koje ga je okružuvalo.Nije znao šta se desilo,sećao se samo jarke,zaslepjujuće svetlosti koja se pojavila u tom trenutku i nesnosne buke koja je parala uši.

-Kam?!-viknuo je u prazno koliko je glasno mogao iako je to više zvučalo kao uplašeni,tihi poziv u pomoć.

Nije bilo odgovora,kao da nikog nije bilo i ta tišina ga je uplašila više nego bilo šta do sada.I ne,to nije bio onaj strah koji deca imaju kada ima majke ne ostave upaljeno svetlo pred spavanje i kad sobu obuzme mračni veo noći,ovo je bilo nršto mnogo jače,gore i kompleksnije.Bio je to strah od smrti,strah da ćete izgubiti nekoga važnog,najjači strahovi usađeni u ljudsku psihu.

-Kam,dobro si?-poslednjim atomima snage je pitao i pripodigao se sa puta umrljanog crvenom tečnošću.

Okretao je glavu čas u jednu,čas u drugu stranu,tražeći plave oči i svetlo smeđu kosu svog prijatelja,a svaki sekund z neznanju budio je u njemu sve veći i jači strah.Uspeo je da napravi par koraka,mada veoma bolnih i napornih,ali nije imao nekog uspeha,jer od njegovog prijatelja nije bilo ni traga.Snaga mu je već otkazivala i samo ga je tren delio od trenutka kada će pasti na kolena iznemoglo boreći se za vazduh,kada je ugledao par pramenova smeđe kose.

-Kam!-viknuo je odjednom glasnije nego što je i mislio da može.

Nadljudskom snagom i voljom je dotrčao do njega tražeći samo umirujući pogled koji bi ga ubedio da je sve u redu,ali toga nije bilo.Te plave oči koje su mogle da se porede sa vedrim nebom sada su bile zatvorene,a lice mu je bilo bezizražajno,nije bilo onog pomalo tužnog smeška,ni dubokog pogleda kojim kao da je mogao da vidi nečiju dušu,sve je nestalno.Iako nije hteo to sam sebi da prizna,njegov prijatelj je osećao to.Osećao je da više nikad neće čuti onaj miran i staložen glas i to ga je kidalo iznutra.Prosto,sama pomidao na to uništavala ga je iznutra kao najkrvoločnija zver,a on se borio svom snagom.

-Bićeš ti dobro,štreberu.-prošaputao je iznemoglo i kleknuo pored njega-Ne možeš sad da mi umreš,mi frajeri se ne predajemo tako lako!

Koliko god je znao da je to potpuno nemoguće,jednim delom se svim silama nadao da će dobiti odgovor,da će on sad odmah ustati i reći u svom stilu da je sve u redu i da nema zbog čega da brine.Znao je i da se čuda ne dešavaju,a ipak se nadao da će se i njemu dogoditi jedno čudo i da će zaista sve biti u redu,ali...Nekad nije dovoljno nadati se.Nije dovoljno prolivati suze iako znamo da time nećemo ništa postići.Znao je i to.Još jednom u svom životu,po ko zna koji put,pomirio se sa činjenicom da čuda ne postje i da nikad i neće postojati.To je samo još jedna u moru bajki koje pričaju maloj deci da im uliju nekakvu nadu da je ovaj svet ipaj srećno mesto.Nažalost,prerano je odrastao,prerano se bacio u kandže surovon svetu odraslih.Nije imao pravo koje mu je dato na rođenju,nije uživao u tim najspokojnijim godinama svake osobe.Zbog toga je već i naučio,čuda se ne dešavaju nikome,a posebno ne njemu.Svet oko njega je počeo da mu se muti pred očima i sve je polako bledelo.Još jednom je bacio pogled na nepomično telo druga kraj sebe i na sve oko sebe.U mislima su mu se kao u snovima pričinjavali glasovi koji su dozivali njihova imena,a svetla baterijskih lampi igrale su tajanstveni ples po mračnoj ulici.

-Izvini,Kam.-rekao je jedva razaznajućim tonom i pao na hladnu ulicu bez svesti.

Nebo je i dalje bilo onako toplo,ušuškano u oblake i ponegde posuto srebrnim prahom,samo što ništa više nije odisalo spokojem.Topli letnji vazduh postajao je težak poput one meke tkanine od kojih su se nekad pravile kraljevske haljine.Cela noć je bila takva,teška,a ipak dostojanstvena i ozbiljna.Tišina je polako nestajala pod koracima ljudi koji su pristizali,a opet,na neki način je i ostala tu.Stajala je pognute glave,mirno poput vojnika,a pogledom koji nije imala žalila je zbog svega što se desilo.

....................................................................
Da li bi mi neko piverovao ako kažem da sam ja plakala dok sam ovo pisala?Ne znam šta mi je,uvek plačem kad pišem neke tužne drlove i mrzim to kod sebe :( Inače,pola ovoga sam napisala sinoć,pola sad,mada to i nije toliko bitno.Nadam se stvarno da vam se sviđa ovaj deo jer sam se stvarno potrudila za njega :) Volim vas sve!

SweetyEvil