Nije se desilo ništa već par sati.Dugih četiri sata ja sedim ovde gledajućimo u njega,malo kroz prozor koji se tu nalazio.Pokušavali su na sve moguće načine da me isteraju odavde,molili su me,zvali obezbeđenje,ali nisu mali nikakve šanse.Svaki put sam im ponavljao jedno isto i konalno su posle ko zna koliko puta shvatili...Neću da odem odavde sve dok se on ne probudi,makar mi od toga zavisi život.Od tad niko nije ulazio osim nekoliko njih iz bolničkog osoblja i dvako od njih mi je dobacio saosećajan,sažaljiv pogled i ofmahivali glavom.Lako je njima,ovo im je rutina.Svakog dana gledaju kako neko umire i kako neko pati za njim,kako iz njega nestaje jedan važan delić njegove duše.Jeste im ponekad žao,ali ipak su otupeli na to.Prošlo je još par trenutaka dugih kao večnost,kada du se vrata lagano,skoro nečujno otvorila i prostorijom su odjeknuli koraci,ali se nisam obazirao na njih,sve dok mi taj neko ko je ušao nije lagano stavio ruku na rame.

-Dobro si?-čuo se nečiji nežni i pomalo zabrinuti glas.

-Nimalo.-odvratio sam joj hladno i okrenuo se ka njoj-Šta želiš,Beki?

-Samo sam došla da vidim kako si.-nasmešila se umiljato-Treba li ti nešto?

-Ne.-odsečno sam joj odgovorio i ponovo se okrenuo ka Kamu-Osim ako ne možeš da učiniš da se on probudi,ovako...Ne treba mi ništa.

-Ne brini,biće njemu dobro.-rekča je veoma neuverljivim tonom i iskrivljeno se nasmešila.

-Pa zašto se onda nije već probudio?!-malo sam puk'o u tom trenutku i viknuo.

-Ništa se ne može desiti na brzinu,Tej.-uputila mi je jedan saosećajan pogled.

-Ali šta...-nesigurno sam pitao i pogledao je zabrinuto-Šta ako se nikad ne probudi?

-Pa...-nesigurno je prošla rukom kroz svoju svetlo smeđu kosu i oborila pogled-Doktor je rekao da se većinom bude posle nekog vrrmena,ali...Trebalo bi da budemo spremni na svaku mogućnost.

-Jedina mogućnost je da njemu bude dobro.-zarežao sam i ošinuo je besnim pogledom-Ne pričaj kao da može da bude nešto drugo,on mora da bude dobro!

-Ne brini,biće.-zagrlila me je i potom se nasmešila-A šta kažeš na to da odeš malo da odspavaš,ha?Ostaću ja sa njim ako će ti biti lakše.

-Neću da idem odavde.-odmahnuo sam glavom tvrdoglavo-Ostaću ovde koliko god je potrebno.

-Tejlore,i ti si doživeo nesreću,mislim da bi trebalo bi da odmaraš.-glas joj je postao malo stroži.

-Nije me briga šta ti misliš!-grubo sam joj odbrusio-Ostavi me na miru,Rebeka!

Uzdahnula je beznadežno i klimnula glavom,a onda me poslušala i uputila se ka vratima tihim i nesigurnim koracima.Kada je skoro nestala iza njih,još jednom je okrenula glavu ka meni.

-Biće sve u redu,ne brini.-nasmešila se koliko-toliko utešno i izašla negde.

Iako sam znao da me više nije mogka videti klimnuo sam glavom i nasmešio se.Srećan sam što imam nrkakvu podršku kad je ovakvo nešto u pitanju,mnogi ostanu potpuno sami,a ja...Imam nju.Imam i još njih,ali je ona ono posebno,za šta dajem život i borim se do poslednje kapi krvi.Lepo kažu,neko je srećan tek kad ima za koga da umre.Opšte je prihvaćeno da to uzima u obzir samo ljubav,ali taj izraz misli na nešto mnogo kompleksnije od toga.Misli na porodicu,na prijatelje,na sve te osobe koje su tu kad ti je najteže.Nešto čega se mnogi odriču zbog nepotrebnih stvari,među kojima je i ta neka ljubav.Volim ja Niki i sve,stvarno je volim i dao bih život za nju,ali kad bih morao da biram između nje i Beki,izbor je očigledan,zar ne?A Kam...On je nešto sasvim treće,on spada u prijatelje.To su oni koje ništa ne vezuje za tebe,ali su ipak tu.Ipak ostaju kraj tebe do kraja,često žrtvuju sve zbog tebe,a neki baš to ne znaju to da cene...Inače,trenutno mislim na sebe.

-Zašto mi radiš ovo,Kam?-pitao sam beznadežno i pogledao ga.

Znao sam da će se ovo desiti,znao sam da mi neće odgovoriti,a ipak sam se nadao.Nadao sam se svim srcem i molio se svim silama da će da otvori oči i da mi kaže da nemam zbog čega da brinem.Uprkos svemu tome,sve je ostalo isto onako kako je bilo i protekla četiri sata.On je ležao nepomično i toliko je plitko disao da bi neko sa strane pomislip da je stvarno mrtav,jedino što je saopštavalo da je još uvek živ bili su oni razni monitori oko njega i ostala čuda.

-Znam da nećeš da me čuješ i da i ako se probudiš nećeš da se sećaš ovoga,ali ipak želim da ti kažem nešto.-ustao sam i stao pored kreveta-Kao prvo,želim da ti se zahvalim.Da si bidan,sigurno bi se sad pitao zašto se zahvaljujrm,pa ću ti lepo objasniti...Hvala ti što si tako divna osoba,što si uvek bio tu.Hvala ti što me ne mrziš iz dna duše koliko god imao to pravo i koliko god bi svako to uradio.Onda,želim da ti se izvinim.-zastao sam na trenutak i uzdahnuo-Kam,izvini jer sam bio onoliki kreten.Izvini što sam ti uništavao život sve ovo vreme.Izvini što ti nikada nisam rekao koliko si sjajan prijatelj i koliko si divna osoba.

Gledao sam ga sa iščekivankem,kao da sam očekivao da će da kaže nešto,ali ponovo se ništa nije desilo.

-Znao sam.-nasmejao sam se cinično i odmahnuo glavom-Ti me čak i ne čuješ,zar ne?

Ponovo,nije ništa odgovarao.Nije čak ni napravio nekakav pokret da me obavesti da može da me čuje,samo je nepomično ležao.

-Dobro,ali ću ja ipak da nastavim.-tužno sam se nasmešio i seo na ivicu kreveta-Hteo sam i da ti kažem da sam shvatio koliki sam ja idiot bio kad sam hteo da te naučim da budeš šmeker,frajer i tako to.A znaš li zašto,Kam?Zato što si ti barem deset puta bolji i frajer i šmeker od mene,znaš li to?Ok,možda nemaš neki stav,nemaš stil,nisi sportista,ponašaš se štreberski,koristiš predugačke izraze koji umaraju mozak,društveni život ti je skoro ravan nuli,ali...Kam,ti imaš nešto što ja nemam,a i niko od naše nazovi školske elite.Ti si onaj koji zna šta je pravedno,znaš da opraštaš.Ti si uvek onaj koji rešava sukobe,ali se ipak uvek boriš svim srce za nekoga i nešto što voliš.Znaš da ceniš ono najvažnije kod ljudi,ne ocenjuješ ih prema spoljašnjem izgledu i nekoj nazovi popularnosti.Zbog svega toga i još mnogo stvari,ti si najsigurnije najveći šmeker u našoj šugavoj školi.

-Ozbiljno to misliš?-neko je umorno pitao i nešto me je preseklo u predelu stomaka-Pa počastvovan sam,Tej.Nisam znao da imaš tako lepo mišljenje o meni,stvarno si me dotakao ovim mini govorom.

Preneraženo sam pogledao u pravcu kreveta i odmeravao svaki detalj na njemu.Stvarno je bila istina,stvarno je bio živ!Ne,nisam sanjao,stvarno me he gledao zamišljeno,pomalo umorno.Stvarno je pričao sa mnom i stvarno je imao veseli osmeh na licu.

-Ti...-drhtavim gladom sam upitao-Ti si stvarno živ?

-Ne,ja sam duh i stojim ovde umesto pravog mene da bih se oprostio sa svima vama dobrim ljudima.-prevrnuo je očima sarkastično i uzdahnuo-Normalno da sam živ,idiote!Zar to nije očigledno?!

-Ali...-pogubljeno sam seo na onu stolicu i uhvatio se za glavu-Zar ti nisi...

-Mrtav?-pitao je sa jednom podignutom obrvom-Ne,bio sam u komi,zar ti nisu to rekli?Sve jedno,probudio sam se malopre.

-Koliko dugo je to malopre?-pitao sam znatiželjno i ponovo ga u neverici odmerio i proučio svaki detalj na njemu.

-Nemam pojma.-slegnuo je ramenima-Nije da sam imao sat,ali ipak...Zar nisi čuo da nešto pišti i tako to?Mislim,neko od ovih čuda,sigurno su pištali,i ja sam čuo ovako polumrtav.

A to to znači!Au,ja sam mislio da sr nešto pokvarili,pa sam ćutao...Sve jedno,nasmešio sam se od uha i imao neodoljivu želju da ga zagrlim,kada mi je nešto sinulo.

-Nosi se,ti bezobrazni kretenu!-viknuo sam odjednom i prostrelio ga besnim pogledom.

-Šta ti je,šuntavi?-pitao je zbunjeno i pogledao me je kao ludaka.

-Ozbiljno si me pustio da se ovde kukam i da glumim emotivnu devojčicu umesto da mi kažeš da si živ?!-procedio sam kroz zube-Crkni,bezobrazniče jedan!

-Čekaj malo!-nasmejao se zabavljeno i prekrstio ruke preko grudi-Ovde mi sto gofina kukaš kako želiš da sam živ i sad kažeš da crknem?

-Tada...-odjednom nisam znao šta da mu odgovorim-Tada sam mislio da si mrtav!

I onda,tupan je počeo da se smeje,a ja sam ga gledao besno.Konačno,posle par trenztaka,i mene je ta neka nazovi ljutnja popustila i počeo sam da se smejem sa njim kao lud na brašno.Smejali smo se kao mala deca,ni sami nismo znali zašto,kada je neko ušao unutra.U stvari,mnogo njih.I njegova majka,i Kal,i Niki,i Beki,i pola medicinskih sestara i doktora,ma svi živi!

-Kam!-gospođa Rajder je vrisnula kroz plač,pritrčala mu i zagrlila ga snažno.

Posle toga je nastala prava scena iz nekog bljutavog porodičnog filma.I ona,i Kal su počeli da plaču...Kal?!Au,živote,zašto nemam foto-aparat da zabeležim ovo?!Onda du im se pridružile i ove dve ćurke od moje sestre i devojke i na kraju su svi plakali,čak i poneka medicinska sestra,samo ja i Kam nismo plakali.Ipak smo mi šmekeri,mi ne plačemo.

-Dobro,ljudi!-rekla je odjednom jedna od medicinskih sestara kroz suze-Znam da je ovo stvarno dirljiva scena,ali bih vas sad sve zamolila da izađete!

Svi su klimnuli glavama i brišući suze,izlazili su jedni za drugima kroz vrata.

-Čekajte čas!-Kam je odjednom rekao na šta su se svi okrenuli munjevito tražeći pogledom bilo šta što poručuje da nešto nije u redu-Može li Tejlor da ostane na čas?

Ona medicinska sestra me je prvo odmerila sumnjičavo,a onda klimnula glavom.

-Dobro.-odgovorila je i nastavila ponovo ka vratima-Ali požurite!

Kada je zatvorila vrata,okrenuo sam se zabrinuto ka Kameronu i odmerio ga od glave do pete.

-Šta je bilo?-pitao sam zbunjeno-Ima neki problem?!

-U stvari,sve je u redu,samo...-rekao je mirno i ustao odande,ali se videlo da je snažno stisnuo zube jer ga je očigledno baš bolelo.

-Hej,lezi tu!-rekao sam pomalo strogo i prostrelio ga besnim pogledom.

-Zašto bih?-pogledao me je zbunjeno i procedio kroz zube.

-Do sad si bio skoro mrtav,tupane!-viknuo sam iznervirano-Ne možeš tako da se šetkaš okolo!

-Dobro,leći ću,ali...-pogledao me je pravo u oči i nasmešio se lukavo-Ali moraš iskreno da mi odgovoriš,može?

-Dobro.-klimnuo sam glavom sumnjičavo i pogledao ga ozbiljno.

-Da li si iskreno mislio ono što si rekao malopre?-pitao je sa smeškom kad je seo na krevet.

-To...-pocrveneo sam malo-To nije tvoja stvar!

-Daj,čoveče,što si takav kreten!-izvalio se na onom krevetu ko da je kod svoje kuće-Nisam ti ja devojka,slobodno možeš da mi kažeš!

-Uf,kako te samo mrzim...-uzdahnuo sam i pogledao ga pravo u oči-Mislio sam to,u redu?!

-Ok.-hladno je odvratio i zablenuo se u plafon-Možeš sad da ideš.

-Sačekaj tren!-sad sam se stvarno naljutio-Održim ti najemotivniji govor u svom životu,a ti kažeš samo ok?!

-Pa šta hoćeš da ti kažem?!-pogledao me je kao nekakvog ludaka.

-Pa ne znam...-malko sam se zbunio na tren-Kaži nešto.

-Ok...-prevrnuo je očima i par trenutaka razmišljao šta da kaže-Koliko god da si umišljeni,egoistični kreten,ipak si najbolji prijatelj kog sam imao u životu.Jel to dovoljno?

-Može da prođe.-slegnuo sam ramenima i nasmešio se-Naravno,ako si mislio iskreno.

-Ne,lagao sam te da bi se osećaš bolje!-rekao je sarkastično i opet smo počeli da se smejemo kao ludi.

-Dobro,vidim da ste završili.-ušla je ona džangrizava medicinska sestra-Hajde,napolje!

Onako na ivici smeha sam polako izašao napolje i baš u trenutku pre nego što je ova baba zatvorila vrata,Kam nas je zaustavio.

-Hej,Tejlore!-rekao je kao da hoće da mi kaže nešto važno.

-Ha?-malo umorno sam pitao.

-Kaže se molim,ne ha.-nasmejao se bezobrazno.

-Pričaj šta hoćeš,dosado jedna!-zarežao sam.

-Ok,smiri se.-pogledao me je ozbiljno i nasmešio se iskreno-Ozbiljno sam ono mislio,Tej.

Ne znam zašto,ali nisam znao da mu odgovorim,nisam čak ni mogao da mu išta kažem,samo sam izašao sa osmehom od uha do uha.Hm,ipak čuda znaju da se dese ponekad...Ali samo ponekad!

THE END

...........................................................................
So,guys,vidimo se u epilogu :D

SweetyEvil