Cameron's POV

-Kako ti samo nemaš ukusa...-promrmljao je onaj idiot dok je butao po mom ormanu i izbacivao svaku moguću stvar koja mu je došla pod ruke-Zar je moguće da ništa nisi kupio za maturu?!

-Nije da sam baš mislio da ću da idem.-mrzovoljno sam odgovorio-Nije ni da mi se sad ide.

-O,ići ćeš.-čuo se treći glas sa vrata-I ja sam mislila za tebe,nemoj da brineš.

Okrenuo sam se ka vratima na kojima je stajala moja majka sa osmehom od uha do uha i držala je nekakvu kutiju u rukama.

-Šta je to?-pitao sam sumnjičavo i odmerio je od glave do pete,kao i kutiju.

-Osim ako nećeš da ideš u pidžami,ovo ti je odelo za maturu.-rekla je uz blagi smešak i podigla kartonski poklopac-Hajde,spremaj se,zakasnićete!

-Rekao sam,neću da idem!Kako i uopšte da idem ovako?-uzdahnuo sam beznadežno i pogledao u nogu koja mi je bila u gipsu.

-Ma neće to niko primetiti!-uputila mi je jedan majčinski pogled i utešno se nasmešila.

-Čak i nemam pratilju.-pokušavao sam na sve načine da se izvučem.

-Još bolje!-dotični dosadnjaković se ubacio-Moći ćeš da plešeš sa svakom devojkom na proslavi!

-Zašto moraš sve,ali baš sve da prokomentarišeš?!-procedio sam kroz zube gledajući ga ispod oka besno.

-Hajde,mili,biće sve u redu-mama mi je prišla,razbarušila mi je kosu,a onda došla do vrata i odatle dobacila-Tejlore,dušo,nateraj ga kako znaš i umeš da se više digne iz tog kreveta,a ja ću da vam obezbedim prevoz do tamo!

-Važi se gospođo Rajder!-nasmešio se ulizivački,ali se brzo ispravio-Hoću da kažem,gospođo Rajder!

Uputila mu je jedan zahvalan osmeh i zatvorila vrata.Kada je zvuk koraka potpuno iščezao,skočio je sa poda kao da ga je udarila struja.

-Hajde,lenštino,ustaj!-viknuo je uzimajući kutiju koju je mama donela.

-Neću da idem!-beznadežno sam ponovio po milioniti put.

-Nisam te pitao da li hoćeš ili nećeš,samo kreći!-zarežao je na šta sam prevrnuo očima.

***
-Zašto me svi ovako čudno gledaju?!-pitao sam Tejlora dok smo šetali po onoj sali za svečaosti u našoj školi.

-Tako ljudi gledaju nas šmekere.Dive nam se.-ponovo je imao onaj svoj ton kao da je popio svo znanje na svetu.

-Ma pazi da nije...-promrmljao sam i po hiljaditi put prevrnuo očima-Sve jedno,nemam ni pšratilju.

-Pa pitaj neku da plešete,tupane!-rekao je iznervirano dok je pogledom tražio niki koja se malopre zagubila u masi.

Hteo sam da mu odvratim nešto,kada se salom prolomio glasni aplauz i na binu je izašao naš dragi direktor.

-Dobro veče svima!Kao prvo,hteo sam da vam svima čestitam završetak ove,ujedno i vaše poslednje godine u ovoj školi.-rekao je u mikrofon i ponovo su svi zapljeskali-Znam kako su govori dosadni,pa ću ga preskočiti,želim vam samo da se zabavite večeras!

Ne kapiram samo zašto svi tapšu.Ne kapiram ni zašto ja tapšem.To je valjda ono šta svi rade,radiš i ti.Sve jedno,profesori su malo još tupeli nešto na sceni,ali ih ni ja ni Tejlor nismo baš slušali.Konačno su svi završili i svako je nastavio svojim putem.Počela je muzika i svi,ali bukvalno svi oko mene su počeli da plešu.U stvari skoro svi.U sledećem trenutku mi se približila Nikol sa pomalo tužnim osmehom.

-Hej!-pozdravila me je malo sramežljivo.

-Hej!-odvratio sam joj uz neki iskrivljeni smešak i pogledao okolo-Gde ti je pratilac?

-Ah,on...-blago se namrštio-Spenser je otišao da se malo druži okolo,ostavio me je samu.

-Spenser...Onaj umišljeni fudbaler?-pitao sam je i pogledao je ispitivački.

-Baš taj.-klimnula je glavom ogorčeno-Kako vi momci znate da budete idioti...Bez uvrede,naravno!

-Ma nema problema!-nasmešio sam joj se kao idiot-I ja to ponekad priznajem samom sebi,ne brini ništa!

-Hah,dobro onda...-i ona se nasmešila i ovo poastaje stvarno patetično-Samo sam htela da te pitam nešto...Hoćeš li da plešemo malo?Naravno,ako želiš.Ne moraš ako nećeš.

-Ma nije da neću,samo...-prvo sam se malo nasmešio njenoj zbunjenosti,ao nda tužno pogledao usvoju nogu-Nije baš da sam tehnički ispravan za takvo nešto.

-Oh,dobro onda...-tužno je oborila pogled i okrenula se.

-Hteo je da kaže da će mu biti čast da plešete!-neko treći se ubacio.

-Niki?!-bio sam potpuno preneražen kada sam video ko je to-Šta radiš to,pobogu?!

-Pomažem ti da malo popraviš ljubavni život.-šapnula mi je i gurnula ka njoj-A sad pleši kao da ti život zavisi od toga!

Pogledao sam je u smislu ,,ti si devojko načisto prsla!",a onda se osmehnuo Nikol.

-Pa,čula si.-blago sam pocrveneo-Plešimo kao da nam život zavisi od toga.

-U redu...-odvratila je zbunjeno i počeli smo da plešemo-Uzgred,žao mi je zbog onoga što ti se desilo.

-Nema razloga da ti bude žao.-pogledao sam je zbunjeno i sumnjičavo-Nisi ti kriva za to.

-Problem je što se osećam tako.-oborila je pogled.

-Pobogu,Nikol,zašto bi se tako osećala?!-pitao sam je skoro zabrinuto.

-Htela sam o nečemu da popričamo.-i dalje nije mogla da me gleda u oči-O nama dvoma.

-Samo reci.-zastao sam i pokušao da delujem sigurno.

-Ja...-konačno je nesigurno podigla pogled-Kam,ti si meni stvarno simpatičan dečko,stvarno si fin,dobar,lep i sve,ali...Ja tebe ne vidim kao nešto više od prijatelja.

-Ovaj...-mislio sam da trebam nešto das kažem iako nije da sam znao šta.

-Molimte,pusti me da završim.-prekinula me je pokretom ruke-Kao što rekoh,volela bih da ne shvatiš ovo pogrešno,samo...Ne mogu da nateram sebe da se zaljubim,shvataš?

-Ne brini,shvatam.-poslednjim atomima snage sam se trudio da ostanem sabran-Nemoj sebe da kriviš,potpuno te razumem,Nikol.

-Kažem ja da si divna osoba.-nasmešila se i poljubila me polako u obraz-Hvala ti.Hvala ti od srca.

Uzvratio sam joj osmeh i ona je otišla ostavljajući me potpuno pokunjenog.Koja sam ja nesreća...

-Pa,Kazanova?-Niki mi je prišla i prekrstila ruke preko grudi-Šta ima novo?

-Ama baš ništa.-uzdahnuo sam tužno i pogledao je pravo u oči-Ja prosto nisam stvoren za ljubav!

-Jesi,samo još nisi našao onu pravu,to je sve.-rekla je utešno i zagrlila me ko vrata-Š>ta kažeš da nas dvoje malo zaplešemo?Znaš,prijateljski.

-Dobro.-klimnuo sam glavom malo nesigurno-Nadam se samo da tvoj dečko neće da se naljuti.

-Ma zabole me za njega!-u svom stilu je odvratila i počela da se kreće u ritmu melodije-Hajde,opusti se malo.

Sve je teklo glatko,plesali smo i uživali.Bio sam opčinjen njenom dugačkom zelenom haljinom koja je bila iste niajnse kao njene oči i kosom koja je bila puštena i uvijena.

-Stvarno si lepa,znaš?-rekao sam joj uz šarmantni pogled.

-Pa hvala ti.-blago je pocrvenela i oborila pogled na trenutak-Nisi ni ti loš.Ona likuša ne zna šta propušta.

Odjednom,iz masde je banuo Tejlor.

-Šta radite to iza mojih leđa?!-pitao je kao okrivljujući,ali je na licu imao jedva primetni polu osmeh.

-Pravimo Kamerona Juniora.-Nikol je prevrnula očima i smoreno uzdahnula,a ja sam pocrveneo od glave do pete.

-Kako god.-blago se namrštio i prostrelio me pogledom,pa nam prišao-Vidite ovo,ljudi.Zar nije strava!?

-Tejlore,to je samo godišnjak.-Niki je zbunjeno rekla odmeravajući ukoričanu knjigu na čijim je koricama pisalo ,,Godišnjak" sa kao pozlaćenim slovima i ta godina.

-Nije važno šta je,nego šta je u njemu.-odvratio je listajući ga.

-Slike svih učenika.-Niki mu je saopštila,a to je više zvučalo kao pitanje.

-Sačekaj tren!-prekinuo ju je i onda je konačno stao-Evo!Pogledajte ovo!

Okrenuo je ka nama otvorenu knjigu i oboje smo tražili šta je toliko posebno tu.Na sredini jedne stranice stajala je moja i njegova slika,a ispod je bilo velikim slovima napisano...

-Najveći šmekeri generacije...-pročitao sam s osmehom od uha do uha.

-Baš tako!-Tejlor je klimnuo glavom zadovoljno-Zar nismo najveći carevi?!

-Može se reći.-klimnuo sam i ja zadovoljno.

Znači,ortak...-zagrlio me je preko ramena još uvek blejeći u onu sliku-Kurs je izgleda završen,ha?

-Definitivno!-odvratio sam i uzeo godišnjak u ruke gledajući našu sliku ponosno-Definitivno je gotovo.

..............................................................
Uf,meni će ruke da otpadnu od ovolikog kucanja!Sve jedno,evo,priča je konačno gotova i  meni je stvarno žao zbog toga,ali ne brinite,imam ih bar još 4 u draftu :D Vidimo se u Zahvalnicama :D

SweetyEvil