Aron

Dok je koračao tihim, i sada već mračnim hodnikom zamka, Aron začu bubnjeve.
Ponovo ta pesma.
Isti ritam, ista jednostavna dosadna melodija koja je ravna kao daska.
Iste suze koje su se prolivale kada se ova pesma svirala kada mi je majka umrla.

Sve mu se ovo činilo kao košmar koji se ponavlja. Već vidjena tužna priča. Cela Silvarija je u zuzama. Umro je njihov dobri, stari za neke kralj, prijatelj, saveznik, otac.

"Stvarno nisam raspoložen da primam saučešća od cele Silvarije a pogotovu Azure Hektore."

"To je sada vaša dužnost prinče" Hektora uvek iznenadi kako Aron uvek oseti njegovo prisustvo. Aron uzdahnu i popravi kragnu. Oči su mu crvene. Nije plakao, nije imao vremena za to. Sinoć je osta budan cele noći uz Tesu, dok je ona plakala za oboje. Kalena posle kraljevog oproštaja nije video. Najverovatnije je otišao u neki pab da zalije svoju tugu rumom. Ako je uopšte i tužan.

"Prsten još uvek nije vraćen?" Upita Hektor pokazivajući na goli Aronov kažiprst.

"A da... zaboravio sam na njega. Nije kao da mi je i bitan. To mi je Adalija dala, jedva sam čekao da ga se rešim. Ali možda si ovog puta bio upravu Hektore. Jednom lopov, zauvek lopov."

"Ovog puta?"

"Ne zaleći se."

***

Kladim se da uživa u ovome.
Pomisli Aron dok je posmatrao Adaliju kako plače pored kraljevog groba. Te lažne suze, iste su kao i kod ostalih saveznika. Neki se čak nisu ni udostojili da dodju. Poslali su svoje načelnike i ministre da seru umesto njih. Kraljevstvo Crnih mačeva nije ni cveće poslalo. Previše su zauzeti mučenjem svojih zatvorenika.

Groblje Opalih kruna. Svaki predhodni vladar i njegova porodica ovde su sahranjeni.Ovde je njegova majka sahranjena a jednog dana i on će ovde biti sahranjen.Uvek je osećao nekakvu povezanost sa svakim nadgrobnim spomenikom koji se ovde nalazio. Kao da ih je lično poznavao iako ih je samo u knjigama pročitao.

Jedan debeli čovek, tankih brkova koji su se na krajevima uvijali u spiralu pridje Aronu. On podigne svoje duboke crvene pantalone čije dugme jedva čekalo da oslobodi stomak. Izgledao je kao karikatura mornarske bove, i Aron jedva uspe da susdrži smeh. Čovek se pokloni i ispruži mu ruku. Aron jedva uspe da mu vidi prste od silnog prstenja koje nosi. Na svakom prstu mora da ima bar po dva prstena.

"Žao mi je se upoznajemo pod ovakvim okolnostima vaše visočanstvo, moje ime je grof Rafael od Šipuje" Izričito je naglasio grof u imenu. Aron je čuo za njega. Poznati diler informacija i samoprozvani grof. Ima tajne veze iz svih sedam kraljevstava, a neki kažu još i dalje.

"Tvoj otac i ja smo bili dobri saradnici. Nadam se da će se sa vama, kao novi kralj Silvarije, ta saradnost nastaviti."

"Naravno, ipak nema boljeg mesta da se uspostave dobre političke veze nego na sahrani" Rafael suzi oči i ogorčeno se nasmeje.

"Ja se izvinjavam što ću ovo reći ali Vi ste sledeći kralj Silvarije. Konekcije i savezništva koje predhodni kralj imao se kidaju, a ja jednostavno želim da budem prvi koji će osigurati svoje mesto." Iako mu se nije svideo ovaj postupak, Aron ga razume. U Azuri ne vlada mir. Rat može da izbije svakog časa, Silvarija mora što pre da nadje svoje mesto u svemu ovome. Sigurno će ga posle sahrane čekati mnogi kao što je Rafael.
Odjednom devojka crvenih obraza i ridje kovrdžave kose pridje Aronu. Gleda ga uplakano, izgleda kao da će se srušiti svakog momenta.

"Izvinite grofe, popričaćemo malo kasnije." Rafael pokuša nešto da mu kaže ali uzalud. Aron se približi uplakanoj služavki, skine rukavice i nežno je uhvati za ruke.
"Mona, šta nije uredu?" Služavka mu zse baci u zagrljaj, ostavljajući sve ljude na sahrani neprijatno iznenadjenim. Stražari krenuše sa ih razdvoje ali ih Aron zaustavi. Mona zavuče svoju glavu u Aronov crni ogrtač i nastavi da plače.

"Prinče vi ste nam sada jedina nada."

***

"Kuda ideš brate?" Povika ljutito Aron kada je video Kalena kako se penje na konja sa punim džakom stvari. Adalija je pored njega.

"Idem na put. Vraćam se za tri dana." Aron ga uhvati za ruku i naglo spusti sa konja.

"Ideš na put sada! Otac nam je umro i ti ideš da leškariš u nekoj vili" Adalija stane ispred Kalena razdvajajući ih.

"Smiri se malo dečače. Mom sinu je teško koliko i tebi, potrebno mu je da se izoluje od svega. Vraća se za tri dana tačno pred tvoje krunisanje."

"Kuda ideš?" Ignorisao je Adaliju.

"Odlazi u Metoniju. U zamak mojih roditelja." Ponovo odgovara Adalija.

"Da li ti imaš jezik uopšte? Ne možeš više ni da pričaš bez svoje mamice." Adalija ljutito podigne ruku. Spremala se da mu lupi šamara, ali ju je Aron zaustavio prenego što je dotakla bjegov obraz.

"Zapamti svoje mesto Adalija. Ja sam sada kralj a ti si ništa" Kenan na to ispusti blagi osmeh. Iz nekog neoiznatog razloga Aronu je to bilo sumnjivo. Kao da oni znaju nešto što on ne zna.

"Ako već ideš barem povedi Tesu sa sobom. Njoj je najviše potreban odmor."

"Hmm...čekaj da razmislim. Ne."

"Tako sam i mislio." Aron napokon pusti sada već crvenu Adalijinu ruku. Pogledao ih je poslednji put ogorčeno i razočaranu, pa je svako otišao na svoju stranu.

***

"Moram da izadjem."

"Ne može."

"Samo na kratko"

"Prinče znate da sada to nije moguće."

"Moram da je vidim, ne ja sam željan da je vidim. Hektore, ona je sada jedini oslonac koji me drži da stojim pravo. Jedina svetla tačak u ovoj tami"

"Ti shvataš da Kali ne mari za tebe. Ona se samo poigrava sa tvojim osećanjima."

"Svestan sam toga Hektore." Aron je uvek osećao da Kali ne deli ista osećanja prema njemu kao on prema njoj. Upočetku naravno nije bilo tako. Ona mu je služila kao hladno mleko posle tople kupke. Igračka za dobro uživanje. Ali ta igra je prerasla u nešto više. U ljubav.

"Ne mogu više da sedim na ovom neudobnom tronu. Svi su napokon otišli. Sunce samo što nije zašlo i ja ponovo čujem ovu krvoželjnu tišinu.

"Ahh...dobro, polazimo."

"Hektore ako si hteo da se sa nama uvučeš u krevet, trebao si to odmah da kažeš. Onda ne bi gubili vreme. I da znaš odgovor je ne." Hektor zakoluta očima i uhvati se za čelo.

"Ti stvarno znaš kako da iznerviraš ovog starog medveda."

"Zašto bi onda pošao zamnom?"

"Znaš ti dobro zašto, a sada polazi. I ne zaboravi svoj ogrtač!"

Dok su hodali uskim ulicama Silvarije kiša poče padati. Trg Teodorisa je prazan. Nema ljudi, niti šarenih tezgi. Ulični zabavljači su odavno otišli jer znaju da nikom više nije do zabave. Čemer, jad, bol. Sve su ovo Hektor i Aron osećali dok su gledalj njihovo voljeno kraljevstvo. Aron oseti kako mu se dlake na telu dižu.

"Hektore da li je ovo deja vu?"
Hektor ga uhvati za rame davajući mu nekakvu podršku. Jak je, dobro se drži, ali posle dugo godina provedeno sa njim Hektor može samo jednim pogledo u njegove crne da ga pročita kao otvorenu knjigu. Ovo mu sve teško pada ali mora da izdrži. Još samo tri dana i onda će trg Teodorisa ponovo biti mesto gde će se osmesi širiti. Silvarija će ponovo biti ona stara, a Aron će napokon osetiti koja je prava težina krune.

Alibaba je zatvoren. To nije nikakvo iznenadjenje. Ko bi sada hteo da baca svoje pare da bi mu Kali gatala u onoj lažnoj kristalnoj kugli.

"Arone javilo mi se nešto" Hektor stavi dva prsta na čelo i zamišljeno zatvori oči.

"Hektore..."

"Vidim uz spomoć svojih vidovnjačkih moći da je kali otišla na daleki put."

"Otvori vrata Hektore." Ukočili su se kada su videli šta se nalazi iza Alibabinih tamno ljubičastih zavesa.
Aron opsuje.

"Možda bi stvarno trebao da napustiš posao mog stražara i odeš u vidovnjake"
Cela prostorija je u potpunom haosu. Sto i stolice su prevrnute. Sveće su razbacane po podu zajedno sa komadićima slomljene kristalne kugle. Mistične šljokičaste zavese i talismani protiv uroka su iscepani. Jezive lutkice za koje je Aron mislio da ga posmatraju, sada su ostale bez glave.

"Lopovi?" Upita Hektor.

"Moguće. Gde je Kali?" Imao je nekakav čudan osećaj u stomaku. Hektor odjednom zastane. Pogled mu je bio hladan i oštar. Pogled ozbiljnog i neustrašivog ratnika koji se upravo nalazi na bojnom polju. Aron mu pridje i na trenutak izgubi dah. Široko otvorene oči gledali su u ogromnu lokvu krvi.

"Nemoj mo odmah da mislimo na nagore. Možda je Kali žrtvovala jagnje kao dar za neke od njenih svetaca." Reče Hektor u nadi da će barem malo da ublaži ovu situaciju, ali Aron je i dalje duboko koncentrisan u baru krvi.

"Misliš li da je...mrtva?" Upita zabrinuto Aron.

"Ne znam, ali ovo ne sluti na dobro. Bolje da..." Prekinuo ih je marš i vika uličnih stražara. Približavali su im se.

"Šta će oni ovde!" Uzburkano upita Aron.

"Neko mora da ih je pozvao. Nemamo mnogo vremena, moraš da odeš." Hektor poče da gura Arona ka zadnjim vratima.
"Ako te uhvate u ovom neredu ko zna šta će da se desi"

"Ne ostavljam te ovde Hektore."

"Za tri dana ćeš postati kralj. Zar stvarno misliš da je Silvariji sada potrebno da imaju svog kralja pod ispitivanjem za moguće ubistvo. Svako poverenje koje je narod imao u tebe će biti uništeno. Bolje ja nego ti, A SADA KRENI"

"Ali Hektore..." Mišićava gromada mesa ga izbaci napolje i Aron pade na kolena. Pokušao je da otvori vrata ali ih je Hektor zaključao. I onda ga je video. Njegov verni čuva, u lancima pognute glave. Odvode ga, a on je bespomoćan.

************************************
Ufff samo nevolja za nevoljom.
Kako vam se čini novi nastavak, znam da me nije bilo dugo 😑

Hvala na čitanju❤