Ozbiljna sredovječna gospođa već je satima sjedila u malom seoskom restoranu pijuckajući svoj treći sok. Svakih pola sata konobar bi je upitao želi li naručiti nešto za jelo, no ona bi svaki put samo kratko odgovorila: čekam društvo. I svaki bi put bila sve nervoznija. Jasna je sad već kasnila skoro tri sata, potpuno neuobičajeno za nju. Što je najgore, kad god bi je nazvala, dobila bi poruku "pretplatnik je privremeno nedostupan".

Konobar je sažalno pogledao u gospođu. Očito ju je netko s kim je dogovorila ručak gadno izigrao zbog čega je jako zabrinuta. Zaključio je da je vjerojatno u pitanju odrastao sin ili kćer, jer da ovoliko čeka muža sigurno bi bila ljuta. Uzdahnuo je i prišao joj još jednom.

- Oprostite, ali morat ću vas zamoliti da se preselite. Sala je rezervirana za večeras, moramo je početi sređivati. Želite li još nešto? - nastojao je biti profesionalno ljubazan i distanciran, iako ga je, priznao si je, sad već jako mučila znatiželja.

- Ne hvala - gospođa je odmahnula glavom. - Neću se seliti, dajte mi račun pa idem - jedva čujno je dodala i dalje stiščući mobitel u ruci. Kad je platila, pognute je glave, sporim korakom, odšetala na parking, pri tome se cijelo vrijeme osvrćući na sve strane. Prije nego što je krenula, dugo je ostala u autu gledati na cestu u pravcu Zagreba, a onda je naglo dala gas i odjurila u suprotnom smjeru. Jasna joj je prije nekog vremena dala fiksni broj telefona od kuće u kojoj je radila, bilo je to kad je njen mobitel počeo pokazivati da su ga godine stigle pa se začas praznio.

- Dok ne nabavim novi, a ovaj je više ugašen nego što radi, evo ti ovaj fiksni broj ako je baš hitno - sjećala se tih riječi svoje kćeri. - Samo, nemoj ga slučajno nikad nikome dati.

- Ni tati?

Jasna je uzdahnula i odmahnula glavom. - Ni tati.

Sad je Jasnina mama jurila kući jer taj vražji papirić nije ponijela sa sobom. Parkirala je naglo u dvorište, utrčala u kuću i samo produžila na kat. Muž je čuo da je stigla i zaustio da je pita gdje je, k vragu, cijeli dan, ali je onda odustao. Njih dvoje već godinama gotovo da i nisu razgovarali, otkad je Jasna otišla od kuće i iz grada. Supruga mu nije mogla oprostiti što se nije jače zauzeo za kćer nego ju je, štoviše, onako hladno ispratio.

Iskopala je papirić iz ladice u svojoj sobi - već godinama nije spavala u istoj s mužem - i drhtavim prstima utipkala broj. Srećom, javila joj se Snježa pa nije morala tumačiti tko je i zašto zove.

- Zdravo, Snježo, teta Jelica je. Trebam Jasnu, važno je - nije sad imala vremena za "kako si" i "kako tvoji".

- Teta Jelica, baš mi je drago da se čujemo. Nismo dugo - Snježa je počela veselim tonom. Jasnina mama bila joj je omiljena teta, ali ta teta sad nije imala volje za ćaskanje.

- Snježo, molim te daj mi Jasnu.

- Ali teta Jelica, pa ona je denes z vami, je rekla da se bute našle na ručku. Kaj je nekaj ostavila? Ma sigurno je, mobitel ili gertašlin*, jel tak? Nekak je zmotana zadnjih dana - Snježa je brbljala bez stanke.

- Nismo se vidle, nije došla - Jelica je uzdahnula.

- Pa kak to? O bože moj, da se nije kaj dogodilo? O bože, bože - Jasninoj mami je samo trebala kuknjava preko telefona pa da se i sama raspadne od brige. Posljednjim snagama se suzdržala da ne brizne u plač.

- Snježo, daj mi reci kad je otišla? Šta je rekla kad je odlazila?

- Rekla je da se ide najti s vama i da bu došla do navečer. Niš drugo ni rekla.

- Imaš ideju di bi mogla biti?

- Nemam teta Jelica, kak bi ja to znala? Nego, čujte, idem pitat gospođu Miru i gospona Gorana, morti* oni kaj znaju. Bude pričekali?.

- Naravno, čekam.

Nekoliko minuta kasnije javio se ozbiljan muški glas.

- Dobar dan, čujem da tražite Jasnu - odmah je prešao na stvar što joj se jako svidjelo, nije sad mogla gubiti vrijeme.

- Da, ja sam njezina mama. Trebale smo se naći danas na ručku, ali nije došla.

- Otišla je danas oko podne svojim autom i do sad se trebala vratiti. To baš nije uobičajeno za nju, uvijek je točna i pouzdana - osjetila je zabrinutost u glasu Jasninog poslodavca.

- Znam, zato se ja i brinem - glas Jasnine mame se slomio.

- Polako, gospođo, znam ja da roditelji odmah pomisle na najgore, ali ajmo polako. Recite mi gdje ste se trebale naći, a ja ću poslati dvojicu mojih zaštitara da prođu istim putem.

- Znači, vi mislite da... - mamu je uhvatila totalna panika.

- Ma nećemo odmah najgore. Možda joj je stao auto pa dugo čeka šlep službu, a nema signala da vam se javi - Goran je izvalio i iskreno se nadao da žena obuzeta panikom neće shvatiti kakva je to nelogična glupost. - Poslat ću ih odmah i javiti vam se čim nešto doznaju. Dobro?

- Dobro, čekam poziv i hvala vam.

- Nemojte se zahvaljivati, sve ćemo učiniti za našu Jasnu. Svi mi ovdje je jako volimo. Budite bez brige - pokušao je zvučati smireno, iako je već i sam bio jako zabrinut. - Čujemo se - završio je poziv i odmah pozvao svoje čuvare koje je zadržao najviše zbog navike jer su stvarne prijetnje njegovoj obitelji bile u zatvoru ili mrtve. Dečki su odmah krenuli putem kojim je tog dana krenula i Jasna.

Mira je problijedila kad joj je Goran rekao što se događa. Jasna nije bila samo dadilja njihove djece, iako starija bila je Miri najbliskija prijateljica. Nakon Gorana, bila je najbliža osoba koju Mira ima u svom životu i nije mogla zamisliti da joj se nešto dogodi. Suprug ju je uvukao u svoj čvrsti zagrljaj.

- Smiri se, poslao sam dečke da je traže. Naći će je, sigurno joj je stao auto - govorio je polako dok ju je nježno ljuljao i mazio po leđima. Mira je klimnula, ali više zato da svojim strahom njega dodatno ne zabrine. Bila je sigurna da Jasni nije stao auto jer, da se to dogodilo, već bi se sto puta nekako javila. Pa ona je najsnalažljivija osoba koju poznaje.

* * *

- Kladim se da se iza tog tipa krije neka brljotina, kandiše mi otkad je doš'o kod nas, samo se uvek izmigolji, jebeni ljigavac.

- Rekao sam ti sve šta je onaj naš ispričao nama, imamo račune i firme preko kojih radi, taj dio su preuzeli štreberi i sad slažu slučaj - Fran je već dva sata sjedio kod Stevana u uredu.

- Ima tu još nešto, ja ti kažem. Ima još... - Stevan se zamislio.

- Oružje, šverc, kurve... Pa kud ćeš više?

- Ne, još nešto. Jesi vidio kako mu je ukočeno lice? Bez izražaja. Nečitljivi. Ti mišići se gotovo ne pokreću - Stevan je bio uporan. Fran se krenuo smijati.

- E, seljačino moja, to ti je od botoksa, znaš. Hoće tip biti mlad pa si pumpa bore. Ja ga nisam vidio, ali se kladim da je zato ukočen.

- Ne jebi me, bitango, nije samo zato. Ima još nešto - Fran je sad već kolutao očima, ovaj je tvrdoglav ko magarac, a on je već bio premoren.

- Slušaj, ima ili nema, trenutno me nije briga, moram prvo odspavati.

- Idi, idi, dolazim po tebe večeras.

- Zašto?

- Da ti pokažemo šta je prava zabava, a ne ko one kod vas ukočenih čistunaca. Jebem mu, kad me izvedete uveče k'o da sam na čajanci kod engleske kraljice, a ne u provodu. Pomislio bi čovek da verujete u bezgrešno začeće i da ne jebete ništa pre braka, a u duši je većina bolesnija od onih najgorih! Zato, idemo večeras u jedan vrući noćni klub, tamo se barem zna šta je seks, alkohol, a ako hoćeš čednost, možeš je naći u crkvi! - namignuo je.

Fran je na sekundu samo zbunjeno gledao u Stevana, a onda je prasnuo u smijeh kad je shvatio u čiji klub ga vode. Provod, ha? Ko ga ne zna, skupo bi ga platio.

- E jesi mustra - izašao je iz ureda vrteći glavom u nevjerici. Ovaj je ko pit bul, grize i ne pušta. Pa dobro, kad se naspava bit će spreman za izlazak. Ionako mu treba opuštanje nakon svega, a usput će spojiti zabavno s korisnim. Možda nešto otkriju.

Drugog jutra - dobro, to jutro je bilo u 11, a ne u osam, kao što bi to bilo da prethodne večeri nisu bili u provodu, Fran je ležerno ušetao u Stevanov ured usred njegovog psovanja dvojice agenata.

- Jebem vam i seme i pleme, idioti napaljeni. Gubite mi se s očiju - povisio je glas dok su njih dvojica, pokunjeno, izašli iz ureda.

- Šta je ovo bilo? - Fran se bacio u fotelju preko puta Stevanovog stola.

- Kreteni balavi napaljeni, čim su im one droljaste plavuše sele u krilo, isključili su gornje glave. I nisu obavili posao. Da im jebem sve po spisku - Stevan se pjenio.

- Dobro, mladi su, donje glave su im još jako aktivne.

- Ih, ti se javljaš. Pa ona crnka je cele večeri pokušavala da se natakne na tebe, a ti balavio po njoj.

- Točno. Ali ja znam zašto sam to radio.

- Donja glava ti podivljala, a? Hraniš je samo crnkama ili ne biraš?

- Ništa donja, gornja je bila u punom pogonu. I imam vijest za tebe. Ovaj tvoj Rus nije taj za kojeg se izdaje - bacio je bombu na zapanjenog Stevana.

- Znao sam, znao sam. Ko je on?

- Netko koga sam već sigurno vidio negdje u Moskvi. Lice mi nije poznato, ali imaš pravo, ona mimika je od plastičnih operacija. Ali oči i taj pokvareni pogled... to mi je tako poznato.

- E bravo, odoh ja odmah s tim kod nekog sudije, sigurno ću dobiti sve potrebne naloge. "Znate, jedan naduvenko koji glumi agenta interpola iz Zagreba kaže da je ovaj Pjotr neko drugi, oči su mu jako poznate". Ajd ne jebi me još i ti s glupostima - kad je shvatio da nema ništa konkretnije Stevan se vratio u svoje gunđavo raspoloženje.

- Šteta što si tako nadrkan, a ja ti mislio dati njegovu čašu da ispitaš otiske i opušak za DNK, možda bi nešto otkrili. Ali kad te ne zanima...

- Daj to 'vamo, bitango. Zato si se vatao s onom, a?

- Jesam. Ovaj tvoj je bio odmah pored nas i uspio sam zamijeniti naše čaše i pepeljare. Evo ti pa ispituj. Koliko vam treba vremena za to? - pružio je Stevanu vrećicu s dokazima.

- Otiske ćemo po hitnom postupku, DNK se čeka, znaš i sam.

- Dobro, kad dobiješ otiske provjerit ćemo kod Rusa.

- E ne lipši magare do zelene trave!

- Vidjet ćemo - Fran se nacerio i namignuo mu.

- I tamo imaš neke veze, a bitango?

Bitanga je ležerno išetala iz Stevanovog ureda cereći se i dalje. Naravno da ima veze i naravno da će ih iskoristiti. Ako je ovaj tip onaj na kojega sumnja, Rusi će se pretrgnuti da ga se što prije dočepaju, a Stevan će dobiti lijepu zvjezdicu u svom dosjeu. Nakon toga moći će birati gdje i šta želi raditi.

Pronašao je miran kutak i nazvao, a taj je poziv odmah pokrenuo neke važne ljude. I prije nego su ovi ovdje skinuli otiske, dobili su mailom jedne za usporedbu.

Stevan je napeto čekao da njihov laboratorij obavi posao. Dođavola šta su spori!

Popodne je zagrmio Franu u slušalicu: - Promašio si celu loptu, bitango. Ne poklapaju se. Tačnije, ovaj ovde nema otisaka. Spaljena koža na prstima.

Fran se zadovoljno nacerio: - Strpi se još malo. DNK si nije mogao spaliti.

* * *

* gertašlin = novčanik
* morti = možda