Mira je fascinirano gledala dok je Ana pakirala veliki kovčeg. Hlače, majice, košulje, haljine, trenirke, balerinke, tenisice, cipele na petu, jaknice, dva džempera, hrpa donjeg rublja...

- Ovo je predivno.

Ana ju je toplo pogledala. - Sviđa ti se?

- Kome se ne bi sviđale ovako lijepe stvari? Sretna je ona čije su, sjetno je dodala.

- Nadam se da ćeš biti sretna.

- Molim?

- Dušo, ovo je tvoje.

Mira se najednom ukočila i prestrašeno pogledala Anu.

- Ne, ne, ni slučajno, neću..., počela je drhtati.

Ana je zastala s pakiranjem.

- Dušo, što ti je?

- Ne, ne, neću opet, neću...

- Hej, hej, smiri se i polako mi reci što nije u redu, Ana je ostavila pakiranje, sjela pored Mire i primila je za ruke.

- I tamo sam imala pun ormar lijepe odjeće dok nisam..., zajecala je.

- O dušo moja, zar si stvarno pomislila da će te netko opet iskoristiti? Hej, pa to sam ja, Ana. Pogledaj me. A sad me slušaj: ovo smo Tara i ja jučer pripremile za tebe da imaš što obući za prvu ruku, ne možeš otići u novi život bez ičega. To je naš poklon tebi.

- Oprostite, ali ne mogu to primiti. Ovo je previše. Kako ću vam vratiti?

- Miro, nemoj me ljutiti. To je poklon, a poklon se ne vraća, Ana je ustala i nastavila žustro pakirati, ne gledajući više u Miru. Izgledala je uvrijeđeno.

Mira je bila zbunjena, onda se postidjela, pa je ustala i zagrlila Anu. - Oprostite mi, nisam navikla.

Ana joj se srdačno nasmiješila. - Sve je u redu, razumijem. Morat ćeš naučiti da nije sve u životu crno, vjeruj mi, tebe sada čekaju samo dobre stvari, potapšala ju je po leđima, odmaknula se i rekla strogo: - A sad odi spakirati Lenu dok ja ovdje dovršim. Još su se jednom kratko zagrlile, a Mira je veselo otrčala u drugu sobu.

Tara i njen kolega Zoran došli su po Miru i Lenu odmah ujutro, kako bi ih što prije odvezli u njihov novi život. Tari se žurilo jer se morala pripremati za onaj mrski zadatak, a Zoran je preuzimao posao čuvanja važne svjedokinje. Tara je zaprepašteno gledala u kovčeg koji je Ana pripremila, a onda je dodatno zinula kad je vidjela još jednu veliku torbu.

- Ana, čije je ovo?

- Kovčeg je s Mirinim stvarima, torba s Leninima.

- Toliko stvari?

Ana je slegnula ramenima i namignula joj. Tara je usnama formulirala jedan bezvučni „aha" i nasmiješila se.

- Dobro, poslije ćemo se obračunati.

- Nećemo. Rekla sam joj da je ovo naš zajednički poklon, namignula joj je.

- Zoki, odnesi ovo u auto, molim te. Idem ja po cure.

U tom trenutku stepenicama se spustila zlatokosa ljepotica u bež hlačama i crvenoj majici, a u naručju je nosila bebicu umotanu u bež dekicu. Zoranu je gotovo ispao kovčeg iz ruke. Zinuo je. Tara se nasmijala.

- Pazi muha, dobacila mu je.

- Ha?, zbunjeno je zatreptao.

- Lijepa je, da, ali tebi nedostupna. Tu si da je čuvaš, ne zaboravi to, Tara je glumila strogoću.

Uzdahnuo je i krenuo u garažu, gunđajući.

Ana i Tara su se pogledale i nasmijale.

Sat vremena kasnije Goran je otvorio vrata svoje kuće, ugledao Miru i zinuo.

- Bože, što danas ima muha, nasmijala se Tara. Zoran se na trenutak zbunio, a onda se i on počeo smijati. Ovo dvoje su se gledali bez riječi dok Mira nije prva stidljivo spustila pogled, Goran je zatreptao i napokon se okrenuo svojoj sestri.

- Uđite, odmaknuo se od vrata.

- Drago mi je da te vidim, buraz, Tara ga je zagrlila. - Ovo je Zoran, on ostaje ovdje s vama. Smjenjivat će se s još jednim kolegom koji dolazi popodne. Ovo je Mira, a ovo je Lena. A sad, gdje su moji...

- Tajaaaaaa, zaorilo se iz hodnika kojim im je u susret jurio čupavi dječačić, a za njim curica čije su kikice veselo poskakivale u trku. Tara je čučnula i raširila ruke. Sudar je bio žestok.

- Polako, bando, srušit ćete me.

- Jusi Taju, jusi Taju, Marko je počeo veselo cijukati i gurati je, a odmah mu se pridružila i sestra. Tara je zakolutala očima i prevalila se na pod.

- Jeeeee! Taja paja, Taja paja, Marko je počeo skakutati oko nje, dok je Una iskoristila priliku i mazila se s tetom.

- Dosta sad, smirite se oboje. Kakvo je to pozdravljanje gostiju?, Goran je strogo zagrmio.

Oboje su ga pogledali i nasmijali se. No, mir je kratko trajao. Ugledali su Miru i bebu.

- Bebaaaaa, povikala je Una, a mala Lena se promeškoljila u maminom naručju i zakmečala.

- Prava beba?, Una je raširila okeca.

Mira je s bebom u naručju polako čučnula pred Unu.

- Da, zlato, prava beba. Hoćeš ju pomaziti?

Una je bojažljivo pomazila Leninu ruku, dok je Marko gledao sa strane.

- Dođi i ti, pozvala ga je Mira.

- Jel cuja ili decko?

- Cura je, zove se Lena.

- Pih, još cuja. Necuuuu...

- Sad bi bilo dosta, prekinuo ga je Goran. - Vas dvoje, natrag u sobu, moram razgovarati s ovim ljudima. Vi odite u boravak i smjestite se, okrenuo se došljacima.

- Neeee, ocu s Tajom, zacendrao je Marko.

- U sobu, rekao sam, strogo ga je pogledao otac, a Una ga je povukla za ruku.

- Ajmo, tata se ljuti.

Čim su ušli u boravak, Tara se ljutito okrenula prema bratu: - Oni su samo djeca. Koji ti je vrag? Zašto takva strogoća?

- Ti me ne prozivaj, kad ćeš imati svoju djecu onda ćeš shvatiti.

- Ma nemoj, ja sam im teta, da te podsjetim, i najbliža ženska osoba koju poznaju. Zato mi ne soli pamet i opusti se. Oni su divna, pametna djeca, ali su djeca, nisu mali vojnici.

- Ne peri me pred gostima.

- Oni nisu gosti. Zoran je zaštita, a Mira je nova dadilja. Ostaju ovdje pa ih ne smatram gostima. A sad idem, moram se vratiti na posao, žustro se okrenula i izašla van.

- Šta je s njom?, pitao je Zorana.

- Težak novi zadatak.

- Sto puta sam joj već rekao da ne treba tamo raditi, ali ne, tvrdoglava mazga, gunđao je Goran.

- Bratske svađe, znam kako je to, smijao se Zoran. - Idem ja obići kuću.

- U radu, Jasna će vam pokazati gdje je što.

Čim su ostali sami, opet su se zagledali jedno u drugo. Goran se prvi trgnuo.

- Nismo se još službeno upoznali. Ja sam Goran, otac ono dvoje divljaka i Tarin brat, pružio joj je ruku.

- Drago mi je, ja sam Mira, a ovo je Lena, tiho je izgovorila.

- Želiš li se osvježiti, odmoriti u svojoj sobi? Trebaš li Lenu nahraniti ili presvući? Reci mi što trebaš, uzmuvao se.

- U redu je. Nismo gladne ni žedne.

- Dođi onda da ti pokažem vašu sobu, pa ćemo o poslu kad se smjestite. Dobro?

Samo je klimnula i šutke pošla za njim po širokom stubištu. Raširila je oči kad ju je uveo u njihovu sobu. Sobu? Ovo je bio cijeli apartman, veći od kuće u kojoj je odrasla. Soba je bila ogromna, namještaj u bež tonovima, svijetli tepisi, nježne zavjese i golemi prozor koji je gledao na zeleno dvorište. Do prozora su se lelujale grane goleme jabuke. Već je zamišljala kako ga ujutro otvara i ubire mirisni plod pa je na trenutak zatvorila oči i čežnjivo uzdahnula. Čula je njegov glas u pozadini, onda se trgnula i zbunjeno ga pogledala.

- Oprostite?

- Pitao sam je li sve u redu.

Samo je klimnula, još nesposobna progovoriti.

- Dobro, ovdje je krevetić za bebu, tu je baby monitor i zvono za Jasnu ako ti ustreba. Ova vrata su garderoba, ova druga kupaonica, nastavio je pričati i pokazivao okolo.

- Hvala... hvala vam puno.

- U redu, napravi što moraš pa dođi dolje da razgovaramo o poslu, okrenuo se i izašao van. Mira je ostala buljiti u vrata i tko zna koliko bi još tako buljila da se Lena nije oglasila. Goran je nervozno ušao u svoju radnu sobu i natočio si viski dok mu je pred očima i dalje titrao njezin lik.

***

Tišinu kuće razbio je prodoran zvuk zvona s ulaza. Na vratima je stajala žena iz njegovih snova i samo ga gledala, bez riječi, a onda je zakoračila unutra, usput se protrljavši uz njega. Zatvorio je vrata i pograbio je, pritisnuo uza zid, u jednom potezu povukao joj majicu, drugom rukom krenuo pod suknju, a onda zastao.

- Gdje su ti...?

- Nemamo vremena, hoću sve, odmah, stenjala je dok mu je grabila majicu i natjerala ga da se na trenutak odmakne kako bi mu je prevukla preko glave, a onda mu je užurbanim potezima skinula hlače i bokserice. Primio ju je ispod guze i podigao.

- O daaaa, sanjam ovo već dugo, daaaa, baš tako, mrmljala je dok joj je glavićem prolazio po pici.

- Ne muči me više, daaaaj.

Danijel je stisnuo zube i jednim naglim pokretom uronio u nju, vlažnu, usku i ustreptalu. Počeo se divlje nabijati, a ona mu je isto tako divlje odgovarala. Mahnito su se ljubili, zubi su im se sudarali, jezici pleli, ugrizao ju je za usnu, ugrizla je i ona njega, a onda... Onda je stigla eksplozija kakvu niti jedno od njih već dugo nije doživjelo. Danijelu su zaklecale noge, ona povrijeđena je gadno zaboljela, no i dalje ju je čvrsto držao i teško disao.

- Tara, ovo je bilo...

- ...samo početak. Sad me vodi u svoju sobu, odmah.

Odmotala je noge s njegovog struka i nesigurnim korakom krenula, dok je Danijel još nekoliko sekundi zapanjen stajao. Onda se osvijestio: - Dođi, povukao ju je za ruku i polako, šepajući, krenuo stepenicama.

- Oprosti, zaboravila sam na tvoju nogu, Tara je usporila.

- I ja sam, draga, i ja sam, nacerio se i povukao je u sobu.

- A sad, draga moja, ovo leti s tebe, potegnuo joj je majicu s nje u jednom potezu, povukao suknju i lakomo počeo prelaziti pogledom po njenom tijelu.

Nasmiješila se i gurnula ga na krevet.

- A sad, dragi moj, odmaraj, iscrpljen si, tiho je rekla Tara i nacerila se.

- Odmaraj?

- Aha, samo ti odmaraj, nastavila se ceriti dok se poput mačke kretala krevetom prema njemu, gledajući da u oči. Spustila je strastveni poljubac na njegove usne pa krenula naniže. Kad je stigla do onog dijela koji ju je prizivao, nježno ga je licnula i potom odlučno zasisala. Danijel se propeo u luk.

- O bože, tooo, neee, stani, svršit ćuuuu...

Tara ga je uz jedan „plop" ispustila iz usta i zahihotala se: - Da? Ne? Odluči, dragi.

- Ti vještice, naglo ju je podigao sa sebe i okrenuo je na leđa te legao preko nje.

- Sad ćeš vidjeti kako je to, nacerio se i krenuo je mučiti poljupcima i dodirima. Ubrzo ga je Tara molila da nastavi, da ne prestaje, neprestano je govorila „daj, takooo, još, molim te", a Danijel je lickao, grickao i obrađivao prstima njenu vrelinu dok ne bi osjetio da je pred orgazmom. Onda bi nakratko stao i uživao u njenim uzdasima.

- Dosta je, hoću sad, povikala je i pokušala ga prebaciti na leđa da ga zajaše, ali nije se dao. Polako se uzdigao nad nju, pogledao je vrelo i onda lagano, lagano, počeo prodirati milimetar po milimetar. Ona se meškoljila, vrtjela kukovima, podizala prema njemu, privlačila ga nogama, no bio je jači.

- Polako, draga, polako, ovako ćemo cijelu noć, cijelu noć. Toliko sam čekao, toliko dugo sam čekao, mrmljao je dok je prodirao. Tara se potpuno izgubila.

Sat vremena kasnije dva oznojena tijela ležala su isprepletena na zgužvanoj posteljini. U sobi se čulo samo njihovo ujednačeno disanje, a zrak je bio prožet mirisom seksa.

Promeškoljila se i polako otvorila oči. Trebalo joj je nekoliko sekundi da se prisjeti gdje je. Nasmiješila se kad je ugledala njegovo spokojno lice, sjetila se kako je prijetio da će joj ono raditi cijelu noć, no nakon dvije runde oboje su zaspali potpuno iscrpljeni. Polako je povukla pokrivač i, dok se zora povlačila pred još jednim predivnim sunčanim danom, priuštila svom dragom jedno vruće buđenje, a on joj je uzvratio vrućom akcijom pod tušem. Sad je držala u ruci šalicu s vrućom kavom i pripremala se za neizbježno.

- Želim da ostaneš ovdje, rekao je Danijel između dva gutljaja.

Tara se skoro zagrcnula.

- Molim?

- Čula si dobro. Ne želim da se više razdvajamo. Želim te ovdje, svaki dan i svaku noć, mirno je gledao u njeno lice koje je bilo kao semafor.

- Ne mogu.

- Zašto?, namrštio se.

- Moram na posao.

- Pa nitko te ne sprečava, odi na posao i vrati se, mirno je odgovorio, misleći u sebi: Zasad. Dok te ne nagovorim da odustaneš.

- Ne razumiješ, idem na zadatak, ne znam koliko će trajati i ne znam kad se opet vidimo.

- A tako. Ja sam ti onda bio što? Mala relaksacija prije zadatka?

- Ne, ti si mi nagrada prije zadatka, da se mogu sjećati nečeg lijepog dok sam tamo, odgovorila mu je krajnje ozbiljnim tonom dok ga je netremice gledala.

- Ako je tako, zašto odlaziš?

- Moram, krenula je da ga zagrli.

- Ne moraš, nego želiš jer si tako odlučila, moje želje nisu važne, izmaknuo se, ustao i okrenuo prema prozoru. - Znaš sama izaći.

- Znam. Hvala ti što si me podsjetio zašto se ne treba zaljubiti, razočarano je procijedila i zalupila vratima. Danijel je zavitlao šalicu u zid i bijesno provukao ruku kroz kosu. - I ja sad vidim zašto se ne treba zaljubiti, povikao je praznoj kući. - Jebem ti!

- Jebem ti!, Tara je lupila rukama po volanu, a onda tako naglo krenula da je za njom ostao smrad spaljenih guma.

***

Evo, dva poglavlja za redom. Uživajte!