Nervozno je potrubio pred Lelinom kućom, točnije pred zapuštenim kućerkom koji nikada nije dobio fasadu, bez pola crijepova na krovu, s visećim olucima i klimavim prozorima. Nije mu padalo na pamet ulaziti jer je bio siguran da je prljavo, zametano i smrdljivo. Lela se nije zamarala čišćenjem i pospremanjem, prala je i spremala samo sebe, a Beli je bio čistunac.

Izjurila je van za minutu vrckajući dupetom u previsokim štiklama i prekratkoj haljini. Zakolutao je očima, živčan što uopće mora večeras razgovarati s tom droljom. Čim je ušla u auto zapuhnuo ga je njen težak parfem pa je spustio prozore čim je upalio motor.

- Kud idemo?, veselo je upitala.

- Vozit ćemo se, a ti ćeš pričati.

- Šta ne bi mogli na neko lijepo mjesto, samo ti i ja, ha?, stavila je ruku na njegovo koljeno i krenula naviše. Grubo joj je odmaknuo ruku.

- Pričaj!

- Koliko ti vrijedi informacija o tvojoj plavušici?, pitala je povrijeđena što ju je tako grubo odbio.

- Kakva informacija? Ona se ubila.

- A šta ako nije?

Naglo je zakočio tako da je poletjela prema naprijed pa je tresnula glavom u onu plastiku, a koljenima u kazetu. Glupača, nikad se nije vezala. Počela je cviliti.

- Ne cvili, sama si kriva, šta se ne vežeš.

Pogledala ga je sa suzama u očima, dok joj je na čelu rasla čvoruga.

- Beliiiii, treba mi led.

Zakolutao je očima i skrenuo prema birtiji. Utrčao je unutra, uzeo od Štefa čašu s ledom i krpu te joj sve to grubo gurnuo u ruke.

- Evo, a sad pričaj.

- Platit ćeš mi za ovo, da znaš.

- Lela, pričaj prije nego izgubim živce, Beli je bio na rubu.

- Vidjela sam tvoju plavušicu, živa je.

- Gdje si ju vidjela i kad?

- Neki dan sam ju vidjela. A gdje, e pa to ćeš morati platiti.

Shvatio je da mu više ništa neće reći. Glupa je, ali i lukava, zna da je ta informacija jedina vrijednost koju ima i spremna ju je skupo prodati.

- Koliko?

- Sto doza.

- Ti si luda.

Slegnula je ramenima.

- Dobiješ dvadeset doza sad i još toliko kad provjerim tvoju priču.

- Četrdeset sad i četrdeset poslije, bila je uporna.

- Lela, nismo na placu. Gotovi smo. Izlazi.

- Dobro, dobro, trideset-trideset, može?

- Dogovoreno. Sad pričaj.

- Vidla sam ju kad je izlazila iz naše bolnice s nekakvom ženskom s naočalama. Izgledalo je ko da ta ženska pazi na nju. U autu su ih čekali muškarac i žena, ušle su i odvezle se.

- Kakav auto?

- Ne znam, dobar?

- Lela!

- Sivi, auto je bio sivi, dobro. Ne znam ja koji je to auto.

Shvatio je da više ništa neće izvući od nje. Posegnuo je ispod sica i dodao joj paketić. Dograbila ga je dok su joj oči zasvijetlile i krenula otvarati.

- A ne, nećeš to raditi ovdje. Kamo da te odvezem?

- Mislila sam...

- Ne! Kamo da te odvezem?

- Doma, uzdahnula je. – Odma.

Beli je samo klimnuo glavom. Naravno da doma, žuri joj se uzeti porciju. Prezirao je narkomane iako je od njih još i sad jako dobro živio, premda im je onaj drugi biznis donosio više novaca. Lela je pred svojom kućom istrčala iz auta, nije ga više niti pogledala. Beli je pojurio čim je zalupila vratima, dok mu je u glavi odjekivalo „živa je, živa je, živa je..." Sad mu je hitno trebao dupli viski i mir. Mora dobro razmisliti. Ovo mijenja planove.

***

Tara je već dva sata čekala da je šef pozove. Hitno ga je trebala, Goran ju je zvao još nekoliko puta i svaki put mu se u glasu čuo sve veći očaj. Ako ne ode potpisati te ugovore, puno će izgubiti, ne samo novca nego i reputaciju, netko će mu oteti tržište, a ne može djecu voditi sa sobom. U najgorem slučaju može ih ostaviti kod Danice, no to bi za njih bila prevelika promjena. Navikli su na svoju kuću, svoje igračke, svoje dvorište, svog Lenija... Sve je te argumente čula već nekoliko puta i svaki put mu je obećala da će nešto srediti, samo neka prestane paničariti. Došlo joj je da se nasmije kad bi zamislila uspaničeno Goranovo lice jer su to lice mogli vidjeti samo njegovi najbliži. Za sve ostale bio je ledeni biznismen koji nikad ne pokazuje nikakve emocije.

Napokon!, pomislila je kad joj je šefova tajnica mahnula da dođe.. Požurila je prema njegovom uredu, duboko udahnula i pripremila se na debatu u kojoj mora pobijediti.

- Tara, izvoli. Što je tako hitno?

- Mislim da imam rješenje za Miru.

- Rješenje?

- Rješenje za njen boravak dok traje istraga, a možda i na puno dulje.

- Boravit će u sigurnoj kući, to je riješeno. Čemu ovaj razgovor?

- Šefe, kad ih pohvatamo i kad završi suđenje morat ćemo Miri osigurati novi život. Mogu to učiniti odmah, rekla je samouvjereno.

Damir ju je gledao sa zanimanjem. Dobro je poznavao svoju najsposobniju i najzgodniju agenticu i pitao se što se krije iza svega. Zato joj je klimnuo glavom da nastavi.

- Goran traži dadilju.

Damir se nasmiješio i čestitao sam sebi, dobro je ocijenio da ima neki plan. Mora ju još malo zezati pa je brzo namjestio strogu šefovsku facu.

- To je privatni problem tvog brata, a ne Interpola, strogo ju je pogledao.

- Predlažem da Miru angažiramo kao dadilju kod Gorana. Može tamo biti s Lenom i čuvati Goranovih dvoje. Znate da će biti na sigurnom.

S tim se slagao. Tarin brat bio je toliko opsjednut sigurnošću da si je kuću pretvorio u pravu tvrđavu. Imao je previše novca i lakomu bivšu ženu te dvoje djece koji su mu bili najvažniji na svijetu. Da, tamo bi Mira bila stvarno sigurna. Sigurnija nego kod njih.

- I kako si ti to zamislila?

- Porazgovarat ću s Mirom, ionako je sutra moram obići, i predložit ću joj taj posao. Djevojka treba od nečega živjeti, ovo je siguran posao na dulji rok, pa Una ima tek pet, a Marko tri i pol godine.

- Dobro, porazgovaraj s Mirom, a nakon toga ja moram razgovarati s Goranom.

- U redu, šefe, Tara je ustala i brzo izašla iz ureda. Formalnosti kao što su „dobar dan" i „doviđenja" su već odavno zanemarili, njihovi su razgovori bili brzi i sažeti. Takav je bio njihov posao, najradije bi razgovarali telepatski da troše što manje vremena.

Sutradan je najprije nazvala Mirnu i objasnila joj plan. Ova se brzo složila, štoviše bila je oduševljena idejom da se Mira skloni u neku obitelj i da dobije obaveze, tako će se najbrže oporaviti. Do sigurne kuće stigla je već oko deset ujutro, nije bilo vremena za gubljenje. Mira i Ana u kuhinji su pile kavu dok je Lena mirno spavala u majčinim rukama.

- Dobar dan, cure, vedro ih je pozdravila.

- Oooo, Tara, dobro došla. Odi, odi, baš pijemo kavicu, dođi, ima i pite od jabuka, tu od ovih iz našeg dvorišta, Ana nije prestala brbljati dok je pred Taru servirala sve što je nabrojila, pa još neki sok i zdjelu s voćem. Mira ju je samo kratko pozdravila, još jače privila Lenu i šutjela.

- Miro, došla sam s tobom porazgovarati o nečem važnom, oprezno je počela Tara, svjesna da se Mira nje boji iz nekog razloga.

- Neću ostaviti Lenu, ne možete mi ju uzeti, ne dam, Mirine oči su postale suzne.

- Dušo, nitko ti neće uzeti Lenu, smiri se. Imam prijedlog kako da budete na sigurnom i zajedno, a da ti pri tome radiš. Hoćeš me saslušati?, Tara se trudila biti nježna, ali ju je uzdrmala ova Mirina reakcija. Eto, mlada djevojka, odrasla u najgoroj bijedi, sama, prevarena, iskorištena, jedva spašena od smrti, bori se za svoju bebicu ko lavica, a ona droljetina od Goranove žene je imala sve pa su joj djeca bila preveliki teret. Stisnula je čvrsto usne da ne bi počela psovati.

Mira je zbunjeno zatreptala.

- Kako... kako radim? Šta da radim?

Tara joj je u nekoliko rečenica sve objasnila i čekala Mirin odgovor.

- Ne znam hoću li ja to moći, ne znam, nisam nikad čuvala djecu. Mislim, volim jako djecu, ali hoću li znati, počela je brinuti.

- Gledaj, oni su jako pristojni klinci, naučili su biti s dadiljom, neće ti stvarati probleme. Ti ćeš tamo živjeti s Lenom, kuća je velika i udobna, ne moraš ništa drugo raditi nego paziti na djecu. Goran ima domaćicu koja će se brinuti za sve ostalo. Plaća je jako pristojna. Šta kažeš?

Još je neko vrijeme razmišljala, a onda je bojažljivo klimnula.

- Ako je tako, može.

- Super, dogovoreno. Bit će ti odlično, vidjet ćeš. Ja sad idem sve organizirati za sutra.

- Već sutra?, Ana je uzdahnula.

- Ana, bolje je da se što prije upoznaju. Dođite me ispratiti.

Kad su bile u garaži, Tara je pitala: - Ana, zašto je ona u istoj odjeći?

- Siroto dijete nema ništa nego ono u čemu je izašla iz bolnice.

- Ali kako? Zar joj nisu ništa osigurali?

Ana je slegnula ramenima.

- Dobro, riješit ćemo, potapšala je ženu po ramenu, a onda se sjetila da ne stigne u šoping.

- Ana, molim vas da joj vi danas kupite nekoliko stvari, ona ne smije izlaziti, ali snaći ćete se i sami, znate što joj treba. Evo, izvadila je novčanik i pružila Ani tisuću kuna.

- Nemam više keša kod sebe, ali bit će dosta za najosnovnije.

- Budite bez brige, Ana je spremila novac smiješeći se. Ma opremit će ona tu curu kako treba, imala je i sama dovoljno novca, ta dobivala je plaću, a nije je imala na koga trošiti.

***

Tara je vesela sjela u auto i dok se vraćala u ured nazvala je Gorana.

- Buraz, riješeno je. Sutra ti dovodim dadilju.

Tako je sretno uzdahnuo da je preko telefona osjetila njegovo olakšanje.

- Tko je ona? Je li provjerena?

- Ne vrijeđaj me.

- Oprosti, oprosti, samo znaš, kad su oni u pitanju...

- Da, znam. Neće doći sama, ima bebicu od tri i pol mjeseca. Priča je teška.

Tara je najkraće što je mogla ispričala Goranu tko je Mira.

- Dobro, jesi ti normalna?!, počeo je vikati čim je završila. – Dovest ćeš u moju kuću, mojoj djeci, osobu koju traže kriminalci.

- Gorane, dosta. Kao prvo, misle da je mrtva, kao drugo, tvoja je kuća bolje osigurana nego sve naše sigurne kuće zajedno, tako da ne pizdi, sad je Tara povisila ton.

- Ljut sam, da znaš, ali si me dovela pred gotov čin. Idem pojačati osiguranje, zvat ću agenciju...

- Idiote, prestani trkeljati. Mi ćemo ti dati osiguranje. Čim dođem u ured nazvat će te moj šef pa se dogovarajte, ljutito je završila razgovor, bez pozdrava. Idiot, gunđala je, a onda se počela smijati. Sjetila se još nekoga kome je nedavno govorila da je idiot. Sutra navečer će do njega, ako ikako stigne. Jebe joj se za glupa pravila, želi ga, a želi i on nju. Jebeš pravila!

Čim je stigla u ured, javila se Damirovoj tajnici, a ova ju je pozvala već za deset minuta. Opa, nešto se događa kad je tako brzo našao vremena za nju.

- Tara, jesi riješila s Mirom?

- Da, šefe, pristala je, Goran očekuje vaš poziv.

- Dobro, a sad sjedni. Novi zadatak.

Kad joj je počeo objašnjavati, Tara je poludjela. Opet na teren, opet uloga, opet flert, ovaj put s nekim ogavnim likovima.

- Šefe, molim vas, pošaljite nekog drugog.

- Tara, nema govora o odbijanju ovog zadatka, pri kraju smo istrage, ovo je ključno. Izvoli otkriti tko je taj Maestro. Ovdje ti je plan, pokupi opremu koja ti treba i kreni. Ako vidiš da ne možeš ništa, odlaziš.

Ljutito mu je istrgnula fascikl iz ruke i izašla. Damir se nacerio. Napokon se zaljubila i logično da joj se ne ide. Bože, što je ljubav lijepa. A onda se rastužio kad se sjetio svoje supruge i odjednom je osjetio žestoku potrebu da se pokupi odavde, ukrade je iz bolnice i ode s njom na tjedan dana nekuda u osamu. Čvrsto je odlučio da će to napraviti čim završe ovu istragu. Još samo ovu.