- Inge, moramo razgovarati, izgovorio je svojoj zaručnici čim se javila.

- Oh, naravno dragi, zabrinuli smo se za tebe.

- Dođi u moj hotel za jedan sat.

Zahihotala je: - Mislila sam da to nikad nećeš tražiti. Evo stižem, veselo mu je odgovorila i prekinula.

Nazvao je recepciju i zatražio da pošalju sobaricu kako bi napravila reda u apartmanu u kojem je protekla dva dana očajavao i pio. Sve je bilo razbacano i smrdilo je po alkoholu. Odvukao se do kupaonice, pustio po sebi vruću vodu i stajao pod njom kao kip. Zatvorio je oči i vidio pred sobom samo predivno Marinino lice, njene sočne usne i onaj zamagljeni pogled koji mu je otkrivao koliko ga voli i želi. Sjetio se one noći, njenih uzdaha, njenih ruku koje su ga stezale sa strašću, njenog mirisa... i svršio je pod tušem nakon nekoliko žustrih poteza. Znao je da će od sada samo tako imati Marinu - u svojim maštanjima. Okrenuo je na hladnu vodu da se razbistri, izašao iz tuš kabine, osušio se, obrijao i obukao. U međuvremenu, sobarica je sve pospremila i počistila, u apartmanu je mirisalo po nekom osvježivaču, a mini bar je opet bio napunjen.

Netko je pokucao na vrata.

- Izvoli.

Inge se zavodljivo nasmiješila i podigla na prste da ga poljubi. Odmaknuo se. Na trenutak se namrštila, ali je brzo opet navukla smiješak.

- Nisam znala da si tako stidljiv.

Zadržao je ledenu masku.

- Sjedni. Što ćeš popiti?

- Isto što i ti, i dalje je bila sva slatka i zavodljiva.

Naručio je dvije duple kave.

- Mislila sam da ćemo proslaviti nekim šampanjcem, samo ti i ja, nastavljala je zavodnički.

- Nisam te zvao da slavimo, nego da razgovaramo.

Uzdahnula je. - Ako baš moramo.

- Da. Zato ćeš me sada saslušati. Možeš se složiti s onim što ću ti reći i tako se ponašati ili raskidam zaruke i nestajem. U redu?

Pogledala ga je. - Oho! Priuštio bi nam takav skandal?

- O da.

- Zašto si uopće pristao na sve?

- Sada se i ja to pitam. Ali, kad su me ucijenili mislio sam da nemam izbora.

- Ucijenili su te? Stvarno?, pokušala je odglumiti iznenađenje, ali je Tomislav primijetio tračak smiješka na njezinom licu.

- Ne glumi da si iznenađena, znam da si i ti sudjelovala u svemu.

- Ja...

- Prestani! Kolika je vjerojatnost da se u isto vrijeme u istom baru skupog hotela nađemo tvoja sobarica i ja i da nas njezine prijateljice slikaju dok se ona naslanja na mene? Misliš da sam toliko glup? Samo mi nije jasno čemu je to služilo.

- Pa, odmah nakon toga smo se zaručili. Dakle, poslužilo je, ovoga puta se samodopadno nasmiješila. Gluma je nestala. Bila je to prava Inge.

- Shvaćam, trebao ti je poticaj za mog i tvog oca i pritisak na mene. Čestitam, upalilo je.

- Hvala, nisam ni sumnjala.

- Zašto ti treba ovaj brak sa mnom?

- Moj otac očajnički traži nasljednika za svoje carstvo.

- Zašto baš ja?

- Zgodniji si, obrazovaniji i pametniji od nekih drugih kandidata. I mlađi.

Upitno je podigao obrve.

- Ako se već moram udati za nekoga, bolje da to bude netko mojih godina nego neki četrdesetgodišnjak, slegnula je ramenima kao da je rekla nešto nevažno.

- Znači, bilo je i drugih kandidata, starijih od mene.

- Izabrala sam tebe.

- I mislila si da ćete ti i tvoj otac, zato što sam mlad, lakše manipulirati sa mnom.

Nije ništa odgovorila, samo mu se nasmiješila. Tako dakle!

- Sad me slušaj. Oženit ćemo se, ali samo pod mojim uvjetima. Bit će to brak samo na papiru...

- Ne dolazi u obzir.

- U redu, idem javiti našim očevima da raskidam zaruke.

Posegnuo je za mobitelom.

- Stani, viknula je i pokrila njegovu ruku svojom. - Reci mi zašto to radiš. Zašto si tako hladan prema meni?

- Ne volim te i nikad te neću voljeti. Dovoljno?

Sad je ona njega proučavala.

- Voliš drugu?

- Ne tiče te se. Dakle? Pristaješ na moje uvjete ili ih zovem?

- Osudit ćeš se na život bez seksa?, znatiželjno je pitala.

- Tko kaže da ću biti bez seksa?

- Pa rekao si da mene nećeš taknuti.

- Točno.

- Znači, varat ćeš me!?

- Neću te varati jer mi nismo u vezi i nećemo biti u pravom braku. Ovo će biti poslovni odnos i ne tiče te se što ja radim.

- Onda isto vrijedi i za mene.

- Sve dok si krajnje diskretna i dok ne zatrudniš. Ako napraviš skandal ili ostaneš trudna s nekim, istog trenutka se razvodimo, rekao joj je hladno.

Inge je zbunjeno treptala, zatresla glavom kao da želi otjerati ružne misli, na kraju slegnula ramenima i odgovorila: - Dobro, kad je tako. Ali ne mogu obećati da te neću zavesti.

- Možeš pokušati, to je tvoje pravo.

***

Morao je još obaviti razgovor sa starim Hallerom. Njegov tajnik uveo ga je u raskošni kabinet, čiji su zidovi bili natrpani umjetničkim slikama, a strogi tamni namještaj odražavao je moć, tradiciju i bogatstvo.

- Dobar dan, Tomislave. Drago mi je da si došao.

- Dobar dan, gospodine Haller.

- Ne tako formalno, uskoro postajemo obitelj. Zovi me Max.

- To se nikad neće dogoditi, gospodine Haller.

Starac ga je iznenađeno pogledao.

- Otkud ovaj neprijateljski ton?

- Od ucijenjenog čovjeka. Hoću da mi objasnite zašto i hoću istinu.

Haller je teško uzdahnuo, a nadmena maska je nestala.

- Potcijenili smo te, očito. No dobro, reći ću, ali to mora ostati unutar obitelji.

- U redu.

- Umirem.

- Molim?

- Umirem. Ostalo mi je još najviše dvije godine.

- Žao mi je. Neću vas ni pitati jeste li sigurni, pretpostavljam da ste se konzultirali s najboljim specijalistima.

- Naravno da jesam. Rak jetre.

- A operacija? Jetra se obnavlja..., započeo je Tomislav.

- Dijabetičar sam. U toj kombinaciji smrtnost je velika. Ali, nećemo sad o tome. Reci, što si htio?

- Odgovor na pitanje zašto ja.

Haller se nasmijao.

- Da, i mislio sam da ćeš to pitati. Za sada ti mogu reći da sam pratio tvoje školovanje i tvoj život i svidjelo mi se ono što sam vidio.

- Molim? Zašto ste me pratili?

- Tvoj otac i ja znamo se godinama, surađivali smo povremeno i s vremenom je suradnja prerasla u prijateljstvo. Puno mi je pričao o tebi, a i ja sam se pobrinuo da doznam još više nekim drugim kanalima.

- Kako?

- Uobičajeno. Bez brige, nisam ti postavio prislušne uređaje niti detektive, samo raspitivanje.

- Dobro. Ali zašto?

- Hitno trebam nasljednika. Znam o tebi još otkad si bio dijete, bio si odličan student, inteligencija ti je znatno iznad prosjeka, a imaš poštenja i integriteta. Uz to, mlad si i pun energije. Ne mogu firmu prepustiti nekome s kim nisam obiteljski povezan, a kako je Inge potpuno nesposobna za biznis..., slegnuo je ramenima ne dovršivši rečenicu. - Reci mi sad svoje uvjete.

- Ako već tako jako želite mene za nasljednika, odmah ćete me uvesti u posao, a na dan vjenčanja ćete mi prepustiti upravljanje firmom. Ostat ćete kao savjetnik dok budete mogli i željeli to raditi. Imat ću potpunu slobodu odlučivanja, a ja vama jamčim da ću učiniti sve kako bi firma bila još jača.

- Na to sam i računao. Imam i ja uvjet, stari Haller se nasmiješio. - Moraš me zvati Max.

Tomislav je ustao i čvrsto se rukovao s njim. - Dogovoreno, Max.

Haller se nasmijao: - Sad vidiš da vrijedi ona „nikad ne reci nikad".

Kao u Casablanci, bio je to početak jednog divnog, ali na žalost kratkog prijateljstva.

***

Jasna je Marinu gotovo morala vući do ulaznih vrata bakine kuće. Pozvonila je, a baka je problijedila kad je ugledala svoju izbezumljenu unuku.

- Uđite, uđite. Šta je bilo?

- Ispričat će vam sama kad bude spremna. Ja sam njezina prijateljica Jasna.

- Drago mi je, čula sam o tebi. Hvala ti što si tako dobra prijateljica. Odite u boravak, sjednite, uzmuvala se baka oko njih.

Marina je odsutno sjela i zagledala se u pod. Jasna je nijemo dala baki znak da ništa ne pita.

- Jeste li za čaj?

- Ja moram ići. Draga, javi mi se, pliz, obratila se Marini. Ova je samo klimnula glavom.

Kad je Jasna otišla, baka je sjela pored nje, zagrlila je i rekla: - A sad ćeš mi lijepo ispričati što se dogodilo, neću ti dati da se povučeš i zašutiš.

- Ženi se.

- Molim?! Kako, kada, s kim?

Uzela je svoj mobitel, pronašla onu vijest i dala ga baki.

- Evo, čitaj sama.

- Ma da, pa ovo neću vidjeti niti s naočalama. Ispričaj mi.

Marina se jedva prisilila da joj ukratko ponovi ono što je pisalo u tekstu. Baka je na trenutak zašutjela, razmišljala je.

- Dušo, znam kako te je ovo pogodilo i znam da boli, ali mlada si, proći će. Daj si vremena.

- Nikad neće proći, zajecala je Marina.

- Hoće, hoće, vidjet ćeš.

- Htjela sam te pitati mogu li odmah ostati kod tebe. Ne mogu sad još i njih trpjeti.

- Jasno da možeš, dušo. Moramo im samo javiti, znaš kakvi su, dići će policiju na noge ako se ne pojaviš doma.

- Znam, daj mi samo malo vremena da se smirim.

Otišla je u svoju sobu i legla. Nije spavala, ali nije bila niti do kraja budna. Vidjela je njegovo lice, oči koje joj govore kako je vole, usne koje je ljube, sjećala se ruku koje je maze... a onda bi joj bljesnula slika na kojoj je s drugom, zamišljala je kako grli i ljubi neku drugu... Suze su se slijevale i vlažile jastuk.

U sobi je već bio sumrak kad je iz prizemlja začula galamu i nekakav lom. Panično je skočila i pojurila niz stepenice. Njeni mama i tata stajali su crvenih lica i tresli se od bijesa dok je baka stajala pred njima prekriženih ruku i strijeljala ih očima. Oko nogu bile su im krhotine vaze sa stolića u predvorju.

- A tu si, zlo jedno, zaurlao je otac kad ju je ugledao na stepenicama. - Šta ti misliš šta radiš? Zašto nisi došla doma? Ajde kupi se dok te nisam polomio, urlao je sve jače.

- S kim si gore? Šta radiš?, nastavila je mama.

Marina se počela tresti od straha, otac je izgledao kao da bi stvarno mogao nekoga udariti, a baka je neustrašivo stajala ispred njega: - Vas dvoje ćete se sad odmah smiriti ako želite da porazgovaramo, ako ne, izvolite van.

- Nemamo mi šta razgovarati, ajde Marina, idemo. Dobit ćeš svoje doma, i dalje je bjesnio otac.

- Marina?, baka se okrenula prema njoj i podigla jednu obrvu.

Marina je progutala knedlu, duboko udahnula i rekla: - Ja ostajem ovdje.

- Štaaaa?! Balavica jedna, marš odma van, zaurlala je mama.

Sad je Marina već prikupila više hrabrosti.

- Ne, ja ostajem ovdje.

- Kako se usuđuješ?, urlao je otac.

- Čuli ste je, uključila se baka. - Moja unuka ostaje ovdje, sa mnom, i vi ne možete baš ništa protiv toga, punoljetna je i ima pravo odlučiti gdje će biti.

Otac je postao još crveniji, brzo je disao i stiskao šake.

- Tako, dakle. Marina, ako sad odma ne kreneš s nama, više ne dolazi kući.

Marina je pognula glavu i progutala suze: - U redu.

- Više nam nisi kćer, bijesno je procijedio, povukao mamu i krenuo van.

- Sramoto jedna!, doviknula joj je mama, a onda se okrenula svojoj majci: - Ti si za to kriva, ti, ti si joj ulila gluposti u glavu.

Baka ju je hladno pogledala: - Izlazite van i ne vraćajte se.

Kad su zalupili vrata, pogledale su se i jedna drugoj bacile u zagrljaj. Marina se tresla od plača, a baka je teško disala. Trudila se sakriti vlastite emocije, i ona je sada definitivno ostala bez kćeri, ali je barem spasila ovo divno dijete.

***

Uspjela sam nakuckati još jedno poglavlje, doduše malo kraće nego uobičajena, ali se nadam da ćete mi nekako oprostiti, opravdanje mi je predblagdanska gužva :)