Neki visoki tip u crnom, s kapuljačom nabijenom na glavu, uletio je u kuću i pograbio je u čvrst zagrljaj. Na sekundu se prestravila, no onda joj je nosnice ispunio poznati miris pa se samo prepustila tom zagrljaju u kojem je ostajala bez daha. Napokon ju je malo odmaknuo od sebe, zbacio kapuljaču i pogledao je očima prepunima boli.

- Marina, ja...

- Tomislave, zašto si došao?

- Morao sam.

- Ali posao, čula sam što se događa.

- Jebe mi se sad za posao. Kako ste vi?

- Dobro smo.

- Oprosti mi, molim te, oprosti mi. Sve ću vam nadoknaditi...

- Prestani. Za ovo nisi ti kriv. Idi k Mariu, idem dovršiti večeru, brzo je izgovorila, pogladila ga po licu i krenula prema njihovoj privatnoj kuhinji. Tomislav je drhtavo uzdahnuo, pogledao za njom i ustrčao uz stepenice.

- Sine?, provirio je kroz vrata Mariove sobe. Nije bilo odgovora.

- Mario?, pozvao ga je glasnije, no i dalje je vidio samo njegova leđa nagnuta nad ekran laptopa.

Dakle, ljuti se, ne može me niti pogledati, razočarano je zaključio i poraženo krenuo do njega. Lagano mu je stavio ruku na rame, a Mario se trznuo i okrenuo dok mu se licem razlijevao osmijeh. Tek je tada vidio da mali ima slušalice i da mu zato nije odgovarao.

- Tata!, uzviknuo je, bacio slušalice i zagrlio oca.

- Sine!, uzdahnuo je. - Oprosti mi zbog svega.

- Sve je OK, mama mi je objasnila da ti nisi ništa kriv.

- A jel?

- Da, rekla mi je da si ti jako važna faca i da nas zato ganjaju jer su otkrili da si mi tata. Jesi stvarno tako važna faca?

- Ne znam jesam li važna faca, vodim veliku firmu pa... Možda jesam, nasmiješio se sinu.

- Vauuu! Onda sam i ja važna faca?

- Ti si najvažnija faca u mom životu. I maminom i bakinom, smiješio se Tomislav.

Zagrljeni su se spustili u prizemlje i krenuli prema kuhinji iz koje su dopirali zamamni mirisi.

- Mmmm, bolonjez. Moje najdraže jelo, povjerljivo je Mario šapnuo tati.

- I moje.

- Sad će mi neko vrijeme kuhati najdraža jela, namignuo je ocu i otvorio vrata od kuhinje.

- Heeeej, dečki, još malo pa večera. Sjednite, veselim glasom ih je pozvala Marina. Brinula je, naravno, jako je brinula za Maria koji se dobro držao nakon onog incidenta, ali nije mogla procijeniti je li stvarno sve brzo zaboravio ili se samo pravi jak. Odlučila se i ona praviti kao da to nije bilo ništa strašno nadajući se da će tako Mario prije izbrisati ružan događaj.

- Isuse, jedva sam se probila. Do kad ovi misle kampirati pred kućom?, otpuhivala je Lidija koja se upravo vratila s dostave. Onda je ugledala Tomislava i upitno pogledala Marinu. Ova je samo lagano odmahnula glavom poručujući „ne pitaj sada".

Tomislav je ustao, malo pomaknuo zavjesu i pogledao kroz prozor. Pred kućom je bilo dvadesetak novinara sa spremnim kamerama, fotoaparatima i mobitelima, a pola ulice zakrčili su njihovi auti i kombiji. Upravo kad je posegnuo za mobitelom da nazove Danijela i pita gdje je više to osiguranje, pred njihovim kolnim ulazom se zaustavio terenac iz kojeg su izašla četvorica velikih tipova u odijelima. Doslovno su razgrnuli novinare nagurane na ogradi i odlučno zakoračili prema vratima.

- Lidija, molim vas, možete li vi otvoriti onim ljudima koji upravo dolaze? Ja se još ne bih pojavljivao.

- Ovisi. Tko su oni?, vragolasto je pitala.

- Osiguranje.

- Mmmmm, mišići i testosteron. Trčim, veselo je uzviknula dok ju je Marina pogledala i zakolutala očima. Tomislav se smijao.

- Zabavna je.

- Da, totalno je otkačena, smiješila se. Onda se odjednom namrštila: - Hej, a šta će osiguranje ovdje?

- Vas nitko ne smije i neće maltretirati, kratko je odvratio.

- Cool, imat ću bodyguarda ko u filmovima. Kad me dečki vide..., ubacio se Mario.

- Rekao sam ti da si faca, namignuo mu je Tomislav.

- Moramo popričati, procijedila je Marina.

- Hoćemo, ali prvo idemo razgovarati s ovim momcima, pozvao ju je pokretom glave da izađe iz kuhinje i krenuo u salon.

- Moramo prije toga popričati. Ja neću...

- Znam što želiš reći i obećajem da ću nastojati sve riješiti što prije mogu, ali za sada, molim te, prihvati ih, molećivo ju je gledao i stiskao joj ruke. Uzdahnula je. Najradije bi otpilila to njegovo osiguranje, ali nije se htjela svađati s njim i uzrujavati ga, još je bila svježa ona agonija iz bolnice, što ako mu ona svojim inatom izazove novi udar?

- Dobro, idemo razgovarati.

- Hvala ti.

Dečki iz Business Securitija bili su profesionalni i efikasni. Specijalizirali su se za osobnu zaštitu velikih faca, prije svega biznismena i njihovih obitelji, bili su odlično povezani s policijom i znali su što i kako treba raditi. Marini je bilo muka kad je shvatila da narednih dana i tjedana nikud neće ići bez zaštite, da će Maria voziti u školu i na sve druge aktivnosti, da on neće moći sam otrčati do igrališta i družiti se sa svojim prijateljima, uglavnom, da im se život mijenja iz temelja.

- Je li ovo stvarno potrebno?, nemoćno je pitala Tomislava.

- Je, vjeruj mi, molim te. Ne bih podnio da vam se bilo što dogodi.

- Ali šta nam se može dogoditi? Dobro, osim ovoga vani, bila je uporna.

- Gospođice, novinari i njihova pitanja su vam još najmanja prijetnja. Sada svi znaju da ste u vezi s nekim jako bogatim i da je vaš sin i njegov. Meta ste svima koji se žele na lak način dočepati bogatstva, hladno joj je odgovorio visoki plavokosi tip koji je očito bio vođa ekipe. Tada se okrenuo Tomislavu:

- Na žalost, gospodine Majer, novinare ne smijemo dirati. Nećemo dopustiti da ulaze u dvorište, ali na ulici mogu biti koliko god žele. Možemo zamoliti policiju da ispiše kazne za nepropisno parkiranje, ometanje prometa i slično, ali to je sve.

- Znam, to ćemo riješiti na drugi način. Vi se samo pobrinite za moju obitelj.

- I za vas, dometnuo je.

- Da, naravno.

- Molili bismo da i vi ostanete u ovoj kući, lakše nam je pokrivati jednu lokaciju.

- Naravno, bit ću ovdje.

Marina ga je upitno pogledala, a on joj se nasmiješio krajičkom usana.

- Dobro, trebat će nam dnevni raspored svih vas i neka prostorija kamo možemo smjestiti ljude i opremu.

- Možete biti ovdje, ionako nam klijenti sada ne dolaze zbog ovog cirkusa pred kućom, rekla im je Marina.

Vratili su se u kuhinju gdje je Lidija postavila večeru. Mario je bio nestrpljiv.

- I? Tko je moj bodyguard? Kakav je?

- Nemam pojma, upoznat ćeš ga ujutro kad te pokupi u školu, odgovorio mu je otac.

Večerali su u tišini, svaki u svojim mislima. Čak je i Mario bio neobično šutljiv, ipak su ga brinule sve te promjene koliko god se trudio glumiti da mu je sve baš cool.

- Lidija, sutra nemamo puno narudžbi, samo dvije dostave, to ću ja obaviti. Ne moraš dolaziti, odmori, rekla joj je Marina nakon večere.

Ova ju je ošinula pogledom. - I da sav taj testosteron ostane za tebe? Ne dolazi u obzir. Ja ću obaviti dostavu, samooo..., stavila je teatralno ruku na srce, pogledala u vis i karikirano uzdahnula: - Trebat će mi zaštita.

Marina je nemoćno zavrtjela glavom. - OK, budi tu u devet.

- Šta je to značilo da vam klijenti ne dolaze?, pitao ju je Tomislav čim je Mario otišao na spavanje, a Lidija kući.

Slegnula je ramenima. - Ne dolaze, vidiš ovu gužvu pred kućom.

- Imaš li narudžbi?

Šutjela je.

- Marina? Imaš li narudžbi?

- Imam, tiho je rekla ali ga nije gledala u oči.

- Sve mi je jasno, uzdahnuo je.

- Molim te, nemoj brinuti za nas, sve je OK.

- Kako to misliš da ne brinem za vas?!, uzviknuo je. - Pa jedino za vas i brinem, baš me briga za ostalo, postajao je ljut.

- Tomislave, smiri se, molim te. Ne bih podnijela da ti se opet onako nešto desi, prilazila mu je sa suznim očima.

- Ljubavi, neće mi se ništa desiti, doktori kažu da je sve u redu, dok je to govorio povukao ju je u svoje krilo. - Doduše, preporučuju mi opuštanje i da radim ono što volim, mumljao je dok ju je počinjao strastveno ljubiti i kliziti rukom pod njezinu majicu.

- Ne ovdje, mogu nas vidjeti, prošaptala mu je pored uha.

- Još samo malo, nitko neće ništa vidjeti, obećajem. Zastenjala je u trenutku kad joj je prstima prešao preko bradavice i lagano je uštipnuo. Zavukla je svoje ruke pod njegovu majicu i grozničavo prelazila dlanovima po njegovom čvrstom trbuhu, a onda je jednu ruku zavukla u njegove hlače gdje ju je dočekao tvrd i spreman. Počela ga je lagano povlačiti gore dolje i palcem mu prelaziti po glaviću. Ugurao je ruku u njezine gaćice i prstima joj razdvojio usmine, lagano je gladeći i povremeno prelazeći preko klitorisa. Dva prsta joj je odlučno zabio u uzavrelu unutrašnjost, a palcem je počeo brzo vrtjeti po onoj usijanoj točki koja je vapila za dodirom. Ona je istodobno sve jače povlačila njegov ud koji je bujao i trzao se u njenoj ruci. Zastenjao je, a preko šake joj se prelila njegova vrela tekućina. Istodobno je ona zapulsirala oko njegovih prstiju.

- Oh, bože, dugo nisam ovako svršio, ko klinac, zahihotao se Tomislav. Marina se naslonila na njega i teško disala.

- Idemo u sobu, ovo je bio samo početak. Želim te golu ispod sebe, pored sebe, na sebi, želim te tako svakog dana do kraja života.

- Želim i ja tebe, tiho mu je odgovorila i poljubila ga.

Minutu kasnije trgali su odjeću jedno s drugoga u njezinoj sobi gdje su si dobar dio noći ispunjavali želje. Zaspali su tek pred jutro, ona leđima čvrsto naslonjena uz njegova prsa, on s rukom čvrsto obavijenom oko njezinog struka.

***

Mario je šutke ušao u auto koji ga je čekao pred školom, bacio ruksak pored sebe i zagledao se naprijed. Josip je upalio auto i krenuo.

- Kako je bilo u školi, mali?

- Dobro, promrmljao je Mario.

- Čini mi se da nije bilo baš tako dobro. Pričaj ako će ti biti lakše.

Mario je uzdahnuo: - OK, ali ne smiješ reći mojima, tata se ne smije uzrujavati.

- Sve dok nije ugrožena tvoja sigurnost, ne moram im reći ništa što mi kažeš.

- Neke cure su moju mamu nazvale onim ružnim imenom, znaš, a meni su rekle da sam kopile.

- Ne obaziri se na to, one su glupe.

- Onda su još i dva moja frenda rekli da sam kopile i da se više ne smiju sa mnom družiti jer nisam iz dobre obitelji. Šta im to znači?

- Ponavljaju gluposti koje su negdje čuli. Imaš predivnu mamu i uspješnog tatu, baš te briga što netko drugi misli o njima.

- Znam ja to, ali je teško slušati one cure dok se rugaju, jadao se Mario.

- Mislim da bi ovo ipak trebao ispričati roditeljima.

- Ne, i ti si mi obećao da nećeš ništa reći, obećao si, Mario je povisio ton.

- Smiri se, neću ništa reći, ali mislim da bi ti trebao nekome reći.

- Ne mogu.

- Kako hoćeš, Josip je slegnuo ramenima. Bilo mu je žao ovog malog, bio je pametan i simpatičan klinac, nimalo bahat za razliku od drugih koje je do sada čuvao. Jutros je tako veselo krenuo s njim u školu, a sad je potpuno slomljen. Znao je da će morati sve ispričati mami i tati, kad ga vide ovako tužnog neće ga pustiti na miru dok im ne prizna što ga muči.

Te večeri, nakon što je Mario otišao na spavanje, Marina i Tomislav poraženo su sjedili u salonu.

- Bilo bi najbolje da nekamo otputujete dok se sve ne smiri, predložio je Tomislav.

- Ne možemo, on mora u školu, ja moram voditi posao.

- On je pametno dijete, nadoknadit će gradivo, možemo mu platiti privatnog učitelja...

- Ne dolazi u obzir, odlučno se usprotivila. - Ići će u školu kao do sada, neću mijenjati naš život zbog nekoliko zlobnih djevojčica i njihovih glupih roditelja. Idem porazgovarati s njim dok nije zaspao, ustala je. Tomislav je ostao pijuckati svoj konjak, a onda je odlučno posegnuo za mobitelom.

- Danijel, koja je najbolja PR agencija u Zagrebu?

- Ovisi za što ti treba.

- Kako za što? Da me nekako oslobodi ovih novinara pred kućom.

- Za to ti treba čarobnjak, a ne agencija.

- Šta god! Možeš li mi nekoga pronaći?

- Paaa, znam jednog tipa koji rješava takve stvari iz sjene. Formalno je odvjetnik, ne osobito razvikan, a u stvari je specijalist za takve slučajeve. Ali me čudi da to mene pitaš, pa znaš ga i ti.

- Ma da, tko je to?

- Pa naš Bruno!

- A jel? Nisam imao pojma, znam da je odvjetnik...

- I nikad se nisi pitao otkud mu toliko puno novca od tako malo slučajeva?

- Iskreno, nisam na to obraćao pažnju.

- E pa sad znaš i mislim da ga možeš sam nazvati. Ja imam ovdje posla.

- Pričaj.

- Polako se smiruje, nema više otkazivanja. Uz malo sreće možda se izvučemo.

- Treba nam neki novi veliki posao, neki koji će odjeknuti, uzdahnuo je Tomislav.

- Znam, tražim.

- Dobro, stari, hvala ti na svemu. Idem zvati Brunu.

- Hej, jesi dobro?, pitala ga je dok mu je sjedala u krilo, nakon što se vratila od Maria.

- Jesam, a ti? Kako nam je sin?

- Ma dobro je, odmahnula je Marina. - Objasnila sam mu da neće svi uvijek lijepo govoriti o njemu i ljudima koje voli i da ima zlobnih ljudi i da se ne treba obazirati na to. Bit će on OK.

- Divim ti se kako si ga predivno odgojila i kako ga odgajaš.

- Kad si samohrana mama, ne možeš si priuštiti preveliku sentimentalnost, moraš biti čvrsta i moraš odgojiti čvrsto dijete.

- Ne mogu ti reći koliko mi je žao što je do sada bilo tako, ali znaš da više nikad nećete biti sami?

- Polako, idemo rješavati probleme jedan po jedan. Što tebe muči?

- Ovaj cirkus pred kućom.

- Tomislave, ne laži me. Razgovarao si dugo s nekim i sad ti je ova bora na čelu duplo dublja. Ima veze s Bečom, je li tako?

- Ima, uzdahnuo je.

- Da čujem.

- Treba nam neki veliki posao da bismo se opet uzdigli i pokazali kako smo jaki...

- ...i da bi ti dokazao da i dalje uspješno vodiš koncern, završila je Marina.

- Da, to bi bilo korisno.

- Možda mogu pomoći.

- Naravno da možeš, malo sam pod stresom, znaš što je najbolje za rješavanje stresa, zavodnički joj se osmjehnuo i krenuo je poljubiti.

- Ne tako, pohotniče, zabavljeno ga je tresnula po ramenu. - Možda mogu pomoći u poslu, cerila se.

- Ozbiljno?, znatiželjno ju je pogledao. - Kako?

Odmaknula se od njega i uzela svoj mobitel.

***

Ljudi, puno, puno vam hvala što redovito čitate, votate i komentirate ovu priču, presretna sam zbog toga. Uživajte u još jednom poglavlju, polako se bližimo kraju