Mamu sam zatekla na sofi, blijedog lica i skupljenih ruku kojim se obgrlila, a pogleda praznog i izgubljenog. Marie i Nathan su otišli jer su nam htjeli dati privatnost i bila sam im zahvalna za to, ali sada, kad sam je vidjela voljela bih da je neko sa nama. Prišla sam joj tiho, u glavi premotavajući sve najgore sadržaje i sjela sam pored nje, spustila joj ruku na rame i sačekala da odreaguje. Polako me pogledala krvavim očima i niz blijedo lice kliznule su joj suze. Usne su mi zadrhtale zbog prizora. Nikada je ovakvu nisam vidjela.

''Mama, šta je bilo?'', upitala sam tiho, na rubu suza.

''Oprosti mi'', rekla je tiho, a onda je sklopila oči, a suze su joj se razlile niz umorno lice, kvaseči ga i mrljajući šminku koju je jutros fino nanijela.

''Šta je bilo, šta da ti oprostim?'', upitala sam ponovo. Željela sam da doprem do nje, da mi se otvori. Izgledala je deset godina starije onako uplakana i sa crnilom ispod očiju od šminke. Njena kosa, uvijek uredna, nalikovala je na gnjezdo, a njena pojava, tako krhka, izgledala je još manja nego što je stvarno bila.

''Ja sam kriva ... ja sam za sve kriva.''

Zadrhtala sam od jeze i bola jer ne pamtim kad sam zadnji put od nje čula šmrcanje i jecanje. Šta god da se desilo nije bilo ni najmanje bezazleno. Šta god da je uradila tiče se mene i neće mi se svidjeti uopšte. Plašilo me to. U meni se javio takav strah da nisam mogla da ga pojmim niti jednim svojim čulom. Samo sam se tiho obgrlila rukama, zaledila pogled i počela da se ljuljam kao opsjednuta.

''Ne znam kako da ti kažem'', rekla je kad je primjetila da više ne govorim. Ja se nisam pomakla. U glavu su mi dolazile sve stvari koje je mogla da uradi, ali niti jedna mi nije izgledala kao mogućnost koju bi ona sebi dopustila.

''Reci već jednom.''

''Moraš da shvatiš da je to bilo davno ... ja nikada nisam pomislila da bi to moglo da se sazna'', započela je, a ja sam prevrnula očima. Takav početak sam mrzila toliko da sam jedva suzdržala poriv da se ne posvađam sa njom. Bilo je davno, nisam znala, pogriješila sam ... kako ljudi mogu to da kažu. Zašto nisu svjesni da će svako djelo doći na naplatu prije ili kasnije?

Primila me za ruke, pogledala u oči i duboko udahnula te je započela priču svog života. Prije nego što je ušla u vezu i brak sa mojim ocem ona je imala nešto dužu vezu sa drugim muškarcem. Bio je nemaran, ali popularan u društvu. Volio je tetovaže, alkohol i zabave. Baš kao i Harry. Jako ga je voljela, a i on nju, ali znala je da on nije muškarac za budućnost. Pogotovo jer je moja majka odrasla u porodici u kojoj su svi bili strožiji nego ona sada. Bila je tinejđerka, trebala je da napuni osamnaest godina i saznala je da je trudna. Njen tadašnji partner je ostavio čim je to saznao. Uplašio se odgovornosti i rekao joj da abortira. Ona to nije mogla jer je kasno saznala, a i nije željela. Zato joj je rekao da je najbolje da se raziđu. Plakala je neutješno danima i proklinjala svoju sudbinu. Moj tata joj je bio najbolji prijatelj jer su njen otac i njegov otac bili bliski prijatelji pa su se tako upoznali. Povjerila mu se i rekla kako namjerava da pobjegne od kuće jer je osramotila porodicu, ali on joj je predložio da se umjesto toga uda za njega. Ta ideja joj se činila nepošteno jer bi se on previše žrtvovao za to, a on joj je rekao da je oduvijek bio zaljubljen u nju i da želi da se brine za oboje. Pred vjenčanje je saznala da on ne može da ima djecu i da zato prihvata i njeno dijete. Bolilo je to kasnije jer je željela da ima djecu sa njim, ali je vremenom to prihvatila. Zato su se i svađali. Ona je patila jer nije mogla da dobije dijete sa njim, a on se osjećao krivim jer je bio uzrok.

Slušala sam sve, a srce mi je sve više propadalo kroz prsa u stomak i na pod. Skoro sam se previla od bola kad je završila priču. Bilo mi je jasno šta želi da kaže. Taj čovjek je moj otac. Ona mi je lagala. Oni su mi lagali. Ja uopšte nisam kćerka Thomasa Waynea. Ja sam kćerka čovjeka koji me nije ni želio. Čovjeka koji je ostavio moju mamu trudnu. Ja sam kćerka propalice.

''Kako si mogla?!'', upitala sam sa bolom u glasu i oteknutog grla. Kao da sam imala knedlu u njemu koju nisam mogla da progutam. ''Kako si samo mogla?!''

Počela sam histerično da plačem i udaram šakama o sto u želji da mi fizička bol zamjeni onu koja se pojavila u meni poput otrova. Pekla me u svakom dijelu mog postojanja i kako mi se vid maglio od gustih suza tako mi je i um zajedno sa njim gubio ono malo pribranosti i smirenosti što mi je ostalo. Ni u najluđim snovima ne bih pomislila da će mi to danas reći.

''Smiri se!''

Nasmijala sam se u svoj agoniji, a onda sam još jače zaridala kao dijete. ''Zašto baš danas, zašto mi to sada govoriš?!'' Glas mi se gubio, lomio i na kraju pretvarao u puhanje od muke. Usne su drhtale kao prut na vjetru, ruke su mi se grčile, a noge su htjele da pobjegnu. Bilo gdje. Sada je i pakao bio bolji izbor nego ova kuća.

''Bella, stani molim te. Saslušaj me.''

Nisam stala. Nisam je ni slušala. Vrišteći od bola i patnje skočila sam sa sofe i pojurila na putu udarajući u štok od vrata. Sapličući noge niz stepenice pala sam nakon što sam se spustila, ali nisam ostala na podu. Digla sam se što brže kako me mama ne bi sustigla i izašla sam vani. Trčala sam oko kuće i sve do podruma u koji sam ušla i otišla sam do prostorije na samom kraju u koju sam se ponekad krila kad su se njih dvoje svađali u djetinstvu. Mama je lupala na vrata i plačući molila da joj otvorim, ali nisam mogla. Nisam imala snage. Plakala sam sve dok nisam ostala bez suza, a onda sam samo jecala i ljuljala se. Bolilo me sve od srca koje kao da je prestalo da kuca.

Moj otac nije moj otac ... Sve u što sam vjerovala, sve je laž ... Ja nisam njegova kći ... Ja uopšte nisam Wayne.

Ko sam ja uopšte, pitala sam se drhteći kao list na grani kad zapuše vjetar. Kako je mogla da mi laže? Kako su mogli oboje da mi lažu? Zašto mi je istinu rekla sada? Sada kada me sve boli i tako zbog Harrya. Na njega čitav dan nisam pomislila i bilo mi je tako lijepo. Kao da je Bog odlučio da me kazni jer nisam patila jedan jedini dan.

''Bella, otvori mi i sve ću ti objasniti'', mama je moleći govorila. Bilo je jasno da ni ona više nema suza za isplakati.

''Zašto si mi sada otkrila tu istinu? Mogla sam da živim i umrem bez nje.''

''Zato što se ona propalica krenula raspitivati za tebe još prošle godine i koliko god sam ga tjerala od nas dvije nisam mogla da ga se riješim. Došao je jutros ponovo jer te je jučer vidio kako ulaziš u kuću pa je zahtjevao da te upozna. Morala sam da ti kažem da te ne bi presreo negdje na ulici.''

Šutila sam, a najviše bih voljela opet da zaplačem. Polahko sam prevrnula ključ i pustila mamu da otvori vrata i uđe unutra. Krenula je prema meni, ali sam joj rukom dala znak da ne prilazi slučajno ni blizu.

''Nikad ti nisam imala namjeru reći za njega jer si za mene ti uvijek bila i ostala dijete Thomasa Waynea, ali on se pojavio i bilo me je strah. Zato sam željela da odeš u Bellingham. Da se makneš odavdje.'' Lomila je prste nervozno, a njen pogled mi je jasno govorio da samo želi da joj vjerujem.

''Zašto baš sad hoće da me upozna?'', upitala sam.

''Ne znam. Nek je proklet i on i njegov dolazak u naš život.''

Ponovo sam zašutila. Nisam znala šta da kažem. Šta se i moglo reći na sve to? Mama je opet progovorila, ali sada riječ nije bila o tom čovjeku nego o Harryu. Kaže da čim ga je vidjela znala je da su njih dvojica slični. Obojica lijepi, opasni i nesigurni. Obojica problemi. Zato nije željela da imam veze sa njim, ali je znala da ćemo se zbližiti jer živimo zajedno. Kad god je imala priliku tražila je stan za mene, ali na žalost svi su bili izdati. Tek je prije par dana dobila dojavu da je jedan stan blizu fakulteta prazan. Odmah me je odjavila sa bivše adrese i prijavila na tu te je uplatila smještaj za naredna dva mjeseca. Nisam to znala, ali bilo mi je drago što ću se maknuti iz stana u kom imam toliko uspomena. Sve stvari sam svakako pokupila tako da se ne moram vratiti u svoj stari stan. Konačno sam saznala zašto je bila protiv Harrya. Ne zato što je smatrala da sam previše dobra za njega nego zato što je nju jedan takav kreten povrijedio. Zato što joj je jedna takva budala uništila život i ko zna šta bi bilo sa njom da je tata nije zavolio.

''Je li mene tata uopšte volio?'', upitala sam i zaplakala.

''Naravno da jeste. Dušo bila si nešto najbolje što mu se desilo i ni sama nisi svjesna koliko te je volio'', rekla je, a ja sam je pogledala suznih očiju bez treptanja. Ne znam kad mi je zadnji put rekla dušo. Toliko sam čeznula da čujem tu riječ da sam se izgubila kad sam je konačno čula.

''Jesam li mu bila teret?''

''Ti si mu bila čudo koje je dobio kad je ostao bez svake nade. Ti jesi i uvijek ćeš biti njegova kći.''

Obije smo zaplakale i dopustila sam da me zagrli. Osjetila sam koliko joj glasno srce kuca, a ni ne sumnjam da je i moje jednako kucalo. Njene riječi su me malo smirile. Značilo mi je to što me ne zove kćerkom onog čovjeka, ali sam ipak osjećala bol prema ocu više nego ikada prije. Hranio je, volio je i finansirao je tuđe dijete. Mama se svađala sa njim jer nije mogao da ima dijete sa njom, a on je svoju bol krio radom. Sjetila sam se svake kese slatkiša koju mi je donio. Sjetila sam se svakog izleta, svakog volim te, svakog zagrljaja i poželjela sam da ga zagrlim bar još jednom.

''Elizabeth!'' Muški glas se čuo vani. Mama je pretrnula. Pogledala me kao da je vidjela vraga, a onda je počela da maše rukama. Po reakciji sam znala. To je bio on. Namrštila sam se, pomjerila je od mene, a onda sam izjurila vani. Mama je trčala za mnom i molila me da ne idem, ali nisam je slušala. Morala sam da izađem i da ga vidim.

Izašla sam napolje i našla sam se na par metara udaljena od čovjeka za kog mama tvrdi da je moj pravi otac. Susret sa njim je strašan, ali neizbježan ako želim da mu objasnim da nema potrebe da se lijepi za mene jer me ne zanima. Pogledala sam ga bez riječi, a i on mene, a onda mi je sinulo da sam ga ranije vidjela. Trebalo mi je par minuta, a onda na moj užas sjetila sam se da smo se sudarili onda kada sam bila kod Harryevih roditelja i kada sam pobjegla iz kuće jer sam mislila da se ne dopadam Gemmi. Njegova crna kosa je sada podšišana i svezana u kratki repić, obučen je nešto normalnije nego onda i odjeća mu je kud i kamo čišća, ali vidim mu tetovaže i naborano lice. Prošao me je strah kad sam se sjetila da sam mu rekla da bi mi mogao biti otac. Koliko je istine sadržavala ta rečenica nisam bila svjesna sve do sada. Mrzila sam jer je tako ispalo. Mrzila sam što mi je on otac. Gadio mi se što sam ga duže gledala pa sam skrenula pogled sa njeg.

''Isabella'', rekao je tiho. Znala sam da me je poznao. Pitala sam se da li mu je neugodno jer mi je onda nudio da budem sa njim. Da li se gadio sam sebi što je pokušavao da bude nemoralan sa djevojkom koja mu je kasnije ispala kći? Nešto ne vjerujem da takav čovjek ima morala i srama, ali ako ga ima sada su mu morali raditi na maksimum.

''Da. Sjećaš li me se?'', upitala sam drsko i odbojno. Mami nije bilo jasno pa sam ja rekla šta se desilo i obrukala ga još više. Po izrazu njenog lica vidjela sam koliko joj se gadio i koliko joj je bilo žao što smo povezani.

''Žao mi je zbog toga. Sve vrijeme te tražim da te vidim i upoznam, a sudbina nas je spojila na najneobičniji način. Samo sam ja budala to previdio'', rekao je oborena pogleda.

''Vidio si me i mislim da je to dovoljno.'' Stisnula sam šake kad je on pokušao da mi priđe i ustuknula sam. Ako umisli da želim da mi priđe bliže morat ću da se potučem sa njim, a to ne bih voljela.

''Molim te da mi pružiš priliku da te upoznam.''

Nasmijala sam se kao da je rekao nešto preduhovito. ''Zašto bih to uradila?''

''Bolestan sam i ne znam koliko mi je još ostalo tako da samo imam želju da te upoznam.'' Slegnula sam ramenima bezdušno. Jedan mi je otac umro i prebolila sam to. Prebolit ću i njega i to duplo lakše.

Kad je vidio da ne reagujem poručio mi je da će se opet truditi da me pridobije i da nema namjeru da odustane te je otišao. Prevrnula sam očima i slegnuvši ramenima vratila sam se u kuću. Ne znam je li mama ostala da razgovara sa njim jer me to nije zanimalo. Samo sam željela zaspati i zaboraviti sve od trenutka kad sam došla u kuću danas do sada. U sobi sam uzela tatinu sliku, zagrlila je i zaspala sam nemirna i tužna. Voljela bih da se sve ovo nije nikad desilo, ali na žalost ja sam, čini se, magnet za probleme.

- - - - -

A/N 2021 - Što više objavljujem to više pišem. Drago mi je zbog toga. Brzo ću završiti ovu priču i to me veseli jer ćete konačno znati kakav je kraj. Ovo poglavlje je jedno od emotivnijih i nekako sam osjetila Bellinu tugu pa se nadam da ste i vi. Dio je bez Harrya, ali jako važan za razumjevanje Belline mame i razloga zbog kog ona nije željela da Bella bude sa Harryem.

Pregledi su opali kao i voteovi i komentari, ali me to nije demotivisalo. Jasno je da je teško vratiti u pola tempo koji sam imala jer je priča stara već pet godina i dosta čitalaca je otišlo sa wattpada, a i oni koji je sada čitaju imaju i svoj život, ali ja sada zaista želim da je završim i još imam da napišem dva i po poglavlja (da, pola posljednjeg poglavlja imam već napisano) a onda ću vam samo objavljivati poglavlja jedno po jedno.

Prića će imati 75 poglavlja i epilog (pošto ima i prolog). Nadam se da će oni koji dolaze i koji su ostali da pročitaju kraj. Hvala na pregledima i voteovima a i komentarima. Stvarno mi znače.

Do sljedećeg puta :)