The Underground Coffe House nam je bila destinacija nakon što smo završili ispite što mi u situaciji u kojoj sam bila nije nikako prijalo. Mučio me je Harry. Misao o njemu mi se vratila u um čim sam izašla iz sale i nisam mogla da je izbacim ma koliko sam se trudila da se to desi. Zašto mi je slagao, pitala sam se dok su se svi oko mene smijali i radovali tome što je uskoro nova godina. Koga god smo Louis i ja pitali sa njegove godine rekao nam je da se Harry nije pojavio. Svako malo sam gledala u telefon, ali nije bilo poruka od njeg. Louis ga je zvao više puta, ali ovaj se nikada nije javio. Ja sam bila preponosna da ga zovem jer mi nikada nije odgovorio niti se javio.

''Nisi mu mama, znaš, i prestani da se toliko brineš'', rekao je Louis da bi mi vratio pažnju. Kad sam se dozvala vidjela sam da smo za stolom samo on, Liam i ja. Svi ostali su već otišli. Louis je prebacio ruku preko moje stolice i poklonio mi je suosjećajan osmijeh, ali ja mu ga nisam mogla uzvratiti. 

''Hoćeš da idemo da ga potražimo?'', upitao je, a ja sam spremno skočila na noge. Očajna sam, znam, ali zanima me gdje je.  Louis pozdravi Liama, a prije nego što izađemo on nas zaustavi i zamoli da popričamo. Pomislim da treba Louisa, ali kada ga zamoli da nas ostavi nasamo onda se skroz zbunim.

''Možemo li razgovarati jer sam ti ranije već rekao da bismo trebali?'', pitao me čim se Louis odmaknuo od nas do svog motora koji se nalazio na drugom kraju parkinga.

''Gdje je Lissa?'', pitala sam. Nasmijao se jer je bilo očigledno da bih to trebala da znam. Zaboravila sam da ona i nije došla sa nama ovamo. 

''Ostala je jer polaže svoj izborni predmet za pola sata'', odgovorio je i zagledao mi se direktno u oči. Osjetila sam nelagodu pa sam pokušala skrenuti pogled, ali nisam mogla. Gledao me onako kako se gleda plijen - hipnotišuće, prodirujući u sve ono u što ne bi trebao i tjerajući me da se osjećam zarobljeno u njegovom pogledu. Ne želim znati šta je sve mislio i nadam se da mi to neće reći.

''Šta je to tako bitno da moramo razgovarati nasamo?'', upitala sam kako bih prekinula trenutak nelagode koji je zavladao među nama.

''Šokirao sam se onoga dana kad ste Harry i ti rekli da ste zajedno'' , započeo je, a ja sam podigla obrve u znak pitanja. Nisam očekivala da će se razgovor ticati Harrya i mene.

''I?''

''Jesi li ti ozbiljna u vezi toga?'' Nasmijala sam se.

''Jesi li ti ozbiljan u vezi Lisse?'' Namrštio se kao da ne zna o čemu pričam. Bila sam fascinirana kako se neki ljudi mogu praviti glupi. Sve im je jasno, sve znaju i svejedno se pretvaraju da ne razumiju ono šta im se kaže.

''Šta u vezi Lisse?''

''To što vidim da ti nije stalo, ali svejedno si sa njom. Zašto?'', pitala sam konačno, a on je izgledao kao da zaista ne želi o tome razgovarati.

''Jel' to tvoja stvar? Odgoovri mi na moje pitanje.'' Zahtjevao je, a ja sam bila fascinirana tim bezobrazlukom koji je ispoljavao.

''Hah, misliš da to nije moja stvar a pitaš me nešto što nije tvoja stvar.'' Liam mi se još približi, a onda me pogleda direktno u oči i totalno me sjebe sa onim što izgovori.

''S njom sam jer znam da cura koja mi se istinski sviđa ne bi bila sa mnom zato što je ugrabio jedan idiot.'' Rekao je to tako brzo da sam se u jednoj minuti bila uvjerila da to nije izašlo iz njegovih usta, ali nakon što sam ga pogledala vidjela sam da je ozbiljan.

''I misliš da je fer da to radiš Lissi?''

Bila sam zgrožena, a onda sam se zgrozila još više kad je rekao: - ''Misliš li da je fer da je cura koja mi se sviđa sa debilom?''

''To nije isto, a i kako primjetim i ti si debil!'', viknem na njeg. Iznenađen tonom moga glasa ustukne i to iskoristim kao priliku da se odmaknem od njeg.

''Nije fer što si izabrala njega kad si mogla puno bolje!'', vikne i on na mene. Zbunjeno ga pogledam ne shvativši na šta misli. Šutim minutu, a onda me spoznaja pogodi kao malj. Ja ... ja sam ta cura. Mislio je na mene.

''Molim, jel se ti šališ?'', upitam sa drhtavim usnama.

''Ne, ni najmanje.''

''Koga to?'', pitam da potvrdim svoje sumnje.

''Mene. Mene si mogla da imaš da sam samo bio hrabriji i odlučniji i da si ikada pokazala interesovanje za mene'', odgovorio je, a ja sam poželjela nestati.

''Šališ se ... reci da se šališ, molim te'', zavapila sam kao maleno dijete, ali on je odmahnuo glavom.

''Žao mi je Bells ... sjeban sam i zaljubljen u tebe i ne mogu da šutim.'' Postala sam gluha na njegove riječi. Nisam željela da vjerujem da je to istina. Nisam mogla da se pomirim sa tim. Pokušao je još nešto da kaže, ali ja sam ga zaustavila.

''Šuti, molim te šuti!'', vrisnula sam i poklopila uši.

''Ne mogu više da nju ljubim, a mislim na tebe i na to da te Harry ima'', rekao je, a meni se svaka riječ gadila od prijašnje za jedan stepen više. Nisam mogla da vjerujem da je to istina i da je momak moje prijateljice kojeg ona ludo voli zapravo zaljubljen u mene. Ne, to nije mogla biti istina.

''Šuti! Začepi!'' Bila sam histerična, ali mi to sada nije predstavljalo ništa u usporedbi kako sam se osjećala. Sjetila sam se Lisse, njenog osmjeha kad ga vidi. Mog ohrabrivanja da mu prizna osjećaje. Zabave na koju sam je povela i kako sam se potukla sa Rose jer je bila kučka prema obijema. Ne, ja nisam mogla biti ta zbog koje ona neće biti sretna, nisam mogla jednostavno. Ubilo bi me to. Liam me je gurao ka tome.

''Šutit ću, ali to neće promjeniti istinu. Nikada'', rekao je, a ja sam se okrenula i počela da bježim od njega i od sebe i od svih sranja koja se dešavaju.

Protrčala sam pored Louisa, a on je jedva uspio da me stigne i zaustavi. Poveo me je onako izbezumljenu do motora i pomogao mi da sjednem ispred njega kako ne bih spala ukoliko se pogubim dok se budemo vozili. Nije me ništa pitao, a i nisam znala šta da mu kažem sve i da je pitao. Dok smo se vozili pitala sam se zašto se ovo dešava. Zašto je sudbina tako okrutna ...

Sudbina.

Šta je to sudbina? Je li to ono što je već određeno ili je to ono što se desi pod određenim uslovima, pitala sam se dok je motor dobijao veću brzinu. Da li sudbina kreira naš život ili smo mi ti koji kreiramo sudbinu? Vjerovala sam da je drugo u pitanju. Vjerovala sam da smo mi ti koji držimo vlastitu sudbinu, da smo mi ti koji biramo svoj put. Sada sam gubila vjeru u to. Ja nisam birala da se sve ovo desi. Ja nisam željela ići ovim putem. Zašto me je onda sudbina gurala tamo, pitala sam se grčevito stiščući ručke motora. Ja sam željela da budem sretna i da svi oko mene budu sretni. Zašto se onda k vragu ovo desilo? Zašto mi je to morao reći? Da li mi se ovo sudbina smije jer sam je željela kreirati onako kako meni paše? Želi li mi reći da nikada neću biti sretna i da ću biti uzrok tuđe boli? Kako se je sve ovako okrenulo, pitala sam se svo vrijeme, međutim, odgovora nije bilo.

(...)

Nakon što se zaustavimo na parkingu oboje siđemo s motora i uputimo se stepenicama u zgradu. Još se nadam da je Harry došao u stan. Ne mogu više da budem pametna. Sve ovo me uništava i ne mogu da mislim. Unutra je mirno i tiho, a prije nego što stignemo do mog i Harryevog stana mene uhvati neka nelagodnost.

Pozvonim umjesto da uđem jer ako je unutra onda će mi otvoriti, ali ne čuje se ništa što mi jako teško pada. Izgleda da ipak nije unutra. Ne znam šta više da radim. Izvadim ključ i umetnem ga u bravu te otključam vrata i polahko ih otvorim. U vratima s druge strane nema njegovog ključa. Otišao je nekamo. Upalim sijalicu jer je mračno i svijetlost obasja dnevnu sobu i sto po kom su razbacane maramice. Čudno.

''Sjedni.'' Ponudim Louisa kad je već došao jer ne želim da odmah ode i da ostanem sama. On klimne glavom i sjedne na sofu, a ja produžim u kuhinju da mu napravim kafu jer mislim da će mu dobro doći.

''Ne moraš da se mučiš jer mi nije do ičega'', dovikne iz dnevne.

''Za koji tren sam gotova'', odgovorim mu i pripremim dvije šolje srednje veličine. Kad sve završim iznesem nam kafu i dvije čaše vode te sjednem do njeg i duboko udahnem kako se ne bih rasplakala. Nisam željela takvu da me gleda ili da se sažali nadamnom. Nisam to zaslužila. Ne želim žaljenje i to da još neko se loše osjeća zbog mene. Svakako sam uzrok Lissine patnje iako toga nisam bila svjesna, a nije ni ona.

''Ne znam više gdje je mogao da ode'', kažem tiho i prođem prstima kroz kosu pomalo je vukući. Sad se već brinem i ne znam šta da više mislim. Jučer je izgledao uredu. Čak se i šalio samnom i nagovorio me da odem do prijateljice. Zašto je sad ovako naglo nestao? Nije me valjda nagovarao da odem kako bi otišao odavdje.

''Ni ja iskreno. Mislio sam da su mu ispiti važni i da mu je novinarski poziv važan, ali izgleda da sam se prevario. Žao mi je jer se ti brineš za kretena, Bells.'' Louis me zagrli, a ja naslonim glavu na njegovo rame pomalo se opustivši. Drago mi je da je od svih baš Louis tu jer nekako u njega imam najviše povjerenja i nekako mi je lakše da budem tu sa njim.

''Nadam se da se ništa loše nije desilo'', kažem  i uzdahnem na što mi Louis prođe prstima kroz kosu da me smiri. Svjesna sam da je ovaj trenutak preintiman pa se malo promeškoljim da mu dam do znanja da je ovo previše. Shvati to i ostavi samo jednu ruku oko mene i tako mi ugodi.

''Ne brini se. Sigurno se otišao negdje opiti'', rekao je nakon male stanke, a ja sam se namrštila.

''Misliš da je otišao u neki klub umjesto da dođe na faks?'' Upitam, a prije nego što saznam šta Louis misli začujem guranje vrata i zvuk ključa.

''Siguran sam da sam ih zaključao!'' Harryev glas mi donese olakšanje i navalu ljutnje, bijesa i još stotinu emocija, a kad ga vidim stisnem šake i čekam da me uoči.

''Nadam se ... Bells?'', rekao je iznenađeno kad su njegove oči pronašle moje, a ja sam stisnula usne u krivu liniju mršteći se na njega više nego ikada u životu otkako se poznajemo.

''Otkud vi ovdje tako zagrljeni?'', upitao je namrštivši se dok je iz njegovih očiju šikljala vatra i palila Louisovu ruku oko mene. Maknem se malo od Louisa jer ne želim da u centru bude moje grljenje s njim nego želim da saznam gdje je bio ovaj kreten.

''Nisi se pojavio na ispitima. Zašto?'', upitam i sva briga iznenda nestane te ostane samo ljutnja na njega. Nema pojma koliko sam se brinula, ali ipak može spominjati mene i Louisa kao da je to najvažnija stvar sada.

''Ovaj ... imao sam nekog važnog posla'', odgovori i obori pogled što me naljuti. Znam da nešto krije, a i znam da mi je lagao pa ne mogu da ostanem mirna.

''Kakvog posla, ako smijem da pitam i gdje si bio sinoć obzirom da nisi bio tamo gdje si rekao da ideš?'' Harry se promeškoljio i naslonio na zid.

''Nije važno. Zašto si dovukla i Louisa ovamo?''

''Nije važnio?!", viknula sam bijesno. ''Nije fer ovo što radiš, Harry! Jebeno nije fer! Brinem se za tebe kao najveća budala, razmišljam zašto si me slagao i gdje si to bio da nisi mogao jebenu poruku da pošalješ, a ti kažeš nije važno. Kako si ti samo okrutan!'' Unijela sam mu se u lice, a on je pokušao da me zagrli. Bijesno se istrgnem iz njegovih ruku i odmaknem da me ne bi ponovo pokušao zagrliti.

''Žao mi je ljubavi za sve i pričat ćemo samo dok Louis ode'', rekao je tiho i vidim da očima Louisu daje znak da ode, ali Louis ga ne gleda. 

''Ti si užasan'', kažem mu sa gađenjem u glasu.

''Sve ćeš saznati, samo mi vjeruj da je sve onako kako ću ti ispričati i nemoj da popizdiš'', rekao je. Pokušao je da me primi za ruke, ali ja sam i to odbila.

''Govori sad i bolje je da je objašnjenje dobro inače će svašta da bude'', prijetila sam i nije me bilo briga kad sam mislila svaku riječ. Harry taman krene nešto da kaže kad ga prekine zvuk udaranja u nešto iz jedne od soba. Svi okrenemo glavu i Louis upita šta se dešava, uključujući se u razgovor.

Ubrzo, šteka se spusti i vrata njegove sobe se otvore otkrivajući djevojku u kratkoj, poderanoj, prljavobijeloj haljinici do butina. Njena plava i raščupana kratka kosa joj pada do ramena, a oči su joj natečene i krvave te sa njima luta po nama djelujući iznenađeno i zbunjeno.

''Harry, šta se dešava?'', upita, a ja u nju gledam nijemo. U Harryevoj je sobi. Harry cijeli dan nije bio na faksu, sinoć nije bio sa momcima, a ona je u njegovoj sobi. On ... ona ... mislim da će mi pozliti. Uhvatim Louisa za ruku (koji se je našao pored mene čim je ova otvorila vrata) da se održim uspravno. Da nije pored mene mislim da bih pala na pod od šoka i malaksavosti koju sam osjetila.

''Taylor?'', vikne iznenađeno Louis.

Taylor? Je li to ona Taylor?

''Harry?'' Pogledam u njega, a on brzo odmahne glavom i zausti da kaze da nije to što mislim. Oduvijek mi se gadila ta rečenica zato što je u 99% slučajeva baš ono što misliš. Znala sam da je i sada ovo taj slučaj. Vratim pogled na nju, a onda pogledam Louisa koji obori pogled jer ne zna šta da mi više kaže.

''Harry ... Louis ... ona ...'', govorim izbezumljeno, a onda stegem šake.

''Nije onako kako misliš, kunem ti se ljubavi.'' Harryev glas se negdje gubi. Ne čujem ga više i ne želim da ga čujem. Mrzim sama sebe jer sam se dovela do ovoga. On, Liam ... svi su oni isti. Sebični gadovi koji samo žele da povrijede djevojku koja im iskreno da srce i tijelo.

''Prevario si me'', kažem tiho i počem da koračam vani iz dnevne.

Čujem da me dozivaju, ali ne osvrčem se. Harry se ne usuđuje da me uhvati za ruku i zaustavi. Izađem iz stana ne znajući gdje da idem, ali samo znam da moram da se maknem od svih njih jer mi se u prsima javila bol koja je počela da me razdire toliko da sam mislila da ću umrijeti. Htjela sam vrištati, ali iz mojih usana nije izašla niti jedna riječ. Sve što sam znala i što je bilo sigurno bilo je to da je mama bila u pravu. Svi koji su ikada rekli nešto loše za njega bili su u pravu.

Harry me je ipak prevario.

----

A/N 2021 - Kraj je stigao. Ne mogu da vjerujem da sam ispravila sva 64 poglavlja. (Znam da ima nekih greškica u pisanju, ali večina je popravljena) Krenula sam da prepravljam motivisana time da imam priču koja se čita, ali nije dobra za čitanje pa sam htjela da je prepravim da bude podnošljivija. Nisam imala srca da je obrišem  jer je to bila prva priča koju sam završila, a da ima ovoliko stranica.

Tačnije, priča je završena sa:

- 493 stranice u wordu;

- 166 714 riječi;

-55.2k pregleda;

- 3.7k glasova;

- 601 komentar.

Stvarno nevjerovatne brojke za mene. Hvala svakom ko je ikada zavirio u ovu knjigu. Ko je pročitao par poglavlja ili čitavu. Ko je ostavio glas. Ko se sjetio da komentariše. Sve je to vid podrške.

Eh sada, zanima me da li želite nastavak ove priče? Ako želite recite mi da znam da li da je pišem ili ne. Također, radim na još jednoj priči. Obzirom da imam 23 godine i da mi više fanfiction nije stil koji mi paše pitala sam se da li bi iko čitao ovu priču. Ako volite priče tipa Divergent, Delirium, The maze runner, Hunger games i opčenito distopijski žanr mogla bi vam se svidjeti ova priča. Meni se sama tematika i likovi jako dopadaju i voljela bih ih podijeliti sa vama. Pišite mi i recite šta mislite o tome.

Recite mi kako vam se svidjela priča, koji vam je najdaraži lik, zašto, šta vam se nije svidjelo, šta ste očekivali da bude drugačije itd.

Pišite bilo šta vezano za priču. Svaki komentar dočekam sa radošću i odgovorim na njeg što bolje mogu.

Hvala vam svima puno od srca :)

-   -   -   -   -   -

(Stari A/N) I evo. Kraj ove sezone ili kako se već kaže. Već godinu postavljam ovu priču i na početku sam bila jako zagrijana, ali poslije sam postala nezadovoljna i to je imalo udjela u tome što se priča promijenila. Nije izgubila glavne dijelove, ali neke stvari u njoj su promijenjene. Nisam bila redovna u posljednje vrijeme, ali nije moja krivica. Uglavnom, eto. Ovo je kraj i ne znam da li ću pisati drugu sezonu jer, možda dobijem volju, a možda ne.

Hvala svima koji su barem zavrili ovamo i možda pročitali koji dio. Petnaest i po hiljada nije malo i znače mnogo. Nadam se da će i druga priča biti prihvaćena kad je počnem objavljivati :) Ostavite pokoji vote ako pročitate. Veliko hvala i onima koji ostave mišljenje :D. Ly all <3 <3 <3