- Hej, hej! Kako ste mi? Šta ima novo kod vas? Izvinite što nastavak kasni, ali ja sam se morala psihički pripremiti za današnji odlazak u školu :') U svakom slučaju, nadam se da će vam se nastavak svideti, ostavite po neki usputni i svoje mišljenje na kraju, a mi se čitamo ponovo uskoro :* -

Bilo je skoro podne, a još uvek toga dana nisam redovno bila izašla iz sobe. Kada sam se ujutro probudila bilo je i suviše kasno da iskočim kroz prozor, odem do plaže i vratim se pre nego što se moji roditelji probude te sam samo nastavila ležati na krevetu i promatrati strop razmišljajući o pitanju koje mi je Luka postavio pre nekoliko večeri. Želeći razbistriti misli izašla sam iz sobe kako bih otišla do toaleta, no ostala sam zatečena kada sam začula razgovor u dnevnoj sobi. Na kratko sam bila pogledala na zidni sat u kuhinji. Moji roditelji nikada nisu ustajali u to vreme. Pokušala sam čuti o čemu razgovaraju, no bilo je previše tiho.

Njihov razgovor nije prestajao satima. Čak ni zajednički doručak koji je bio gotovo jedino vreme u toku dana koje smo zajedno provodili nije se dogodio. Sedela sam u sobi i osluškivala kako glasovi naglo postaju glasniji, a zatim se ponovo stišavaju.

Želeći saznati šta se događa izašla sam iz sobe, ponovo nakon nekoliko sati, i zatekla mamu kako u kuhinji priprema kafu. Ukoliko neku nisam propustila, bila joj je već treća tog prepodneva. Oslonila sam se na zid i gledala kako je nervozno meša kašičicom.

Napravila sam nekoliko koraka i rukom zakačila stolicu pored koje sam prošla. Pogledala je u mene te mi se umorno osmehnula.

"Dobro jutro, dušice", pogledala sam na zidni sat. Kazaljke samo što se nisu bile sklopile. "Želiš li da pripremim i tebi jednu kafu? Mogla bi se pridružiti meni i tati u dnevnoj sobi", klimnula sam glavom, a ona je otvorila ormarić i izvadila još jednu šolju.

Krenula sam ka dnevnoj sobi, no ubrzo sam se ponovo zaustavila i pogledala je. Bila sam sigurna da se nešto dogodilo. Moja majka nikada nije izgledala tako umorno ma koliko da je kratko spavala.

Ušla sam u dnevnu sobu i zatekla tatu kako okrenut mi leđima sedi na sofi i trlja oči prstima. Dugačak stakleni stolić bio je prekriven mnoštvom papira. Preko njih je bio postavljen laptop koji je još uvek svetleo, a na podu pored stola bilo je spušteno mnoštvo velikih belih šolja u kojima su se videli tragovi kafe. Ugledavši me tata je ponovo stavio svoje naočare te se pomerio u stranu kako bih mogla sesti pored njega.

Sedeli smo u tišini sve dok mama nije ušla noseći poslužavnik u ruci. Tata se nagnuo ka stolu i odmaknuo papire u koje sam nemo gledala sve vreme kako bi mama mogla spustiti poslužavnik. Dodala je jednu šolju meni, zatim i tati te uzevši svoju sela u fotelju naspram nas.

Ne gledajući u šolju otpila sam gutljaj i u ustima osetila gorak ukus crne kafe. Spustila sam šolju na stolić te sa poslužavnika uzela činijicu sa šećerom.

"Slušaj, Lorena, imamo mali problem", započela je mama dok sam stavljala kašičicu šećera u kafu. Dodala sam još malo te promešala. "Juče sam dobila novi slučaj, izuzetno težak. Klijent zahteva da ga ja zastupam, a budući da je suđenje zakazano već za kraj ovog meseca moramo se vratiti ranije kući", dosipavala sam mleko u svoju šolju pokušavajući topli napitak pretvoriti u belu kafu.

"Zar ne možemo tata i ja ostati ovde i vratiti se za mesec dana kao što smo i planirali?" Ponovo sam mešala kafu, ovaj put nervoznije, brže. Pogledala sam u tatu. Držao je pognutu glavu.

"Tvoj otac i ja mislimo da bi i za tebe bilo bolje da se ove godine vratiš ranije kući. Znaš, četvrta godina ti je veoma bitna i moraš se mnogo potruditi kako bi upisala fakultet koji želiš", podsmehnula sam se. Misliš fakultet koji ti želiš.

"Zašto to uvek radiš? Zašto kad god meni postane dobro, kad god se počnem zabavljati ti to upropastiš?" Kašičica je lupala sve jače o zidove šolje.

"Postalo ti je zanimljivo? Nisam znala da si pronašla prijatelje ovde." Odložila je svoju šolju na pod pored fotelje.

"Kako bi i mogla znati. Zaboga, ne znaš ni kakvu kafu pijem." Pustila sam kašičicu i ona je zapljusnula u kafu. Nekoliko je kapljica odskočilo i poprskalo papire na stolu podsećajući me na beli šorts koji sam ponovo otkrila pre nekoliko dana.

"Nije istina. U ostalom, mi smo već rezervisali karte", ponovo se vratila mama koju sam poznavala.

Ustala sam sa sofe i još jedno pogledala tatu. Izgledao je tako nemoćno dok je mama govorila i u njegovo ime. "Ne želim da idem kući!"

Ljutito sam zalupila vrata za sobom i istrčala kroz kapiju. Spustila sam se niz nizbrdicu do crkve na uglu te nastavila koračati. Duboko sam disala. Prošla sam pored nekolicine kafića, a zatim zastala ispred poslednjeg u nizu. Pogledala sam u mesto na kom sam sedela dok sam radila na svom prvom crtežu izlaska sunca, a zatim se okrenula i podigla pogled do prozora iznad kafića sa kojeg je bila doletela čaša do mene. Ponovo je bio otvoren, no ovoga puta bele prozračne zavese su mirovale.

Polako sam otvorila drvena visoka vrata i ušla u omanje dvorište sa svih strana okruženo zgradama. Popela sam se stepenicama sa moje desne strane i zastala ispred prvih belih vrata. Nije postojala pločica sa imenom, niti broj. Pogledom sam potražila zvono, no ni njega nije bilo. Duboko sam udahnula te pokucala tri puta.

Sa druge strane čulo se šuškanje, a zatim i okretanje ključa u bravi. Blago je odškrinuo vrata, a zatim iznenađeno zastao i spustio sivu majicu koju je nameravao obući. "Hej. Nisam te očekivao. Mislio sam da je gospođa Marta."

Pustio me je unutra te sam se izula i stala naspram njega. Bio se ošišao. Tako, sa kraćom kosom, izgledao je još slađe. Pokušala sam se osmehnuti, no znala sam da tako ne bih ubedila niti samu sebe te sam samo sklonila pogled sa njegovih nežnih crta lica i njime preletela po prostoriji. Sve je bilo tako svetlo, bogato sunčevom svetlošću. Na kožnoj fotelji bilo je nekoliko zgužvanih majica, a na okruglom stoliću prljavi tanjir i šolja.

"Hajde u moju sobu. Ovde je nered", rekla sam mu kako mi ne smeta. I bilo je to istina. Nije mi smetalo. Štaviše, bilo mi je drago videti da bar negde ima života.Prošli smo kroz prostoriju u kojoj su bile spojene kuhinja i dnevna soba te došli do još jednih belih punih vrata. Otvorio ih je i ušavši bacio majicu na krevet.

"Zar ti živiš u raju?" Osvrtala sam se oko sebe i promatrala bele zidove bez mnogo detalja, čistu belu posteljinu i bele prozračne zavese na prozoru.

"Ne živim, samo boravim", nasmejao se te se oslonio na ormar dok sam ja još uvek razgledala njegovu sobu pokušavajući ne gledati u njega. Pogledati ga tako sa osmehom na licu dok stoji pored mene imajući na sebi samo svetli dugačak šorts samo bi pogoršalo situaciju. "Nešto se dogodilo?"

Moja mama je rezervisala karte za let i želi da se što ranije vratimo kući kako bi mogla osloboditi nekog kriminalca na suđenju i sebi podići ego, a ja ne želim otići jer želim biti tu sa tobom i pronaći pravu priliku da ti kažem šta osećam. Oči su mu se zasjalile dok sam se ja trudila zadržati pogled na njima. "Ispričaću ti drugom prilikom", morala sam pronaći bolje reči kojima ću mu to saopštiti.

Ponudio me je kafom te sam klimnula jednako onako kako sam to učinila nešto ranije toga dana. Izašao je iz sobe, a ja sam zaobišla njegov prostrani krevet i stala ispred velikog prozora. Odmaknula sam zavesu i pogledala ka mestu na kojem sam sedela pre otprilike mesec dana, onda kada još uvek nisam poznavala Luku.

"Inače, kako si znala gde živim?" Prišao mi je i pružio toplu šolju. Otpila sam gutljaj slatkastog toplog napitka i podsmehnula se za samu sebe. Znao me je mnogo kraće od moje rođene majke, no za razliku od nje obraćao je pažnju na sitnice.

Prstom sam pokazala na mesto koje sam bila promatrala kroz prozor. "Jedno jutro, nekoliko dana pre nego što smo se upoznali sedela sam upravo tamo. Spremala sam se krenuti kada je gotovo sa neba pala prazna čaša i poprskala moj šorts."

"Znam. To si bila ti."

"Zašto mi to nisi rekao kada smo se upoznali?" Pogledala sam u njega, no pokušavajući da mi pogled ne sklizne na njegova gola prsa, ugledala sam moj uramljeni crtež izlaska sunca koji se nalazio na crnoj polici. Osmehnula sam se.

"Mislio sam da se ne sećaš."

"Pa i nisam. Do pre nekoliko dana kada sam ponovo pronašla taj šorts", pogled mi je pobegao sa njegovog lica i zaustavio se na srebrnoj pločici koja je visila na crnom koncu oko njegovog vrata. Prvi put sam je videla celu.

"Od mog najboljeg prijatelja je. Poklonio mi ju je nekoliko dana pre nego što je otišao u Australiju", zacrvenela sam se u licu kada sam shvatila da je primetio u šta gledam. Namignuo mi je dok sam osetila kako mi obrazi gore.

I onda se dogodilo. Moj pogled je počeo da klizi po njegovoj sve tamnijoj i tamnijoj koži. Na mestu gde mu se ocrtavalo poslednje rebro imao je manji tamni mladež. Spustila sam još malo pogled i ugledala kako mu ispod šortsa izviruje tanak ožiljak. Nakrivila sam glavu.

"Slepo crevo. Mislio sam istetovirati tamo nešto, ali još uvek nisam smislio šta." Obrazi su mi sad već bili goreli.

"Ja ga ne bih dirala, ti nesavršeni ožiljci čine savršenijima?" Slegnuo je ramenima i počešao se po potiljku, a zatim se osvrnuo oko sebe. Jesam li mu upravo rekla da je savršen?

"Igrao sam igricu pre nego što si došla. Želiš li mi se pridružiti? Pokazaću ti kako se igra."

"Naravno. I onako se ne želim vratiti kući do uveče", seo je na pod ispred kreveta, a za njim i ja. Otpila sam još jedan gutljaj kafe te spustila šolju pored sebe.

"Tako je loše?" Klimnula sam glavom dok me je iznutra izjedala griža savesti. "Imaš sreće pa imaš mesto gde možeš biti koliko god želiš", pokrenuo je igricu.

Pobeđivao me je, pobeđivao iz igrice u igricu. Neprestano je proveravao da li se ljutim i ispitivao me da li želim da pronađemo nešto što mi bolje ide, a ja sam samo odmahivala glavom i pritiskala dugmiće. Ljutila bih se jednako onoliko koliko sam se ljutila kada bi me pobeđivao moj nećak, da sam se zapravo trudila pratiti igricu. Ljutila bih se da nisam na trenutke u potpunosti zaboravljala da uopšte igramo nešto posmatrajući kako steže viličnu kost, a zatim je opušta i osmehuje se, da moju pažnju nije zaokupila njegova sveže ošišana kosa, njegova gola ramena koja su mu slobodno padala i lopatice koje su se tako lepo isticale.

"Jesi li gladna?" Upitao je nakon nekog vremena pobeđivanja.

"Da pogađam. Da naručimo pizzu? Sa ananasom?", osmehnula sam se.

"Mislio sam na špagete koje sam skuvao, ali možemo naručiti i pizzu."

"Rado bih probala špagete koje si pripremio."