- Hej, hej! Kako ste mi? :) Pre nekoliko dana sam napisala poslednji deo ove priče, gotovo je duplo duži od svih ostali i obožavam ga :') Budući da ne mogu dočekati da ga i vi vidite, pitala sam se biste li se ljutili da izbacivanje nastavaka sa svakog trećeg prebacimo na svaki drugi dan? :') Nadam se da će vam se svideti nastavak, ostavite po neki usputni komentar, a mi se čitamo ponovo uskoro :* -

Sunce je bilo visoko na nebeskom svodu i svojim je zrakama grejalo sve oko sebe. Vetar celi dan nije duvao te se moja kratka haljina nije uvijala oko moga tela, već je samo nepomično padala dosežući mi do polovine butina. Tamnu talasastu kosu koja mi je inače dosezala do ramena bila sam povezala u nizak rep još dok sam posmatrala svoj odraz u ogledalu na zidu moje sobe, no i uprkos tome kapljice znoja klizile su mi niz vrat.

Sišavši do plaže, izula sam sandale kako bih mogla lakše preći preko krupnih stena te ih ponela u ruci. Vrelo kamenje peklo je moja stopala te je moje prilaženje drvenoj kućici na plaži izgledalo mnogo više poput poskakivanje nego običnog koračanja. Shvatila sam da je bila loša ideja izuti se.

Podigla sam pogled kada sam prekoračila i poslednju poveću stenu i na zadnjim vratima bara ugledala Luku kako me promatra smejući se. Preteći sam podigla prst te ga pozdravila približivši mu se još nekoliko koraka.

Od onoga dana kada smo zajedno otišli u jedinu pizzeriju u ovom mestu, od onoga dana kada sam otkrila svu čaroliju ananasa na pizzi, Luka i ja smo razgovarali gotovo svakog dana. Dolaženje na najposećeniju plažu postala je moja svakodnevica. Luka bi uvek pronašao vremena između posluživanja grupe preplanulih devojaka i srednjovečnog gospodina maljavih leđa i bacio po neku šalu ili započeo ozbiljnu temu koju bismo uvek dovršili nakon završetka njegove smene. Luka je u tom trenutku bio jedina osoba sa kojom sam razgovarala budući da su moji roditelji poslednjih nekoliko dana u potpunosti pažnju usmerili na svoje poslove i prekinuli i ono malo međusobnog kontakta što smo imali.

"Lorena, ovo je Davor, verovatno si ga već videla kako radi u baru kada nema mene", rekao je kada smo prišli plavom dečku koji je imajući na sebi samo crveni dugačak šorts sedeo na visokoj stolici pored šanka. "Davore, ovo je Lorena, upoznali smo se ovde na plaži. Ona je ovde preko leta sa roditeljima i očajnički traži društvo", ošinula sam ga pogledom i videla kako se smejulji pokazujući svoje zube, a potom se i sama nasmejala znajući kako je rekao samo istinu koju sam morala prihvatiti te sam podigla ruku i mahnula Davoru.

"Želiš li nešto popiti?" Odmahnula sam glavu nakon što sam po prvi put čisto čula Davorov glas te se pomerila u stranu kako bi jedna devojka prošla pored mene.

"Spustiću se malo i sesti pored mora", okrenula sam se ka Luki. Klimnuo je glavom te sam ponovo zakoračila ka vrelim stenama.

Ne skidajući haljinu sela sam na stenu najbližu moru i odložila svoje sandale pored mene. Spustila sam noge u more i hladne su kapljice zapljusnule moja stopala koja su se već bila zacrvenila od hodanja po osunčanim stenama. Sklopila sam oči kako bih pružila priliku i ostalim čulima da zapamte miris žubora mora i sol u vazduhu koju je vetar konačno počeo da nosi među ljudima.

"Zar se ti nikada ne kupaš?" Otvorila sam oči i ugledala kako tamne oči prodorno gledaju u mene. Osvrnula sam se ka baru i videla veliki broj ljudi kako se gura oko šanka. "Preuzeo je Davor na kratko", dodao je nakon što je primetio u šta gledam.

Vratila sam pogled na more i zagledala se u ljude u daljini kako plivaju, međusobno pričaju, smeju se, a potom sam skrenula pogled i negde iza Luke ugledala kako deca skakuću i igraju se u plićaku. Luka je ponovio svoje pitanje. Odmahnula sam glavom i onda je usledilo ono logično zbunjeno zašto.

"Mislim kupam se i plivam, ali ne pred drugim ljudima. Jednostavno nemam dovoljno samopouzdanja da se skinem u kupaći pred ovolikim brojem očiju", gledala sam u svoje prste na nogama koji su u vodi izgledali veoma čudno.

"Zar stvarno misliš da bi te ovi ljudi ismejavali? Verujem da ovde ima toliko drugih devojaka kojima bi takav nedostatak samopouzdanja priličio više nego tebi", znala sam tu priču već napamet. Uzdahnula sam još uvek promatrajući prste. "U redu, sutra dođi ovde u isto vreme i odvešću te na plažu za koju niko ne zna osim mene i Davora. Mogu ti reći to sa sigurnošću", ono što sam naučila za ovih nekoliko dana koliko smo pričali jeste da ne trebam niti pokušavati protivrečiti mu. Bio je dovoljno tvrdoglav i uporan da uvek ustraje u onom što želi. Klimnula sam glavom.

Gledala sam u stene iz kojih je izrastalo nekoliko nakrivljeni stabala koje sam naslikala na crtežu pre nekoliko dana. Ispod jednog drveta sedeo je čovek sa šeširom, a oko njega je veselo trčao pas.

"Nedostaje mi Maks, jako", rekla sam nakon što sam ponovo pogledala u Luku. U trenutku je promenio nekoliko emocija na licu.

"To je tvoj dečko?" Pomalo nervozno je vrteo sunčane naočare među prstima. Klimnula sam glavom pokušavši odglumeti tužan izraz lica, a potom sam pogledala u drugu stranu. Ugrizla sam se za usnu, a zatim i snažno zažmirila pokušavajući se suzdržati da se glasno ne nasmejem. "Koliko ste dugo zajedno?"

"Oko godinu i po. Tačnije od mog šesnaestog rođendana", klimao je glavom kao da sam samo potvrdila ono što je on već znao. "Znaš malo je bucmast, ali ima krupne smeđe oči i presladak je", promatrala sam njegove reakcije smejući se.

Nisam se uspela suzdržati. Moj se smeh prolomio svuda oko nas. Zbunjeno me je gledao ne znajući zbog čega se smejem. Pokušavala sam se umiriti i objasniti mu sve, no nisam mogla. Držala sam se za stomak kako bi me manje boleo. Nekoliko sam puta duboko udahnula te prstima obrisala uglove očiju gde mi se nakupilo nekoliko suzica.

"Maks je moj pas. On je mali mops", rekla sam još uvek se smejući. Odmahnuo je glavom pretvarajući se da njemu nije smešno. Znala sam da se ne ljuti. Luka nije osoba koja se ljuti na sitnice. Pokušavao je sakriti, no videla sam da su se na njegovim obrazima, skrivenim dlačicama brade, pojavila mala udubljenja.

Otvorio je usta kako bi nešto rekao, no u tom trenutku prišla su nam dvojica visokih momaka i Luka je ustao da se pozdravi sa njima. Nisam se osvrtala, nastavila sam gledati u liniju u kojoj su se nebo i more stapali prepuštajući Luki da odluči hoće li me predstaviti ili ne.

"Moraš doći večeras čim završiš, potreban si nam, moramo ih pobediti večeras ukoliko ne želimo da im narednih mesec dana plaćamo pivo", rekao je jedan dečko te mu je Luka potvrdio da će doći. Ponovo su se pozdravili, a zatim i nastavili dalje.

Luka se morao vratiti u bar, a ja sam ostala sedeti na steni još neko vreme. Sunce je već bilo polako počelo zaranjati u more kada sam prišla drvenoj kućici i mahnula Davoru i Luki koji mi je dobacio da ne zaboravim na naš dogovor, a zatim se vratila kući.

Svega sat vremena kasnije ležala sam na svom krevetu sa knjigom otvorenom preko stomaka promatrajući nebo kroz prozor. Knjiga nije ispunjavala moja očekivanja i bilo mi je neverovatno dosadno. Na kratko sam pogledala na okrugli zidni sat koji je visio pored ogledala. Bilo je prošlo osam sati i znala sam da bi bilo nemoguće da zaspem ma koliko se ja potrudila.

Ponovo sam obukla haljinu koju sam imala na sebi nešto ranije te izašla iz kuće i spustila se nekoliko ulica do terena ograđenih visokom žičanom mrežom na kojima su bili postavljeni koševi. Prošla sam kroz otvorena vrata i sela na početak niskog kamenog zidića koji je zajedno sa nekoliko klupa činio improvizovane tribine.

Već su bili igrali. Želela sam saznati koji je rezultat, no jedan mi je dečko zaklanjao pogled na zelenu tablu sa druge strane terena. Pretpostavljala sam da je Luka već dugo bio u igri budući da mu se svetlosiva majica u kojoj je danas bio na plaži već prilepila uz telo od znoja.

Nakon što se utakmica završila veoma brzo su se improvizovane tribine gotovo u potpunosti ispraznile. Začula sam kako Luka odbija odlazak na pivo sa svojim prijateljima dok sam promatrala nekoliko praznih limenki ostavljenih na klupi ispred mene.

"Nisam te očekivao", iznenađeno je rekao nakon što me je konačno primetio kako sedim na zidiću oslonjena na mrežu iza mene.

"Izvini što sam se sama pozvala", rekla sam kada mi je prišao nešto bliže. Niz lice su mu klizile kapljice znoja.

"Ma ne, nije stvar u tome. Pozvao bih te i ja, ali nisam znao da te zanima ovo sve, mislim sport", rukom je obrisao nekoliko kapljica, no odmah su nove dotrčale do njegovog čela.

"Činilo mi se zanimljivim", dobacio mi je loptu kojom su do pre nekog vremena igrali. "Dobro ste igrali", nekoliko sam puta odbila loptu o travu.

"Lorena, izgubili smo, zar nisi pratila rezultat?" Volela sam kad je izgovarao moje ime. Nekako je dobijalo na važnosti, zvučalo je lepše, mekše, toplije.

"Svejedno. Dobro ste igrali", još nekoliko puta sam odbila loptu, ovoga puta o asfalt.