-Hej, hej! Kako ste mi? Želela bih vas zamoliti da mi u komentarima ostavite zbog čega vam se sviđa priča i uopšteno šta iskreno mislite o njoj, stvarno bi mi značilo. Takođe, volela bih kada biste na ovom delu ostavljali najviše usputnih do sada jer me jako zanima vaše mišljenje :) Hvala vam što ste mesec dana odvajali svoje vreme da čitate priču, mnogo mi je značilo. Hvala vam na svemu, volim vas :* -

Otvorila sam oči i ispred sebe ugledala crni zatvoreni kofer. Znala sam da je to kraj i zato sam požalila što sam ih tako brzo otvorila. Ponovo sam ih zatvorila i okrenula se na drugu stranu.

Protekle noći nisam gotovo ništa spavala. Bila je to poslednja noć ovde i smatrala sam da ću odlaganjem odlaska na spavanje odložiti i naš povratak kući. Upravo iz tog razloga sam celu noć šetala. Šetala sam pustim ulicama tražeći bar još neku budnu dušu i nadajući se da će neko istrčati na ulicu i glasno zapevati kako bi je probudio. Bio je to prvi put da sam želela da vidim turiste, čujem različite jezike kako se nespretno mešaju. Prvi put da sam se želela suočiti sa novim licem mesta.

Bila sam otišla do pristaništa u nadi da ću čuti glasan zvuk trajekta, videti mnoštvo tek pridošlih turista, ne osećati se usamljeno. Bilo je i suviše kasno za to. Trajekt je već odavno usidren plutao u mestu iščekujući jutro kako bi ponovo isplovio odvodeći sa sobom i mene i moje roditelje.

Vratila sam se u kuću tek kada su prve kratke i još uvek hladne zrake sunca prošarale nebo. Legla sam na krevet i posmatrala kofer u koji sam samo ubacile svoje stvari i na trenutak sklopila oči. Nisam želela zaspati jer bi buđenje značilo odlazak, no jesam i sada sam se kajala zbog toga.

Dok sam zatvorenih očiju ležala okrenuta prema zidu razmišljala sam o tome kako se sve moglo drugačije završiti da sam na vreme rekla Luki. Ponovo sam ga videla pred očima. Smejao se otkrivajući rupice na obrazima dok je tamnim sjajnim očima gledao u mene.

Smešila sam se na ono što sam videla kada se slika odjednom raspršila. Glavom mi je prošla misao kako je previše tiho u kući za samo nekoliko sati od konačnog polaska. Odvukla sam zavesu i sunce je bilo previše jako za jutarnje sate. Zbunjeno sam se okrenula ka satu koji je pokazivao pet sati.

Ustala sam sa kreveta razmišljajući kako je nemoguće da sam spavala svega sat vremena i da se osećam tako odmorno. Ušla sam u praznu kuhinju, a zatim i otišla do sobe mojih roditelja. Nigde nije bilo njihovih kofera, njihovih prenosnih računara, nigde nije bilo njih. Vratila sam se u dnevnu sobu kako bih proverila zadnje dvorište, no pažnju mi je privukao papir na staklenom stoliću.

Žao mi je Lorena. Strašno mi je žao što sam stalno preokupirana poslom, što ti ne upućujem dovoljno pažnje, što sam mislila da znam šta te čini sretnom. Žao mi je što nisam ostvarila sa tobom odnos kakav trebaju imati jedna majka i kćerka. Žao mi je što ti nisam bila dobra majka. Volela bih da smo mogle pričati uživo, no kada sam videla da nakon toliko dana mirno spavaš, nisam te želela probuditi. Znaš, uprkos svemu tvoje me suze bole najviše. Tvoju smo kartu prebacili za kraj narednog meseca, a u koverti smo ti ostavili nešto novca. Nadam se da ćeš provesti lepih mesec dana na moru i da će te onaj dečko saslušati. Tvoj je otac rekao da je primetio da si poslednjih nekoliko nedelja stvarno bila sretna, da si se smešila kada si mislila da te niko ne gleda i da si veselo lepršala po kući. Žao mi je što to nisam i ja primetila. Javi se kada budeš bila spremna razgovarati sa mnom.

mama

"Hvala ti, tata", rekla sam tiho. Bila sam iznenađenja zbog mamine nagle promene stava i ljuta na nju što to sve nije mogla shvatiti pre nego što je Luka saznao.

Vratila sam pismo na stol i krenula prema sobi kada sam ugledala digitalni sat na ormariću u dnevnoj sobi. Pokazivao je sedamnaest sati i tada mi je sve postalo mnogo jasnije. Spavala sam skoro dvanaest sati, moji su se roditelji vratili kući bez mene, ja sam još uvek bila na moru.

Protrčala sam kroz kuhinju te ušla u sobu. Brzo sam otvorila kofer i sa dna uzela maslinasto zeleni jednodelni kupaći, šorts umrljan kapljicama kafe, majicu oslikanu Lukinom rukom i njegov kačket. Presvukavši se iz pidžame istrčala sam iz kuće na ulicu.

Nastavila sam trčati. Teško sam dolazila do daha jer nikada nisam imala kondiciju, no to me nije zaustavljalo. Bila je nedelja i znala sam da je Luka radio popodnevnu smenu te sam se zbog toga kretala ulicama koje su vodile do najposećeniji gradske plaže. Došavši do nje krupnim koracima sam prošla između postavljenih peškira i krenula ka drvenoj kući. Iznenadila sam se kada sam na vratima ugledala Davora.

"Šta se tebi dogodilo?" Gledao je u moju majicu dok je tresao pepeo sa svoje cigarete. Odmahnula sam glavom još uvek pokušavajući doći do daha.

"Je li Luka tu?" Duboko sam disala umirujući srce.

Sada je on odmahnuo glavom. "Tražio je da se danas menjamo smena", približio je cigaretu ustima te povukao još jedan dim.

"Znači sada je kući?" Ponovo je samo odmahnuo glavom. Znala sam da mu je Luka ispričao sve i da je to razlog zbog kojeg je i on tako hladan. "Nije ništa više rekao?" Ponovo isti pokret glavom prilikom kojeg mu je duža plava kosa poskakivala.

Okrenula sam se i nakon samo nekoliko koraka sam čula kako me doziva. "Zapravo, pitao sam ga da li će izaći večeras sa mnom i dečkima i odbio je govoreći da će otići na njegovo mesto. Ne znam da li ti to išta znači", bacio je cigaretu i zgazio je, a zatim je zakopao među kamenje.

Znala sam gde ću ga pronaći i šta mi je činiti. Zahvalila sam mu se te se ponovo okrenula želeći da potrčim, no tada sam shvatila. "Mogu li posuditi tvoj bicikl? Moram požuriti, a stvarno nemam kondicije da bih trčala sve vreme. Vratiću ti je sutra." Gledao me je zbunjeno, a zatim klimnuo glavom i ušao u kućicu.

Uzela sam bicikl i popela se zemljanom stazicom, a zatim sela na njega i odvezla se do glavnog šetališta. Vozila sam se izbegavajući ljude koji su sporo šetali uz obalu želeći da što pre stignem do pizzerije. Ostavivši bicikl ispred, gurnula sam vrata pizzerije, no ona se nisu pomerila. Osvrnula sam se oko sebe nadajući se da ovo nije videlo previše ljudi. Povukla sam vrata i brzo prišla dečku sa druge strane šanka.

"Jedna velika pizza sa ananasom za poneti", rekla sam zadihano vadeći dve novčanice iz zadnjeg džepa šortsa. Dečko se zagledao u moju majicu te rekao da će biti gotova za petnaest minuta. "Za to vreme ću obaviti još nešto. Dolazim odmah."

Izašla sam iz pizzerije i ostavljajući bicikl ispred otrčala sam do prodavnice na uglu. Pozdravila sam gospođu za kasom i između redova prošla do kafomata. U jednu sam plastičnu šolju usipala čistu crnu kafu, a u drugu belu kafu sa dodatkom šećera i mleka. Odnela sam dve čaše na kasu te se osmehnula gospođi.

"Jesi li dobro, dušo? Pre nekoliko dana si mi izgledala vrlo loše", posmatrala je moju majicu dok mi je vraćala kusur.

"Upravo rešavam problem", ubacila sam kusur u džep šortsa te izašla iz prodavnice.

Vratila sam se po pizzu, a zatim se biciklom ponovo odvezla duž glavnog šetališta, ovoga puta u suprotnom smeru. Kada se široka asfaltirana ulica počela sužavati sišla sam s bicikla i počela ga gurati pored sebe. Sakrila sam ga iza jednog žbuna kada sam se približila šumi te nastavila dalje sama.

Kada sam stigla do kraja litice, spustila sam dve plastične šolje i kutiju sa pizzom na kamenčiće te sela pored. Preostalo mi je samo da ga sačekam. Nervozno sam ustajala i ponovo sedala nadajući se da će želeti da me vidi i ponovo me sasluša. Sekunde su bile minute, minute sati i kada je sunce započelo zaranjanje u more dok sam dovršavala drugu pletenicu i pokušavala uhvatiti sve kratke pramenove moje kose počela sam verovati da se predomislio i da je ipak odlučio izaći sa prijateljima.

Još neko vreme sam samo sedela sve više želeći ispiti svoju kafu. Odugovlačila sam svoj odlazak dajući Luki još vremena. Vredelo je. U jednom se trenutku začulo koračanje po šumi i verovala sam da je to on. Ustala sam i sakrila se iza jednog drveta.

"Zašto ljudi samo tako ostavljaju smeće?" Rekao je nakon što je ugledao ono što sam donela i svojim glasom raspršio strah koji je počeo obuzimati moje telo.

Stavila sam njegov kačket na glavu te tiho izašla i stala iza njega. "Otkud znaš da je smeće? Možda je to pripremljeno za tebe", rekla sam tiho dok mi je glas podrhtavao. Sada je sve bilo na njemu.

Naglo se osvrnuo i u trenutku pre nego što je vratio svoju bezosećajnu masku osmeh mu je preleteo preko lica. Tada sam znala - još uvek sam ga imala. "Zar ti nisi danas trebala otići?"

"Jesam. Ali nisam." Napravila sam korak ka njemu i on se nije odmakao. Bio je zbunjen koliko i ja nešto ranije toga dana. "Jutros su promenili mišljenje i dozvolili mi da ostanem."

"Lepo." Ovoga puta je gledao pravo u mene, ne iza mene ili u svoje patike kao pre nekoliko dana, već pravo u moje oči.

Prišla sam mu još jedan korak. "Slušaj, stvarno te nisam želela povrediti. Nisam želela da na sve ono što si učinio za mene, ja ti vratim preuranjenim odlaskom. Nadala sam se da će se dogoditi upravo ovo što se i dogodilo, da ću ostati, i da ti nećeš morati niti saznati za to. Luka, izvini. Ne znaš koliko mi je žao."

Ponovo sam zakoračila ka njemu. Blago sam nagnula glavu u nazad kako bih ga bolje videla. "Lepo ti stoji taj kačket", osmehnula sam se kada sam videla kako je izvio ugao usana.

"Vidi, zalazi sunce!" Rekla sam poput devojčice koja je ugledala svoju omiljenu čokoladicu i stala pored njega. Okrenuo se kako bi ga i on video. Prstima sam dodirivala njegove koji su se pomerali u istom ritmu. Izgledalo je kao da plešu na melodiju koja je samo njima poznata sve dok ih Luka nije zaustavio i uhvatio me za ruku. Okrenula sam se ka njemu i ponovo sam ugledala toplo nežno lice koje mi je nedostajalo. "Pitaj me ponovo."

Videla sam da sam ga na trenutak iznenadila, no samo je klimnuo glavom. "Jesi li se ikada zaljubila?"

"Da, jesam. Zaljubila sam se po prvi put onako stvarno, iskreno. I ne, to nije samo sviđanje, već prava zaljubljenost." Ponovo nisam mogla prepoznati niti jednu emociju na njegovom licu. "A ti, Luka? Jesi li se ikada zaljubio?"

"Ne znam", rekao je nakon kratke pauze. Ostala sam zatečena. To se nije tako trebalo završiti u mojoj glavi. Želela sam izvući ruku iz njegovog dlana, no držao me je čvrsto dodatno me zbunjujući. "Mislim da bi mi trebala pomoći. Jesam li se zaljubio ako prvo na šta pomislim ujutro su njene oči i njen sladak još uvek pomalo dečiji smeh, ako pre spavanja samo razmišljam o tome kako da je usrećim sledećeg dana, ako sam ljubomoran na vetar što dira njenu kosu i miluje njenu kožu? Jesam li se zaljubio?"

Nisam mogla suzdržati osmeh. "Mislim da jesi", zagrizla sam donju usnu promatrajući kako njegove oči postaju sve sjajnije i sjajnije. Slobodnom rukom je brzim pokretom podigao kačket sa moje glave i obrnuo ga, a zatim me poljubio po prvi put i uzburkao sve u meni. Oslonio je čelo na moje i nasmejao se, glasno, iskreno.

Držeći ga za ruku povela sam ga nekoliko koraka napred te smo seli na kamenčiće. Pružila sam mu njegovu kafu te otvorila kutiju sa pizzom. Gledao je u mene dok sam grizla parče pizze i samo se smešio.

"Izvini što sam ti rekao sve one gluposti. Nisam razmišljao." Uzeo je jedan kamenčić i bacio ga daleko kako bi upao u more.

"Nikada ti to nisam ni zamerila", ponovo sam odgrizla komadić pizze, a zatim vratila pogled na zalazak sunca. "Znaš, naslikaću ti i jedan zalazak pa da možeš i njega uokviriti i staviti pored onog izlaska", oslonila sam glavu na njegovo rame. Spustila sam pogled kako bih pronašla svoju kafu i među travom probijenom između kamenčića po prvi put te godine ugledala sam nekoliko svitaca. Bio je to dobar znak.

Nakon nekog vremena ponovo sam uhvatila Luku za ruku i povela ga kako bih mu pokazala ono što sam otkrila tokom jedne od prethodnih noći kada nisam mogla spavati. Spustili smo se prirodnim stepenicama koje godinama u nazad gradilo korenje drveća i ispred nas se pojavila mala osamljena plaža.

Bez ikakvog straha skinula sam majicu koja se Luki toliko sviđala, kao i šorts i u jednodelnom kupaćem krenula ka moru. Bila sam pokvasila stopala kada me je Luka pozvao da se vratim do njega. Uhvatio me je za ruku i povukao ka sebi. Snažno me je obgrlio svojim rukama i spustio svoju bradu na moju glavu. Odvojio se od mene i u trenutku me podigao na svoja leđa i zajedno sa mnom potrčao ka moru. Naš smeh prolomio se kroz tišinu koja je vladala ovom plažom samo trenutak pre nego što smo izgubili ravnotežu i završili u potpunosti pokriveni kapljicama mora.

Kraj.