-Ajde,momci,pa recite mi šta se dešava!-molećljivo sam pitao po milioniti one degene od obezbeđenja da mi objasne šta se desilio.

Mislim,ne bi me za džabe odvukli sa časa da se nije desilo nešto!If,zašto imam osećaj da je onaj idiot kriv za ovo?!Nemam pojma,ali prosto imam osećaj u stomaku da je on odgovoran,a mene moj stomak ne vara.Koliko puta me je samo spaisio da ne umrem od gladi...Da,verujem mu kao bratu.Ali ja nemam brata!Stvarno,oduvek sam hteo da imam brata,a ne da da delim vazduh sa one dve kokoške...Ne,ipak ne želim da imam brata,imao bih preveliku konkurenciju.Stomak mi je za sad dovoljan.Ali šta je toliko loše smislio onaj idiot da sam uradio kad su ovi momci morali da se ubace?Sigurno je nešto lagao direktorki,pa...Uf,pa nije valjda toliko glupa da mu je poverovala?!Jeste da mi nije omiljena osoba ta žena,ali je pametna,bar mi se.čini.Inače,ne.moram ni da napominjem da me ovi momci uporno ignorišu kao da sam vazduh.Stvarno,mnogo su veliki idioti!To ti je to,okrivi te neko i u njihovim očima si plaćeni ubica,čoveče!Ipak oni nikad nisu ni bili neki prijateljski likovi...I kolika je,dođavola,ova škola?!Čini mi se da idemo ovim pustim hodnicima vekovima!A i čini mi se ko da idem na streljanje...Pa kome se i ne bi činilo kad sa svake tvoje strane stoji po jedan Rambo pazeći da ne pobegneš,iako ne znam zašto bih bežao,al' ajde,da im ne kvarim doživljaj.I konačno,hvala bogu,eto za mene već dobro poznatih vrata na kojima je velikim crnim slovima pisalo Direktor.Samo ne kapiram kako direktor,kad je to žena,dakle trebalo bi direktorka,ali su ovi Britanci su vidno nepismeni.Hah,a posle oni prefinjeni...Bljak!Jedan od onih Rambo-momaka je pokucao i otvorio ne čekajući odgovor,a drugi me je doslovno gurnuo unutra i obojica su izašli.Isprva se nisam začudio jer je tamo sedeo gospodin mamin sin,jer mene u životu moj stomak nije izdao,ali me je nešto začudilo...Jel mi se samo čini ili on stvarno ima više zavoja nego jutros?!Da,ima jedan na levoj ruci i bio je blago umrljan...Krvlju?!Oho,gospodin je iznervirao još nekog,pa ga je i ovaj naučio pameti!Hah,ko da je moguće da se on nauči pameti kad nema mozak...Moram da saznam ko je taj genije koji je ovo uradio,pa da mi bude best friend.Ali zašto sam ja ovde?Hm,možda misle da sam i ja umešan...Pogledao sam po prostoriji i nine bilo ništa neuobičajeno...Gospodin degenerik,njegova mama,a njegov ćale je izgleda zažalio što je otac takvog kretena,a možda je imao nekog posla.Zatim su tu bili direktorka,njena sekretarica,moji roditelji,još dva-tri Ramba i...Šta će moj pas tu?!

Few minutes ago...

Writter's pov

-Jesi li siguran u ovo,Dej?-pitao je visoki crnokosi dečko svog druga koji je bio skroz u zavojima.

-Naravno da jesam,Majk.-odgovorio mu je on blago se mršteći dok mu je glas već prelazio granicu između šapata i normalnog govora-Zar si stvarno mislio da ću da dopustim da me neko onako osramoti pred svima i još da se izvuče?!Nisi valjda toliko glup,Majkl!?

-Ne,ali ako nas uhvate...-on je počeo da muca,ali ga je njegov najbolji drug,i ujedno šef na neki način,prekinuo rukom.

-Prestani više da misliš tako negativno,pobogu!Naravno da neće da nas uhvate,a i sigurno će pre da veruju meni nego onom moronu koji me je juče izudarao.Zar se ne sećaš plana?!

-Sećam se,ali...Nije mi baš sve jasno.-odgovorio mu je jedva čujno pokajanički spuštajući glavu.

Visoki plavušan se blago lupio po čelu rukom koja mu nije bila u gipsu,a onda očajno rekao sam za sebe:

-Bože,zašto ja moram da se družim sa ovakvim idiotima?!-a onda je besnim pogledom prostrelio svog saučesnika-Zar stvarno moram sve da ti ponavljam?!

-Pa izgleda da da.-promrmljao je on kriveći sam sebe jer nije sve uradio kako treba.

-Dobro,ponavljam još jednom...Idemo do Vokerove sobe,ulazimo...

-Ali šta ako ima nekog?

-Bože,debilčino,pa svi su na.času!

-Dobro,ulazimo i?

-I...Ostvarujemo naš perfektan plan.

-Sa onom džukelom?

-Bravo,Majkl,shvatio si!-rekao mu je ovaj sarkastično-Bravo za tebe!

Crnokosi se nasmejao od uha do uha srećan što je konačno nešto uradio kako valja,na šta je plavušan samo zakolutao očima.Ipli su još par koraka skoro na prstima,iako su znali da ih niko neće ometati u njihovom savršenom planu jer su časovi već odavno počeli i nikog nema u ovim pustim hodnicima.Iako su se trudili da hodaju što mirnije,svaki njihov.korak je blago odjekivao u beskrajnoj praznini i terao ih da se prestrašeno trgnu.Kada su konačno stigli do svog odredišta,pokušali su da otvore velika drvena vrata od nečije sobe koja du,na njihovu sreću,bila otključana.Pogledali su jedan drugog pobednilki i ušli unutra.Hodali su tihim koracima po sobi koji trenutak dok ih u osvrtanju na sve strane nije prekinulo režanje sa njihove.leve strane.Tamo je stajao veliki crni pas sa ogromnim očnjacima koji je režao na njih toliko besno da je izgledao kao da će da ih radtrgne svake sekunde.Crnokosi je blago zadrhtao i refleksno udaljio korak unazad,dok ga je plavi pogledao s visine i promrmljao nešto,a zatim je počeo da se sporim koracima približava psu.Mada nije hteo to sam sebi da prizna,hteo je što više da produži breme do tog trenutka,nije mu baš bilo sve jedno.Njega i velikog dobermana su razdvajali tek centimetri.

-Dobro,kuco,budi sad dobar i capi me.-rekao je psu koji se nije ji pomerio,samo je nastavio da reži gledajući ga pravo u oči-O,ma daj!Jel moraš da.budeš glup ko tvoj vlasnik?!Hajde,džukelo,ujedi me!-vikao je stavljajući nepovređenu ruku psu ispred nosa.

Iako se nadao da će sad konalno da se desi nešto,pas ga je samo onjušio i udaljio se par koraka,čak je prestao i da reži.Plavušan je očajno uzdahnuo i pogledao u crnokosog da bi mu ovaj dao neki savet.Nažalost,njegov drugar je ipak bio previše uplašen da bi uopšte stajao blizu njega,već je držao vrata u slučaju da mora brzo da izađe,a kamoli da mu kaže neki savet.Kad je shvatio da nema vajde od njega,plavi se okrenuo nazad ka psu koji ga je gledao upitno svojim velikim smeđim očima.

-Šta me gledaš tako,džukelo?!-pitao ga je besno očekivajući odgovor,ali kako nije bilo nočega osim blagog cviljenja,uzdahnuo je beznadežno-Zašto svi volite da radite stvari na teži način?!Kuco,ne ostavljaš mi drugog izbora...

Sledećeg trenutka,pas je jako zacvileo jer ga je plavi dečko udario jako po njušci.U običnim situacijama bi svako normalan bežao,ali ovo definitivno nije bila obična situacija,bilo je to pitanje časti.Taj novajlija je došao ovde i pokušava da mu preotme sve,zato mora da se osveti.Da je u njemu bilo i trunke ljudskosti,bilo bi mu žao tamnih i uplašenih smeđih očiju tog psa,ali je svaka emocija bila nadjačana besom,koji prosto nije mogao da kontroliše.Na njegovu žalost,ili sreću,jer je zaista teško definisati šta je momak tada mislio,strah u očima psa se zadržao tek par trenutaka,a zatim je nestalo sve osim njegovih prirodnih nagona.Sva dresura,sva naređenja njrgovog vlasnika da ne sme da.naudi nikom i da ne izlazi iz te sobe,sve je nestalo u sekundi i jedino što je ostalo u njemu je bila zver.Velik,besna zver koja je znala jedino da napadne kad je u opasnosti.Sledećeg momenta su dobermanove čeljusti bile zarivene u ruku njegovog neprijatelja,ovog plavog napasnika koji je pomislio da.može da se tako ophodi sa njom samo jer je životinja,koji je mislio da on nema nikakva osećanja.Oštar bol je prošao kroz mladićevu levu ruku,zbog čega je gladno jauknuo,ali mu se ipak pojavio iskrivljeni smešak na licu jer je njegov plan uspeo.Jedino još mora da obavesti o ovome direktorku i Danijel Voker će zamaliti što se uopšte kačio sa nekim poput njega.

Daniel's pov

-Daj,ne laži!-otelo mi se kad je gospodin kreten završio sa svojom ispovesti-Horor je dresiran pas,ne bi naudio nikome!

Dejmon se pobednički nasmejao,a onda pogledao u direktorku i lažjim tužnim glasom rekao:

-Gospođo Džonson,ako mi ne verujete,možete da pitate Majkla,bio je sa mnom da bi mi pomogao da fođem do sobe,jer nisam mogao zbog svojih povreda.

-Nine da ti ne verujem,Dejmone...-odgovorila mu je direktorka svojim kladičnim diplomatski tonom-...samo sam htela da vidim šta Danijel ima da kaže u svoju odbranu.

-Nema tu ništa da se kaže.-uskočila je njegova majka-Dovoljno je što ga je on ovako povredio,nego ga još i njegov pas ujeda!

-Zašto uporno pričate takve gluposti?!-pitao sam besno i ustao-Moj pas je dresiran da nikog ne napadne dok mu vlasnik to ne naredi!

-A ti si njegov vlasnik,jel tako?-pitala je njegova majka dok joj se na licu pojavljivao pobednički osmeh.

-Ovaj...Pa da.-rekao sam oprezno pokušavajući da shvatim na šta cilja.

-Dakle,jel to da shvatimo kao priznanje?-pitala je posle par trenutaka ćutanja.

-O čemu vi to pričate?!

-Pa očigledno je...-rekla je i napravila dramsku pauzu-Ako je istina to što kažeš,onda si jedino ti mogo da ga nateraš da ujede mog sina,zar ne?Da li je to priznanje?

E sad ozbiljno ne mogu da verujem!

.....................................................................
Ipak sam stigla da napišem danas :D Ok,ne znam za vas,ali ja toliko mrzim obog Dejmona da bih ga baš sad girnula sa litice od 200m,ali,kao što sam već jednom spomenula,važan je za priču,naročito za kraj,tako d amora da bude tu,na našu beliku žalost -.-.So,nadam se da vam se sviđa nastavak,hvala vam što ste svi tako divni i komentarišete i gladasate,volim vas ve puuuno!

SweetyEvil