Odavno nije bilo dela na ovoj priči pa rekoh da napišem nešto.

1. (2.) Do sada ste valjda shvatili koliko ja u stvari volim da dužim i koliko to u stvari nije dobro, a za sve to je kriv PTSD.
A) u privatnom volim da pričam, ali ne ovoliko jer često budem prekidana, imam osećaj da me niko ne sluša, i sve što uradim (kažem) i osetim da nije kako treba ili ne odgovara drugima moram da se pravdam i da dajem objašnjenja kako me ne bi razumeli pogrešno.
B) kao dete ja sam uvek pokušavala da budem ja; pozirala sam kada su me slikali, izmišljala sam pesmice, igrala sam, pevala iako nisam najbolja u tome jer su to stvari koje sam volela, ali svaki put kada sam pokazala i htela da budem ja svi su mi se smejali. Posle toga sam se povukla, ništa od toga nisam radila, bila sam kao drugi. Posle par godina, više me nije briga šta će ko da misli i kaže. Ponašam se kako želim, a to je kao razmaženo dete. Neću da lažem nikog da sam tiha, mirna i dobra kad nisam. Ima mnogo mirnije i bolje dece od mene. Mislim, ja odavno nisam dete, ušla sam u treću deceniju života (21), ali se osećam kao da imam godina koliko bi imala kada bi zamenili mesta brojeva mojih stvarnih godina.

Evo jedne situacije - zna se gde sedim, to mesto je moje, kako može neko od mojih prijatelja da sedi tu, kada se zna da ja sedim tu.
To je sitnica, banalna stvar, ali mene će uvek pre da povrede sitnice, nego nešto veliko, jer kada uradiš nešto veliko ti tada više ne postojiš za mene.
Jer nije problem što je neko seo tu, veći je problem što kada fino zamolim da se sa mog mesta ta osoba pomeri oni krenu da se zezaju kako mogu sesti negde drugde. Pa ne mogu - tu volim, tu sam navikla i to ne može da se promeni čak ni na 45 minuta.
Zovite me razmaženom, banalnom, ali ja imam principe pa makar oni bili i glupi. To sam ja ako me do sada niste upoznali.

Nego da se ja vratima na ono glavno, posle ovog mog nepotrebnog teksta koji samo odbija vas čitaoce od mene (najjače je što to što piše, odbija i ljude oko mene od mene😂😂).

Oprostite mi, ipak je veče, pola 12, vreme da se spava ili opterećuje mislima ili ispovedi ovako ili onako.
No, nebitno. Da se ja vratim, kao što rekoh, na ono glavno.

2. (1.) Kao što ste mogli videti (pišem kao da vas ima 500 koji me aktivno pratite, a ne petoro i manje, no nema veze), imam dve priče koje mislim da će vas privući jer će im delovi biti (manje-više) kratki.
Za jednu sam objavila epilog, ta priča će biti pisana direktno kao prototip za kasnije zato ne zamerite na nebesprekornost.
Koncept druge priče biće takav da je svaki deo kratka priča za sebe.
I treća, odlučila sam da 'aktivoram' ovu 'priču' tako što ću ovde da pišem neke moje citate; nešto što sam sama izmislila, nešto iz mojih 'knjiga', mada biće nečega i što sam pročitala.

Ovo se odnosi na sve ove prethodno tri pomenute priče, sve ću to raditi kad stignem, ili drugim rečima kad se setim, kad imam vremena ili kad mi dođe.