Kada si mlađi svako posebno okupljanje i slavlje jedva se dočeka. Pa kad se ispred tebe postave sve ona đakonije, pa se raspametiš još pre nego što stigneš do dezerta. 

Eh,to su bila vremena. Onda kada nisam na svaki pojedeni zalogaj razmišljala koliko sam ja vremena provela pripremajući sve to. A ono nestaje, samo tako. Šmrc.

*

U mojoj kući, slava se slavila oduvek u krugu porodice i bližih (geografski) rođaka. Nikada ne bi bilo više od dvadesetoro ljudi.

Međutim ,ove godine moja sestra izjavljuje kako bi ona pozvala neke svoje leve prijatelje, koji nam nikad u kući bili nisu ,pa sam ja narogušeno zahtevala da i ja pozovem onu jadnu malu skupinu svojih.

Dogovor je pao. Ali to je značilo mnooogo više pripreme za taj posebni dan.

I tako ti se moja porodica uzvrti krajem prošle nedelje- vreme je za pripremu slave.

Naravno, ništa što baš ne mora ne sme da se ostavi za poslednji dan.

Moja sestra, koja je obećala udovoljiti maminoj želji i praviti joj doboš tortu ima naravno vremena i nema potrebe da razmišlja previše o svom zadatku. Njeno je da se pojavi i sve lepo zbucka te pobednosno odšeta.

Moj zadatak je da uradim sve drugo kako bih pomogla da se njeno (i moje ali prvenstveno njeno) društvo dočeka kako slavski red nalaže .

Ajde još se nekako provucem lako jer sam zajedno sa mamom obavila kupovinu . Ili sam bar tako mislila.

Jer se neko na svakih pet minuta seti da nešto nije kupljeno, a pogodite ko je glavni i odgovorni za šetkanje i vukljanje ?

Ajde to još i nije tako strašno, ići u prodavnicu. Međutim, svaki put kad krenem babi treba neki recept, lek,da se plati neki račun, da se uplati neki bingo i sve tako odreda.

A onda me sestra juče zamoli da joj pomognem da sredi njenu sobu, a baba dobacuje kako se i njena i dnevna trebaju usisati. Ne znam da li verujete ali ta jadna naša dnevna soba se usisava dva puta dnevno, i opet je non stop nešto namrvljeno u njoj.

Hajde, pomoćiću joj,nije problem, samo da usisam i sredim svoju. A onda usledi saznanje da se neka prokletinja zaglavila u usisivaču pa ja naravno moram vući moj odozgo da bih usisala dole (baba :"Usisaj usput i stepenište")  ,pa nazad gore da svoju usisam.

Dok Jelena pomera fotelju dole da usisa iza nje,Voja ti gore prosipa sve jednu do poslednje i najmanje igračke na spratu ,prosipa i Natinu 'pepejaju za jezanje ' po sobi i iscepa celu rolnu vc papira.

Sredim ja i to i odlazim da pomognem sestri. Pomažem joj tako što slažem odeću, i to jednu ogromnu gomilu vezanu u Čvor koja  ,da padne na nekog  slučajno, može ubiti odraslog čoveka.

Moja sestra šetka okolo brišući ogledalo i povremeno isprobava ovu ili onu majicu koju skoro nije videla pri tome me moleći da joj samo još i opajem paučinu (budući da se ona plaši paukova) na šta ja pristanem.

Tu negde je bilo vreme da krenem po Nataliju a baba me ,pa naravno, dočeka na vratima sa računima u rukama koje je zaboravila da mi da ujutru kad sam vodila dete a sutra je isplata socijalne pomoći pa će biti gužva a mamin račun za telefon se mora platiti pre dvadesetog.  . .itd itd.

Dobro. U redu. Nema problema.

I odem po dete ,i platim račune, i opajem glupu paučinu i uradim još gomilu sitnica da legnem u jedanaest kao da spavam.

Kad ono- nestade struje.

Silazim dole ,a ono tamo sve lepo radi =iskočio osigurač.  Mama me zamoli da ja izađem napolje i promenim ga jer je ona već u pidžami.

Uradim tako. Međutim, dok pružam ruku ka osiguraču on počne da sija i pucketa. Još i pre nego što sam ga dodirnula.

Ipak ga brzo odvrnem, i zamenim, a kad ga krećem zavratiti on varnici još više.

Šta sad? Na tom osiguraču su i zamrzivač i frižider i bojler i ceo gornji sprat a rezervnih osigurača više nema.

Pregovaramo tj odbijamo babin predlog da sami licnamo (jel se tako kaže?) osigurač pa sve ostavljamo tako kako je tj nikako i ja napipavam svoj povratak nazad do kreveta.

Ne prođe pet minuta kako legnem a Voja, koji se plaši mraka ,se budi u mraku i udara u vrisku.

Zaspimo tek oko pola četiri a Natalija pametnica se samo dva sata kasnije izsunjava iz kreveta i odlazi negde gde ima svetla tj uvlači se babi u krevet.

Dođe pola sedam, mama me budi napominjuci mi da odem i preko po mleko, ona odlazi na posao a ja pretrčavam u isto vreme da uradim šta mi je rekla.

Voja se u međuvremenu naravno budi i urla ko da ga kolju sa sprata pa odlazim i po njega.

Spremam Nataliju za zabavište a baba spominje kako bih, pored onog već spremljenog spiska za kupovinu, 'mogla konačno uzeti (kupiti) onaj krompir' ,u pitanju je deset kila i ja ću ga ne znam ti ni ja kojom magijom telelortovati do kuće jer sam po svemu sudeći čudotvorac. A onda se seti da tata danas dolazi pa da može on to uraditi.

Jedva dočekam da se vratim nazad kući, vukući Tinu za sobom, na svoju već ohlađenu kafu koju nisam ni liznula budući da je bila skuvana dva minuta pre nego što sam morala krenuti.

Računam ovako:  Ujak mi dolazi oko pola deset, deset da bi išli po prase , posle toga ću imati vremena da sredim svoju sobu koja je opet nekim čudom u potpunom haosu, i taman stignem da krenem po Nataliju. Znači, slobodna sam da pijuckam kafu bar sat vremena ,jupi.

Još kad sam čula da će baba Borka ići sa ujom po prase, pa mislila sam da ću stići još nešto i neplanirano srediti.

A onda ti dolazi jedna baba pa i druga i zahtevaju buđenje Saske koja iste sekunde (pola devet ujutru) mora početi spremati tortu ukoliko planira da je završi do tri kada kreće na posao.

U međuvremenu Tinka i ja uspemo da nahranimo Miloša i Voju i popijemo po gutljal kafe (moja se već zdrvenila) pre nego što nju zove Milan kojeg je zvala Kaća (vaspitačica) da ide po Nikolu jer se žali da ga jako boli zub.

Tada se uja pojavljuje (doneo i oprljio (?))prase i sad mu treba vodonoša dok me Tina u isto vreme pita da pričuvam Miloša da ne vodi jadno dete nazad po toj hladnoći.
Može, sve može, nije problem. Srećom, Miloš i Voja se relativno dobro slažu pa sam samo morala paziti da jedno drugog ne gurnu sa stolice i ne slome vrat.

Četiri puta po dve kante vrele vode (naravno da sam se sva ispekla) i prase je gotovo, sestra je na silu probuđena, skuvana je još jedna tura kafe, baba se sa svima stigla i svađati i pomiriti a Tine još nema nazad.

Ima i ona svojih problema usput:  Niksa ima upalu desni pa mora piti sirup, on to zustro odbija te umesto sirupa dobija injekcije, super. Da sve bude još lepše, samo što sedne da biciklo njegov lanac počne zlokobno da zvekeće i uskoro spada i zaglavljuje se ispod blatobrana.

Dok Tina gura Nikolu nazad do mene, pola sela dalje, ja sa Saškom razgibavam o tome da li je ona sigurna da je mama rekla da će ona praviti fil torte koju nikad u životu nije pravila ,što moja sestra potvrđuje.

Tina tu negde stiže, podele se neki keksovi bolnim guzama, nekoliko cigareta se popuši, skuva se još jedna naknadna kafa uji koji završava svoje ,dere se malo na neku decu koja se gađaju stolicama i izvrcu taburee te se svi u trenutku razbezase kud koji mili moji.

Stignem samo da napravim krevete i ispravim ukrivo namešteni sto te moram krenuti po Nataliju.

Skoro pola sata kasnije se vraćam kući, sa sve potrebnim novinama za dedu (ili šta sam već, jebem li ga, uzimala u prodavnici) a moja ti je sestra uspela do tad nekako shvatiti koji joj sastojci trebaju.   

Usledi desetominitna debata da li se jaja mogu cela stavljati za kore ili se mora odvajati belance od žumanca (verujte, potpuno je jebeno svejedno) pre nego što krene sa spremanjem.

Izmuti ona prvu koru, stavi je u rernu i izjavljuje kako ona više ne može da čeka ,kako će ocelaviti istog trenutka ukoliko odmah ne opere kosu predajući mikser meni.

Naravno, moje dve babe od samog početka sede i/ili stoje pored nadgledajuci i komentarišući svaki njen pokret. Sada moj.

Dve kore kasnije se pojavljuje sa peškirom na glavi i preuzima nazad svoj posao izjavljuci kako umire od gladi i kako joj se jedu jaja i krompir.

Jedna baba posle prave tirade pristaje da joj ispece jaja, onako kako ona voli, pošto je ona radila do tri ujutru a ustala u pola dvanaest.

Pogledi se upiru u mene pa u kantu sa krompirom.

"Moraš prvo oprati suđe, kako ćeš oprati krompir "-sledi.

Sat vremena kasnije baba brblja kao navijena o urocima, cigarama i o sve do jednom učeniku kojeg je ona ikada učila.

Saška blaženo spava na dvosedu a klinci su za kompom, siti i zadovoljni. Tj zadovoljni sve dok ja ne najavljujem popodnevnu dremku.

Natalija uglavnom ovo preskače ali kako je ustala u pola šest mora odremate inače mi zaspi u pet ,spava do osam ni uragan je ne može probuditi i onda drezdi budna do jedan.

Odvedem ja njih gore i uspavam a onda se onesvestim od umora.

Nekoliko sati kasnije krećem sa pravljenjem fila, pošto ga dva sata tražim po receptima ,budući da mama zaista ne zna da ga spremi a i Saska je obećala da će torta biti gotova pre nego što ona ode na posao,što se logika  nije desilo.

Posle završavanja torte i pomaganja mami oko zavijanja sarme (između toga spremanja dece i uspavljivanje) konačno sam gotova za taj dan.

Što je , uzgred budi rečeno ,bilo pre tačno pola sata.

Već plačem unapred za svim onim satima koje sam provela spremajući tortu koja će biti pojedena u sekundi. A čak ja nisam ni trebala da je spremam.

Bojim se ,takođe ,i da pomislim šta me sve čeka sutra budući da mama i Saška ne mogu dobiti slobodan dan,a baba se i dalje pati sa onim njenim nogama.

Uz to bih volela da sam mnoogo mlađa.

Srećom, ili ne ,mama će biti glavna domaćica dvadesetog.

*
Whatever

Spec.Jec