...na vašu veliku žalost. 

Pišem jer nemam pojma kada ću imati vremena da obradim neku temu uopšte ovde.

Mislim, staviše, da komplitujem ovaj random i batalim ga (posle onog taga i teme porodjaj). A i ovaj nastavak pišem potpuno random.

Dakle, prethodnih nekoliko dana nemam pojma gde udaram, toliko jurcam okolo i divim se svojoj organozovasti, koja mi se (Daj Bože) izgleda konačno razvila.

*

Išla sam na jedno potpuno nepotrebno putovanje u petak , u Kikindu na sud ,kako bih tamo čekala pet hiljada godina da bih onda samo naglasila kako se sećam svoje izjave i ostajem pri njoj.(Sećate se priče o tome kako sam dočekala Novu godinu?)

Srećom, moj tata je bio kući pa sam ga zamolila da ide po Nataliju u zabavište jer smo mi iz nekog razloga (shvaticete kojeg) kretali u deset iako je suđenje pocinjalo u jedan. Stigla sam i da idem u prodavnicu pošto sam vodila Natu u zabavište, nahranim i napojim kokoške, sredim sobu i usisam, popijem kafu pa čak i da se našminkam. 

Dobra strana je što sam se  super provela sa svojom Tinkom, koja je za neko čudo ceo dan bila užasno raspoložena te je na svakih pet minuta pretila kako će nazad kući ići peške. To je mene, podrazumeva se, strašno zabavljalo.

Imali smo par nezgoda, izgubili smo se naravno (sreća pa su sa sobom vodili Google kraljicu- kako me je Tina još ranije prozvala) , zamalo smo se obe upišale čekajući presudu, užasno smo se provele kod njene sestre koja nas je na kapiji dočekala ne sa "Ćao" i "Dobrodošli "  već "Kako ste mogli da se izgubite " i "Nema pušenja kod mene " (na kraju smo se toliko smorile da smo pravile da nam se strašno puši  pa smo izneli kafu napolje i tamo je pili) , a mene je policajac oterao sa mesta na kom sam sedela čekajući ispred (nazovi) sudnice da bi gospodin Optuženi mogao da sedne.

Međutim, sve vreme smo se super zezale na račun svedoka,  Fejsbuka (nedostatka istog u zatvoru) i kako bi preživele da ga nemamo pa smo odlučili da nikad nećemo počniti zločin  , a i svratili smo u Slatku kuću (koju smo naravno odmah našle iako smo čitav vek tražili sud) i bacili silne pare na slatkiše (70 dinara xD). 

A tu je i cela ona priča o "Slatkim bobicama " koje je Tina pročitala kao "Slatke babice " pa smo umrli od smeha zamišljajući kako ulazimo u poslasticarnicu u kojoj ne bismo radili išta osim što bi gledali slatke male bakice.

U povratku kući Tina je čitala knjigu koju mi je ukrala, ja sam njima motala cigare ,deca su spavala a Milan nas je smarao nekim njegovim uobičajeno glupim pričama. Sve u svemu, razlog je bio glup ali na kraju i nije sve ispalo toliko loše jer smo bili u Slatku kuću.

*

Subota nam je donela još jedno putovanje ,i to čak u Suboticu mada malo tužnijim povodom. Naime moj stric ,samo godinu dana stariji od mog tate, je umro pa smo išli na sahranu.

Kako se možeš provesti na sahrani, glupo je pitanje, još gluplje je što se nisam nikako provela. Mislim,stric mi je normalno da mi je bilo žao, ali prešla sam put od 200+ kilometara samo da bih pola sata stojala na uraganu (vetar malo duvao) i  gledala kako stavljaju vence na njegovu grobnicu. U principu,sahranili bih ga i bez mene.

Dobra strana je što sam konačno provela nešto kvalitetnog vremena sa svojom mlađom sestrom (slikale se ,podrazumeva se) ,a i bilo je to izuzetno zanimljiv put.

Opet smo se izgubili u Kikindi (tuda smo prolazili) ,što je moja mama naravno prokomentarisala u povratku kad su nam svima bile prazne baterije pa nismo mogli koristiti navigaciju.

-Saša. Zna dvadeset izlaza iz Beograda ali se zato izgubi u Kikindi kad je sve što treba da uradi da prati put.-

Posle sahrane smo se opet izgubili dok smo tražili neki restoran, "Spartak"  ako se dobro sećam imena, pa smo pratili neka kola koja su nas vodila u krug umesto da smo slušali mamu koja je bila zadužena za navigaciju. Ona je ,podrazumeva se,onda celim putem nazad prigovarala zbog toga. A i cale je zaboravio da ugasi svetla pa smo se molili Bogu da nam se akumulator nije ispraznio, a onda još uleteo pravo u jednosmernu ulicu podrazumeva se iz pogrešnog smera.

Ja sam, iskreno, umirala od gladi. Kad ono : riba za ručak/ večeru!

Kako su svi ostali prisutni jeli na cackalicu, mene je bilo sramota da uzmem duplu porciju a onda sam naravno još više bila gladna i kukala sve do kuće pa sam otišla kod Tine jer je ona spremala kiflice (iako je već bilo prošlo osam a meni su se oči sklapale od umora) .

Mami se još pre polaska kući išlo u toalet, a skoro 50-tak kilometara dalje se tata setio da bi mogao negde da joj stane. Kako se i meni išlo kad smo kretali ja sam se začudila.

-Zar već nismo bili stali? Zašto se meni više ne ide? Ah,dobro, to onda verovatno znači da sam se upišala u gaće. -odvalila sam.

Tata, od kojeg sam očito nasledila istančan smisao za humor mi je odgovorio.

-Ajde što si se upišala nego se to već i osušilo. -Rekao mi je.

Sestra je odavno hrkala ,ja sam nastavila da kukam kako sam gladna a mama je na kraju morala tražiti žbunje.

Ja ne bih bila ja ukoliko ne bih izazavala neki neporazum, pa naravno. Dakle ,već sam pomenula da moj tata, kao i ja, ima čudan smisao za humor koji je ponekad malo teže razumeti, a ja sam ovaj put kiksnula i potpuno pogrešno razumela.

On je rekao:  "Proradilo mi je kurje oko. " dok je usporavao (hteo je da skrene na pumpu)

Ja sam nekoliko trenutaka kasnije prasnula u smeh, misleći da on pokušava šaljivo reci kako naslućuje da u tom mestu ima saobraćajne policije.

Mama me je pogledala kao da sam potpuno skrenula sa uma, a cale je nastavio svoje "Ozbiljno. Tu kod Ahilove pete. "

Ja sam sad vrištala od smeha pa ga nisam ni slušala u potpunosti a onda sam shvatila šta je rekao pa sam počela još više da se smejem jer sam apsolutni idiot.

Na kraju su se i oni smejali sa mnom tj meni kada sam uspela da im objasnim zašto se smejem tako da je sve dobro prošlo.

*

A onda sledi najbolji deo :  Zvali su me sa biroa i rekli mi da moram na taj neki kurs za aktivno traženje posla, inače će me skinuti sa biroa. A onda me je cura još ljubazno pitala da li potvrdujem svoj dolazak.

Pa normalno da potvrdujem kad nemam izbora!

Autobusa naravno nema - to zato što mi je obećano refundiranje troškova ukoliko donesem autobuske karte- pa sam juče sela u taksi koji se naravno samo juče tu igrom slučaja našao.

Pre toga sam naravno morala odvesti Natu u zabavište i ići u prodavnicu i stići na autobus u petnaest do devet (koji , već znate, odavno ne ide u to vreme) a još sam i čekala Tinu (iako u principu nisam morala ,htela sam)  a Niks joj se baš tada morao uzjoguniti i pobuniti protiv zabavišta.

Iako sam organizovala da baba pokupi Natu iz zabavišta, i to sam stigla da uradim.

A danas sam poludela čekajući autobus u petnaest do osam (ispostavilo se da ni taj više ne ide) pa sam lepo sela na bajs i otišla njime do biroa. Srećom, samo oko 6 km ima do tamo pa sam stigla za dvadesetak minuta, a onda čekala još  45 jer sam naravno stigla prerano.

A onda sam još dobila grdnju ( dobronamernu kritiku) da sam preskromna dok sam pisala imaginarnu prijavu za posao i savet da moram sebe preterano hvaliti. Takođe mi je devojka pomenula da ni pod tačkom razno ne ubacujem to da sam smotana k'o tocilo (o čemu smo prethodnog dana pričali)

Nisam preskromna već bukvalno nemam šta da napišem tamo- postoji velika (i prestužna ) razlika.

U svakom slučaju, idem na taj kurs sve do kraja nedelje, srećom gotovo svi trenutni polaznici su Livadjani (komšije gotovo) pa ne Ćutim kao mutava ta tri sata što bi inače definitivno radila da nikog tamo ne poznajem. 

Znam, znam da sam čudak. Tišina tamo vi druželjubivi.

To je to. Ništa više pametno nemam da kažem (znam da nisam ni rekla ,ućuti)

#Specijalna