Zemlja je raj. Život je u svijetlu. Sreća, prijateljstvo, ljubav... Sve su to ljepote neviđene okupane suncem.

Neviđene, neviđene...
Za mene neviđine, poput fantoma.

Ipak, da je sve bijelo na čistom papiru, nebi ovdije bilo niti mene niti tebe. Mi bismo bili drugdje, svak na svome listu dok čisti papir nebi bio izjeden proždrljivim vremenom.

To nije život! Crna tinta možda uništi nekoliko listova, no mnogi bivaju njomd ukrašeni. Ne brini, druže, za tintu prolivenu po meni. Polij me i više, uguši me u njoj.
Dovoljno sam prošla da znam - nije svakoj pjesmi suđeno. Istrgni me iz knjige ako će to uljepšati tvoje poglavlje. Na daj mi da visim o tom tankom končiću! Ne više! Nek stane tuš od crna tuša!

Samo mi reci u lice - reci mi da odem!
Znam da ti to možda (još) ne želiš, ali kažem ri da moj list je čista tragedija sred bajke za djecu.
Ne pridružujem se, ne zato što ne želim, naprosto ne znam nikako drugačije nego kako je sada.
Nema u sreći snage koliko ima u tuzi.