- Nisi smeo da dozvoliš sebi da se dovedeš u ovakvo stanje. - rekla sam.

- Ja više nemam život. - rekao je.

- Nije tako,imaš život,ideš na fakultet. - rekla sam.

- To mi ne znači ništa. Zbog želje za fakultetom,izgubio sam prave vrednosti u životu. - rekao je.

- Trebalo je ranije da misliš o tome. - rekla sam.

- U pravu si. Ali, može li se čovek pokajati? - upitao je.

- Može se čovek pokajati,ali iskreno. - rekla sam.

- E pa ja se kajem iskreno. - rekao je.

- Ja sam udata. - rekoh mu.

- Znam. - kratko je odgovorio.

- Šta ti želiš od mene? - pitala sam.

- Da viđam Ninu. - rekao je.

- Kad bude porasla,kad bude razumela,šta da joj kažem ko si ti? - upitala sam.

- Da sam ti drug,rođak, ne znam. - rekao je.

- Misliš da je to dobro? Da lažem rođeno dete? Ako te bude viđala, već sa 7-8 godina će primetiti koliko liči na tebe. - rekla sam dok mi je glas postajao sve tanji.

Nina je zaspala. Krenula sam da je pokrijem,Maksim takođe. Ruke su nam se didirnule. Kroz celo telo mi je prošla struja.

- Hajde da izađemo,neka spava. - rekao je on.

Izašli smo i krenuli dole.

- Da li postoji nešto,bilo šta što bih mogao da učinim da bi mi oprostila? Bilo šta. - rekao je.

- Maksime,ja sam sad udata. Ne mogu ti pomoći. - rekla sam.

Pošli smo dole. U jednom trenutku, samo što nije pao niz stepenice.

- Šta ti je ? Od kad si ti tako nestabilan? - upitala sam.

- Nije ništa strašno,dešava mi se. Verovatno nisam popio terapiju. - rekao je.

- Kakvu terapiju? Za šta? - pitala sam.

- Lečim se od depresije. - rekao je on.

Ovo me je veoma iznenadilo. Nikad ne bih rekla to za njega.

- Bili smo zajedno osam meseci i nikad mi to nisi rekao. Zašto? - upitala sam.

- Ne,nisi me razumela. To mi se dešava od kako sam otišao tamo. Ima par meseci kako su mi to utvrdili. Nisam ni išao na fakultet. Otišao sam 2-3 puta. Izlazio sam jednom nedeljno iz stana. - rekao je.

Moram priznati da me je ovo pogodilo. Nisam više znala šta bih rekla. Sišli smo dole. Naši roditelji su pričali.
Bilo je skoro jedanaest. Neko je pozvonio na vrata. To je bio Ognjen.

- Zašto si samo tako otišla a nisi se ni javila? - pitao je on ulazeći a još uvek se teturao.

- Spavao si. - kratko sam rekla.

- Ali trebalo je da čekamo Novu godinu. - rekao je.

- Da,trebalo ali si se ti napio i zaspao. - rekla sam hladno.

- Izvini. - rekao je kratko.

Usli smo u dnevnu sobu,video je Maksima i bes je počeo da ključa u njemu.

- Šta ćeš ti ovde? - upitao je vičući.

- Došao sam da vidim Ninu. - rekao je Maksim sasvim smireno.

- Nemaš ti šta da gledaš moju ćerku. - rekao je Ognjen.

- Tvoja je na papiru ali ima moju krv. - rekao je Maksim.

- Ona je moje blago. Ona je dijamant koji si ti odbacio. Preko nje sam došao do Barbare i nju mi nećeš dirati. - rekao je Ognjen.

Ova Ognjenova rečenica me je razočarala. On Ninu vidi kao sredstvo da me drži pored sebe.