Ispred mene je stajao Maksim ali to nije bilo ni M od Maksima koga sam ja poznavala. Ispred mene je stajao vidno mršav dečko,bledog lica,zarastao u kosu i bradu. Njegove kestenjaste oči su bile tako tužne. Pustila sam ga da uđe.
Sačekaj tu. Reći ću tvojima da si došao. - rekla sam. Samo je klimnuo glavom.
- Ko je to bio dušo? - pitala je mama.
Došao vam je sin. - rekla sam Maksimovoj majci i otišla u sobu.
Maksimovi i Barbarini roditelji su bili blago rečeno šokirani. Niko nije očekivao da se Maksim toliko fizički promenio. Barbara je ipak sišla dole.

Sišla sam dole,svi su i dalje stajali. Niko ništa nije progovarao.

- Znam da sam mnogo pogrešio. Znam da je trebalo da budemo u Parizu sad. Dobro,verovatno ne bismo bili jer se beba rodila. Ali mogli smo biti srećna porodica. Ja sam sve pokvario. Želeo sam fakultet i karijeru a od toga neću imati ništa. Ne znam gde mi je bila pamet i znam da mi nećeš oprostiti. Ali molim te samo jedno,da je vidim,da je vidim makar na minut. - rekao je Maksim a niz njegovo bledo lice klizile su suze.

- Zašto želiš da je vidiš? Ti nisi želeo da se ona rodi. Želeo si da je ubiješ dok je još bila u mom stomaku. Želeo si da nikad ne vidi svetlost dana. Zašto bi sad morao da je vidiš? U ostalom,ona nije tvoja. Ona se preziva Radić. To je Ognjenovo i moje dete. - govorila sam hrabro dok sam se iznutra lomila.

- Kad si mi to rekla pre 7 meseci,poverovao sam. To sam koristio da sebe ubedim da treba što pre da odem i zaboravim te. Ali evo me,nisam uspeo. Drago mi je da si srećna i ne želim to da ti kvarim. Samo te molim da je vidim. - govorio je dok je padao na kolena predamnom.

Ovo nisam očekivala. Stvarno to nisam očekivala. Mislila sam da nikad neće tražiti da vidi Ninu a i ako traži da mu to neću dopustiti. Ali ipak nisam kamenog srca,tu su i moji i njegovi roditelji.

- Dobro,možeš je videti. - rekla sam.

- Hvala ti puno. - rekao je.

Popela sam se na sprat,išao je polako iza mene. Otvorila sam vrata i ušli smo u sobu. Dovela sam ga do kreveca gde je ona spavala.

- Ovo je Nina. - kratko sam rekla.

- Lepo ime si joj dala. - rekao je.

- Hvala. - kratko sam rekla.

Nina je počela da se meškolji,  a zatim se i probudila. Kad je otvorila okice, Maksim se zagledao u nju.

- Izvini malena,bio sam grešan prema tebi. Nećeš moći da mi oprostiš nikada. Zašto sam bio glup i zaslepljen nekim glupim idejama? - govorio je u prazno ali ove reči su bile upućene Nini.

- Neće ti oprostiti jer neće ni znati za tebe. - rekla sam hladno.

- Znam i moraću da živim sa tim samo ne znam kako. Znaš,napustio sam fakultet. - rekao je.

- Zašto? - upitala sam.

- Ne mogu da budem tamo. Shvatio sam da to nije bitno. Tamo sam otišao samo da bih te zaboravio,ali nisam uspeo. Ništa nisam uspeo. Nemam ništa i nikad neću imati ništa. Najvrednije što sam imao,ja sam odbacio,tek tako. Sad neko drugi ima dijamant i nekom drugom sijaš. A stvarno sam te voleo i još uvek te volim. Uplašio sam se odgovornosti. Možda se sve to dogodilo u pogrešan dan. Znaš,zadnjeg dana škole sam malo preterao sa pićem,to je uticalo na mene i sve to sam rekao pod uticajem alkohola. Kad sam se osvestio,bilo je kasno,nisi me želela pored sebe. I još nešto ću ti reći, svako veče pre nego što legnem,setim se mature. Setim se tog zadnjeg puta kad sam te poljubio. Ne mogu ti opisati koliko sve to boli ali zaslužio sam. - rekao je on, a u meni se skupljala lavina osećanja.