Moj mozak je u totalnom kolapsu. Srce takođe. Kome da dam šansu? Maksimu ili Ognjenu? Maksim mi se sviđa,probudio je u meni osećanja za koja sam mislila da više neću osetiti. Sa druge strane, Ognjena znam već 3 godine. Zajedno smo mnogo prošli. Ne znam koga da pitam za savet.

- Šta se desilo? - upitao je on i pokušao da se pomeri ali očigledno ga je jako zabolelo.

- Ne pomeraj se budalo blesava,slomljena su ti dva rebra. - rekla sam uz blagi smešak da bih mu popravila raspoloženje.

- Baš sam budala,ne znam gde sam gledao. - rekao je.

- Znaš Ogi,razmišljala sam o onome što si mi danas rekao. - htela sam još nešto reći ali me je zaustavio hvatajući me za ruku.

- Nemoj više da razmišljaš,rekao sam to jer sam morao. Ne ispituj sebe zbog mene. Budi sa Maksimom,on te čini srećnom. Bitno mi je da si srećna. Primetio sam da si drugačija kako ga poznaješ a to je samo nedelju dana. Više se smeješ,osećajnija si. Budi srećna,dušo moja. - rekao je on gledajući me direktno u oči.

Jedna suza mi je krenula niz obraz. U pravu je,nešto sam se promenila.

- Znaš li da me tvoja suza više boli nego ova rebra? - upitao je on.

- Neću plakati,ne znam šta mi je. Ti znaš da ja nikad ne plačem. - rekla sam i napravila mali osmeh.

Tada je ušla sestra da nešto proveri i rekla da moram pustiti Ognjena da odmara.

- Doći ću sutra. - rekla sam tiho i poljubila ga u obraz. Kad sam izašla, Ema se ljutila što sam se zadržala toliko dugo pa sad ona ne može da ga vidi.

- Doći ćemo sutra. - rekla sam kratko.

- Pa da,ti si ga videla,ja nisam. - rekla je Ema i kao se nešto durila.

Otišla sam kući. Ovaj dan je zaista bio dug i turbulentan. Trebao mi je odmor.
Sledeći dan nije bio ništa poseban. Došao je i ponedeljak. Treba ponovo ići u školu. Bar smo druga smena ako ništa drugo. Pre škole sam svratila da vidim Ognjena.

Još sa kapije sam primetila da Maksim stoji sa nekom crnkom. Njegova faca mi govori da se smara ali je iz nekog razloga trpi. Ko je ona ? Nikad je do sad nisam videla. Dok sam prilazila, streljala me je pogledom. Dobro,treba joj lekcija ko je Barbi. Zatrčala sam se prema Maksimu,zagrlila ga obema rukama i poljubila. On je naravno uzvratio.

- Pa gde si ti ljubavi moja ? - rekla sam nakon poljupca.
- Evo me,malena.  Kako si ? Ozdravila si? - pitao je štipkajući me za obraz.

Ona likuša je prevrtala očima i kipela od besa jer se pravio da nije tu.

- Nećeš me upoznati sa drugaricom, Mak? - upitala je kroz zloban osmeh.

- Ti ako se sa drugovima ovako ljubiš,onda si stvarno prava,nema šta. Barbara, drago ti je. - rekla sam i naravno zlobno se osmehnula.

Jeste mene Maksim omekšao ali nisam zaboravila ove fore za spuštanje.

- Nije mi drugarica, rekao sam ti da imam devojku. Drugarice nam nema još. Ema dolazi? - upitao je mene.

- Da,ja sam došla ranije jer sam išla da vidim Ogija. - rekla sam.

- Kako je on? - upitao je Maksim.

- Pa kako je,kako mora. Trebaće vremena da mu to sve zaraste. - rekla sam.

- Biće bolje sigurno. - rekao je Maksim.
Tad sam primetila da Ema ide prema nama.

- Ćao girl,ćao Maksime. - rekla je Ema pozdravljajući se sa nama. Crnki je išla para na uši.

- Ovo ti je drugarica? - pitala je ona.

Ema  je tek tad primetila da ona stoji sa nama.

- Ja sam Ema. A ti si? - upitala je Ema uz neki lažni osmeh jer joj se očigledno nije dopala.

- Ja sam Tijana, Maksimova bivša devojka. Ići ćemo zajedno u razred, baš mi je drago. - rekla je to veoma ironično.

Kako je moguće da se baš sad pojavila tu? Baš divno, nova Iris ili možda još i gora. Biće ovde dosta posla za ' zlu barbiku ' u meni.