Na klupi sedim ispod stare lipe,

zaklonjen od sunca što prži,

dok mirno u zelenu krošnju gledam,

samo me jedna misao drži:

Da li će doći?

Polako pogled spuštam u stranu,

topao vetar lice mi greje,

evo je sada ka meni ide,

smešim se ja i ona se smeje.

Prilazi nežnim koracima,

kao zemlju da miluje,

svojim je dolaskom ona sada

uspela sreću meni da ulije.

Zašto mi je mnogo lepo kad

s njom razgovaram?

Zašto stalno o njoj razmišljam

i često je noću sanjam?