Na prstima se šunjala kroz mračan hodnik, a onda tiho otvorila vrata sobe i ušla unutra. "Ne mogu da spavam.", promrmljala je.

Dušan je podigao pokrivač, sačekao da se smesti, a onda je umotao i zagrlio je. "Znam, ni ja.", prošaputao je.

"Sutra odlazite."

Uzdahnuo je. Sedam dana je prošlo kao tren, iako mu je trebalo previše snage, uspeo je da je ne dotakne, a svaku noć mu je spavala u zagrljaju. "Znam, ali uskoro ćemo se vratiti."

"I ti ćeš se vratiti?"

"Mhm, obećao sam ti, lepotice."

Jako ga je zagrlila. "Znam."

Sutradan ih je ispratila. Davala je sve od sebe da ne zaplače, bar ne pred njima. Znala je da ne vole njene suze i da ih povređuju. Dugo ih nije bilo da se vrate, predugo. Već je došlo proleće, a Marija je bivala sve nervoznija. Sanjala je čudne snove, sanjala je kako je majka doziva da se vrati u Bratunac i da je tamo čeka. Jedno jutro je ustala, skuvala kafu i sela pred oca. "Šta je bilo, kćeri?", zabrinuto je upitao.

"Odlazim za Bratunac."

Zapanjeno ju je pogledao. "Prvo, ideš u školu, drugo, zaista misliš da ću te pustiti samu tamo? Ne dolazi u obzir!"

"Onda kreni sa mnom."

"Da li ti znaš šta tražiš od mene?", zarežao je.

"Naravno da znam. Hoću da idem kući, da nađem majku.", ljutito je odgovorila.

"Ne ideš ti nigde, to je moja zadnja. I samo da znaš, rećiću stricu kakvu ludost tražiš."

"Briga me.", drsko je rekla, skočila sa stolice i odmarširala u svoju sobu, a u znak protesta jako zalupila vratima.

Dušan i Zvezdan su sedeli u jednoj kafani u Đakovici. Zvezdan je pratio pogledom prelepu konobaricu, duge crne kose, zelenih očiju i punih usana. Svaki dan su dolazili tu, jeli i pili kafu i kako bi Zvezdan nazvao kući da vidi šta mu mezimica radi, pa su se uskoro i sprijateljili. Prišao joj je. "Miroslava, mogu li da pozovem Mariju?"

"Naravno.", promrmljala je i osmehnula mu se.

"Molim?", Marko se javio na prvo zvono telefona.

"Šta se dešava?", zabrinuto je upitao kad je čuo bratov ton. "Koji vam je kurac svima? Dušan je nepodnošljiv od kako smo se vratili, a sad si i ti počeo."

"Pitaj svoju mezimicu!", besno je odvratio. "Hoće da ide u Bratunac, da traži Jelenu."

"Za to si ti kriv, brate, sve si joj dozvolio. Slušaj, nemoj da ti padne na pamet da joj dopustiš da ide tamo."

"I neću, brate. Još nisam poludeo. Šta ti radiš?"

"Došao sam do kafane da popijem kafu sa Dušanom.", progunđao je.

"Šta je sa njim?"

"Nemam pojma, jebote. Nalazi se u nekom svom svetu, pola me čuje, a pola ne. Slušaj, poljubi mi Mariju i reci joj da joj je striko rekao da se ne glupira, a ja ću to rešiti sa njom kad dođem.", progunđao je.

"U redu, brate.", Marko je promrmljao i spustio slušalicu.

"Izgleda da nisi jedini sišao sa uma u poslednjih par meseci.", Zvezdan je promrmljao kad se vratio za sto.

Frknuo je. "To vidim, prijatelju, već treći put dolazimo ovde na kafu."

Zvezdan je prevrnuo očima. "Nisam mislio na sebe, već na malu."

Dušan ga je pogledao. "Šta je sa njom?"

"Najzad imam tvoju pažnju.", zajedljivo je progunđao. "Utuvila je sebi u glavu da mora da se vrati u Bratunac i nađe Jelenu."

Dušan je klimnuo glavom. "Ne čudim se tome, Zvezdane. Ona više nije dete.", promrmljao je.

Miroslava je došla do njihovog stola. Iako je bila udata, provodila je dosta vremena sa Zvezdanom u prijateljskim razgovorima, pa je tako znala i za njegovu sinovicu. "Jesi li se čuo sa sinovicom?"

Široko joj se osmehnuo. "Nisam, u svađi je sa ocem, pa.."

Dušan je ustao. "Idem malo da prošetam.", promrmljao je i otišao.

"Tvoj prijatelj je zaista čudan.", Miroslava je rekla i sela za njegov sto.

Zvezdan je slegnuo ramenima. "Takav je u poslednjih par meseci, čekam da kaže šta ga muči, ali on uporno ćuti."

Dušan je šetao po gradu. On je razumeo Marijinu potrebu da se vrati tamo, ali nije želeo da je išta ponovo povredi. Još od onog poljupca mu nije izlazila iz glave, a nakon Kragujevca je bila jedino za šta je živeo. Razmišljao je kako je najbolje da joj se javi, retko ju je zvao, ili je Zvezdan bio sa njim, ili bi mu se Marko javio na telefon. Znao je da će se Zvezdan zadržati sa Miroslavom, pa se uputio ka svojoj spavaoni. Uzeo je papir i olovku i počeo da piše.

"Dobar dan, gospođice. Ponovo pismo za Vas.", stariji poštar joj je dva dana kasnije rekao.

Svakodnevno se dopisivala sa Natašom, pa je pomislila da je pismo od nje. "Juče ste mi doneli jedno, mora da je zaboravila da mi nešto kaže.", nasmejano je rekla.

"Ovo nije iz Niša, gospođice, adresa je vojna pošta Đakovica."

Uzela ga je drhtavom rukom. Znala je da nije Zvezdan, svakodnevno ih je zvao, nije bilo potrebe da joj piše. "Hvala Vam, gospodine.", promrmljala je, uletela u stan, pa u svoju sobu, otvorila pismo i počela da čita.

"Hej, malena.
Kako si? Zvezdan mi je rekao da se već danima svađaš sa ocem oko odlaska u Bratunac. Šta ćeš tamo, lepotice? Tamo više nemaš nikoga, nemaš ništa. Kuća je spaljena, a Jelena se nije više pojavila, znaš to i sama. Da li si spremna da odeš tamo i nađeš samo ruševine doma u kom si rođena? Razmisli malo, lepotice. Cuvaj se!"

Uzdahnula je i privila pismo na grudi. Znala je zašto joj nije pisao i zašto ju je tako retko zvao, ali joj je ovo pismo bilo kao lek na bolnu ranu. Dohvatila je olovku i počela da piše.

"Drago mi je što si se javio. Prvo, ti i sam znaš da nije tačno da ja tamo nemam nikoga, imam svoju mamu. Znam da niko od vas ne veruje da je živa, ali to ne znači da je to stvarno tako. Ako niko ne bude hteo da krene sa mnom, poćiću sama. Osećam da moram, Dušane, shvati me bar ti, molim te. Noćima sanjam kako me zove da dođem kući. Moram! Čuvaću se, ne brini. Čuvaj se."

Tri dana kasnije je sedeo na panju i pušio, kad mu je prišao kurir. "Gospodine Mišiću, stiglo Vam je pismo iz Beograda."

Osmehnuo se, znao je ko je. "Hvala ti, Mišo.", promrmljao je, ovaj mu je pružio pismo, salutirao mu i otišao. Otvorio je pismo i pročitao ga. "Jebi ga, malena.", promrmljao je. Savio je pismo, stavio ga u džep i počeo da razmišlja. Znao je da ni Zvezdan, ni Marko više nikad neće otići tamo, a on nije mogao da je pusti samu.

"Šta si se zamislio?", Zvezdan je zabrundao kraj njega.

Na trenutak je razmislio, a onda izvadio pismo iz džepa i pokazao mu. "Pogledaj."

"Nema šanse da sudelujem u toj ludosti sa njom, previše je mlada i nije spremna za to.", progunđao je kad je pročitao pismo.

Dušan je klimnuo glavom, uzeo natrag pismo i stavio ga u džep. Ceo dan je razmišljao o tome šta je najpametnije da uradi. Premišljao se, s' jedne strane znao je da su Zvezdan i Marko u pravu, a s' druge strane je želeo da učini sve za nju. Na sve to, znao je da neće moći da se iskontroliše ako ostanu skroz sami, pogotovo ne sad nakon što ju je toliko poželeo. Tek predveče je doneo odluku i napisao joj odgovor.

"Za par dana dolazim u Beograd!"

"Ko je?"

"Ja sam, tetka Svetlana.", zabrundao je Dušanov glas ispred vrata.

Žena je požurila da otvori vrata. "Zvezdan nije sa tobom?", upitala je kad ga je pustila unutra.

Odmahnuo je glavom. "Nije. Ja sam došao da porazgovaram sa Markom. Gde je Marija?"

"Danas imaju radnu subotu u školi, zbog onog prokletog štrajka. Marko će sad doći, otišao je po doručak.", promrmljala je i krajičkom oka ga uhvatila kako gleda Marijinu sliku.

"Dušane, odkud ti?", Marko je zabrundao sa vrata.

Okrenuo se, prišao mu i pozdravio se sa njim. "Moramo da razgovaramo."

Klimnuo je, seo na fotelju, pa sačekao da i Dušan sedne. "Idem ja da skuvam kafu.", Svetlana je rekla i odlepršala u kuhinju.

"Šta se dešava?"

Dušan je uzdahnuo, izvadio pismo iz džepa i predao ga Marku. "Pročitaj sam."

Marko je pročitao pismo, pa zapalio cigaretu i prošao rukom kroz kosu. "Ne mogu da se vratim tamo, Dušane. Ne posle svega."

"Znam, druže. Slušaj, pokušaću da je odgovorim, ali ako ne uspem, pusti je sa mnom.", tiho je rekao.

Svetlana je donela kafe i pogledala u Dušana. "Gde da je pusti?"

"U Bratunac, tetka Svetlana."

Svetlana je sela i uzdahnula. "Nisam sigurna da je to pametno, Dušane."

"Otići će sama, tetka Svetlana."

"Bez para ne može da ode.", progunđala je.

Dušan je pocrveneo do korena kose. "Para ima, slao sam joj za cigarete, ne sumnjam da je uštedela.", prmrmljao je.

Marko je frustrirano uzdahnuo. "Ti i Zvezdan ste joj večito povlađivali, sad ja treba da se borim sa njom. Dobro, razgovaraj sa njom, ako ne budeš uspeo da je odgovoriš, neka ide sa tobom. Ne mogu više da se borim sa njom.", progunđao je.

Klimnuo je i ustao. "Idem onda po nju i vodim je u grad da prošetamo i razgovaramo."

Marko je klimnuo glavom. "Pokušaj da je ubediš, Dušane. Ne želim da doživi novi udarac, sad kad je krenula najzad dalje."

Dušan ga je potapšao po ramenu. "Očigledno da nije, Marko, čim ponovo želi da se vrati tamo.", tiho je rekao, a onda se okrenuo i izašao iz stana.

Marija je izlazila iz škole kad ga je ugledala. Potrčala je kao bez duše, dok joj je srce tuklo kao ludo. Podigao je na sebe i jako je zagrlio. "Hej, lepotice.", nežno je rekao.

Pogledala ga je. "Kad si stigao?", veselo je upitala i poljubila ga u nos.

Uzvratio joj je poljubac, pa je polako spustio dole. "Malopre. Bio sam kod Marka i teta Svetlane i rekao im da te vodim da porazgovaramo. Hoćemo li do grada?"

Veselo je zaklimala glavom. "Hoćemo.", promrmljala je. Dvadesetak minuta kasnije su šetali Knez Mihajlovom. "Kako si uspeo da dođeš ovako brzo?"

"Uzeo sam odsustvo, malena, rekao sam da mi je tetka bolesna. Da čujem."

Uzdahnula je. "Moram da odem tamo, Dušane, nešto me vuče, moram. Noćima je sanjam, govori mi da dođem po nju.", prošaputala je na rubu suza.

Zagrlio je oko ramena. "Dobro, onda krećemo večeras.", tiho je rekao.

Pogledala ga je kao da je sišao sa uma. "Jel tebi rat dole popio mozak? Tata i stric me nikada neće pustiti da odem tamo."

Nasmejao se i poljubio je u slepoočnicu. "Nikad ti ne bih rekao da idemo, a da već nisam razgovarao sa Markom, malena."

Stala je i pogledala ga u neverici. "Hoćeš da kažeš da će tata dopustiti i da ćeš ti ići sa mnom?", zapanjeno je upitala.

Klimnuo je glavom. "Da, lepotice. Otac ti nema snage da ponovo ode tamo, kao ni stric, ali će dopustiti da ideš sa mnom.", promrmljao je.

Bacila mu se oko vrata. "Najbolji si.", oduševljeno je rekla.

Spustio je usnice na njene i nežno je poljubio. "Pre toga moramo ozbiljno da porazgovaramo, malena."

Klimnula je glavom. "O čemu god hoćeš."

Zagrlio je ponovo, privio je uz sebe i poveo na Kalemegdan.  Seli su na klupu koja gleda na ušće Save u Dunav. Opkoračio je klupu, uradila je isto, pa joj je obuhvatio glavu šakama. "Još jednom ću te pitati, malena. Jesi li sigurna da možeš to da podneseš?"

Pogledala ga je u oči i klimnula glavom. "Jesam, Dušane. Nemoj sad da se predomišljaš, molim te.", zacvilela je. Povukao je na grudi i jako je zagrlio. "Nemoj, preklinjem te."

Spustio je usne na njeno teme i umirujuće je poljubio. "Neću, samo sam hteo da budem siguran da si spremna, malena, ako se bilo šta desi, Zvezdan će me ubiti, pogotovo što ne zna da idemo, lepotice."

Zapanjeno ga je pogledala. "Nisi rekao stricu? Zašto?"

"Rekao je da neće učestvovati, niti će dozvoliti tu ludost."

"A ti si ipak došao. Znaš da će poludeti kad sazna.", prošaputala je.

"Znam da će poludeti za mnoge stvari, malena, ali ja ipak ne mogu da odustanem, lepotice. Ako će ti ovo pomoći da preboliš, preživeću i njegovu dreku.", promrmljao je.

Nasmejala se, pomazila ga po obrazu, a onda potražila njegove usne. Uzvratio joj je strastveno, dok ju je jako grlio. "Hvala ti."

Još jednom ju je na brzinu poljubio. "Nema na čemu, hajde, idemo da se spakuješ i da kažemo Marku šta si odlučila.", promrmljao je, ustao, pa je poveo nazad.

Držali su se za ruke i šetali ka autu. Ovo nije samo san, zar ne? Zaista će ponovo otići u Bratunac, sa ovim magičnim čovekom kraj sebe!