"Kako je mala?", Zvezdan je upitao Dušana čim ga je ugledao.

Nasmejao se. "Odlično. Jutros mi je doktor, kod koga je, rekao kako nije skoro video nekog poput nje."

Zvezdan se nasmejao. "Naravno da nije, kad je ona na svog strica.", ponosno je rekao.

Miroslava je došla do stola, Dušan je promrmljao neki izgovor i otišao. "Još si ljut?"

Izvio je obrvu. "Jesi li se predomislila?"

"Ne. Rekla sam ti kad kreneš ti i ja ću.", tvrdoglavo je odgovorila.

Uzdahnuo je. "U redu, neka ti bude.", progunđao je. "Moram da krenem, čekam te večeras, kao i uvek.", promrmljao je, krišom je poljubio i izašao iz kafane.

Dani su se pretvorili u nedelje, a bombardovanje se nije završavalo, čak šta više, napadi su postajali sve jači, kraj se nije nazirao. Marija je tu noć po prvi put bila noćna smena. Osećala je neki nemir, stiskalo je u grudima, predosećala je neko zlo. Veče je uobičajno prolazilo, mada je bilo preterano tiho. Ježila se od te tišine. Terala joj je strah u kosti. Negde oko jedanaest je doteran jedan vojnik, sa povredom noge. Usled nedostatka lokalne anestezije, ušivali su ga bez ičega. "Kako se osećate?", upitala je kad je sve bilo gotovo.

"Ne brini, ćero, treći mi je put.", rekao je i nasmešio joj se.

Uzvratila mu je osmeh. "Ako Vam bilo šta zatreba, samo zatražite, ja sam tu.", nežno je rekla.

"Hvala, ali još nisam invalid da bi me neko služio."

Pocrvenela je. "Nisam želela da Vas uvredim."

Grleno se nasmejao. "Nisi me uvredila, samo čovek mora da se oslanja na sebe, sve dok je za to sposoban. Nego, ima li ovde negde terasa, izašao bih da popušim jednu."

Pogledala je oko sebe. "Sačekajte oko ponoći ću Vas odvesti. Doktor Marković je vrlo strog po tom pitanju."

Osmehnuo se. "Hvala ti. Odavde si?"

Nasmejala se. "Više ne znam odakle sam. Rođena sam u Bratuncu, ali sam ovde od sedme godine.", progunđala je. "Vi?"

"Iz Prizrena sam, veruj mi na reč najlepši grad na svetu."

"Grad Dušana Silnog."

Klimnuo je. "Aha."

"Večeras je previše mirno.", promrmljala je.

"Nadajmo se da će tako i ostati."

Prećutala je. Ona nije verovala u to. Bilo je oko pola jedan kad je izvela čoveka na terasu. "Inače, ja sam Marija.", rekla je kad je zapalila svoju cigaretu.

"Nikola, drago mi je. Žena mi se zove Marija."

"Mora da je sad mnogo zabrinuta."

"Rekao sam im da joj ne javljaju sad. Nije opasno, a samo će da se sikira.", rekao je i zapalio svoju.

Osmehnula se. "Bićete dobro."

U tom trenutku su se oglasile sirene. Pogledala je u Nikolu. "Mislim da su gosti tu."

"Ma jebem im mater, više.", progunđala je, a onda pocrvenela do korena kose. "Oprostite, molim Vas.", promrmljala je.

Nasmejao se. "Samo si mi pročitala misli."

Taman je krenula da mu odgovori kada se tlo strahovito zatreslo. Nije uspela ni da se pomeri, a već je ležala na podu sa Nikolom preko sebe. Staklo je letelo oko njihovih glava, a terasa podrhtavala, samo što ju je povukao u stranu parče fasade je palo na mesto gde su do tog trenutka ležali. "Jeste li dobro?"

"Jesam, dođi.", poveo ju je kroz hodnik u kom je vladala trka. Medicinski radnici su odvozili nepokretne pacijente, a oni pokretni su se sami sklanjali. "Najbolje je da izađemo napolje.", progunđao je i pogurao je ka vratima.

Zapanjeno je stala na trenutak. Prizor je bio strašan, zgrada neurologije je bila urušena i u plamenu, a sve oko njih oštećeno. "Gađali su bolnicu.", zapanjeno je rekla.

U roku od par minuta su došli vatrogasci, kako bi gasili zgradu koja je gorela. Gledala je kako ispod ruševina izvlače tela, a iz drugog dela zgrade povređene pacijente. Progutala je i poletela da pomogne koliko je mogla, nije ni primetila da je i Nikola krenuo za njom. Prišla je nekom vojniku, a odmah zatim okrenula glavu, kako bi sprečila mučninu zbog prizora. Besno je šutnula kamen ispred sebe. "Jesi li dobro?"

"Da.", bilo je jedino što je izgovorila. Nastavila je da pomaže kolegama.

"Stani."

Okrenula se i pogledala u Nikolu. "Šta je bilo?"

Pokidao joj je gornji deo uniforme. "Ti si ranjena, jebote! Zar nisi osetila?", upitao je, a onda shvatio da su šok i adrenalin odradili svoje i da zaista nije osetila. Lagano ju je spustio na kamen da sedne, a onda pozvao prvog doktora na kog je naleteo.

"To je ona mala doktora Markovića. Kako si?"

"Ne znam, nisam ni primetila.", promrmljla je dodirujući šakom donji deo stomaka iz kog je lila krv. "Mislim da je samo posekotina."

"Možeš li da je odneseš na hirurgiju?"

Nikola je klimnuo glavom, nežno je podigao u naručje i poneo je ka hirurgiji, na kojoj je već vladao metež. "Doktore...", povikao je i pokazao očima na nju.

"Marija... Spusti je dole.", naredio je i pokazao na jedan slobodan krevet. Otkopčao joj je pantalone i skinuo ih. "Slušaj me, moraćeš na operaciju. Nemamo vremena za potpisivanje saglasnosti, mnogo krvariš."

Pogledala ga. "Doktore, ne boli me. Sigurno je..."

Odmahnuo je glavom. "Sarpnel ti je zaglavljen. Mislim da nije duboko, ali nisam siguran. Pozvaću Maricu da joj kažem da pozove tvog oca i vodim te u salu.", rekao je i otišao.

Pogledala je u Nikolu. "Jel' se plašiš?", nežno je upitao.

"Ne znam. Mogu li da te zamolim za uslugu?", tiho je upitala.

"Naravno."

"Moj otac se zove Marko, reci mu da prenese Dušanu i stricu da ih volim. Kao i njega, mamu i baku."

"Reći ćeš im to i sama. Čula si doktora..."

Odmahnula je glavom. "Jesam, ali znam i da može da pođe po zlu. Hoćeš li?"

Osmehnuo se. "Hoću."

"Zašto ne osećam bol?"

"Zbog šoka i adrenalina, isto mi je bilo prvi put. I svaki sledeći.", progunđao je.

Osmehnula se. "Hvala ti što si pokušao da me zaštitiš."

Pomazio je po kosi. "Imam ćerku, sličnih ste godina."

Doktor je došao, a ona je pogledala u Nikolu. "Nemoj da zaboraviš."

Klimnuo je glavom. Uskoro su bili u sali. Doktor joj se nasmešio. "Ne plaši se. Vidimo se kad se probudiš.", nežno je rekao, neka žena joj je stavila masku preko lica i ona je osetila kako joj kapci postaju sve teži. Zadnja misao joj je bila Dušan.

Marka je probudilo zvono telefona. Skočio je iz kreveta i potrčao ka hodniku. "Molim?"

"Gospodine Marko?"

"Da, izvolite."

"Sestra Marica je na telefonu. Možete li doći u bolnicu?"

"Šta se desilo?", sa zebnjom je upitao.

"Bombardovana je bolnica. Marija je na operaciji."

"Stižem.", promucao je. Drhtavom rukom je spustio slušalicu, a onda se okrenuo i ugledao Jelenu iza sebe.

"Gde ideš?"

"Mariji je loše, idem po nju. Idi lezi.", nežno je rekao.

"Loše? Šta joj je? Odgovori mi!"

Jelenina vriska je probudila i baku i tetka Dragu, pa su obe dotrčale. "Šta se dešava?"

"Ne znam, bombardovana je bolnica. Ostanite ovde, javiću vam čim nešto saznam."

"Marko, moram da idem..."

"Ne možeš, pozliće ti, nećeš biti od pomoći ni Mariji, ni nikome. Javiću vam.", rekao je i istrčao iz kuće. Seo je u automobil i dao gas. Ludačkom brzinom je vozio Ibarskom magistralom, a minuti su mu se činili kao sati. Ni sam nije znao kako je stigao do bolnice, put mu je ostao u magli.

Nikola je ugledao čoveka kako besciljno tumara po hodniku tražeći nekoga. "Marko..."

Marko se okrenuo i pogledao ga. "Da."

"Marijin otac?", upitao je, pa se osmehnuo kad je ovaj klimnuo glavom. Pružio mu je ruku. "Nikola, drago mi je.", rekao je kad mu je ovaj uzvratio stisak.

"Gde je ona?"

"Još je na operaciji. Izašli smo zajedno da popušimo cigaretu i utom su bacili bombu. Nisam ni primetio da je ranjena, mislio sam da sam uspeo da je zaštitim kad sam se bacio na nju."

"Šta je rekao doktor?"

"Da mu se čini da nije preduboko, ali je mnogo krvarila.", tiho je rekao.

Marko je klimnuo glavom. "Bila je svesna?"

"Da, od šoka nije ni primetila šta se desilo, već sam ja video da joj je uniforma natopljena krvlju. Slušajte, siguran sam da će biti dobro, ali želela je da Vam prenesem da Vas voli, kao i da to kažete i njenom stricu i Dušanu."

Očeve suze su potekle. Osetio se tako prokleto bespomoćno u trenutku kad je svom detetu bio najpotrebniji. Po prvi put u životu nije mogao da joj pomogne, da je zaštiti. "Ne znam kako da dođem do njih, oni su na Kosovu.", promucao je.

"Gde?"

"Đakovica, bar su tamo bili, u ovoj ludnici ko zna dokle su stigli."

Klimnuo je glavom. "Hajde da izađemo van. Pušite li?"

Marko je klimnuo glavom i uzeo cigaretu od njega. "Hvala."

"Ništa, kako Vam se zove brat?"

"Zvezdan Brkić."

Nikola je klimnuo glavom. "Sačekajte me par minuta, brzo se vraćam.", promrmljao je i otišao. "Pokušaće da ih nađu preko radio veze.", rekao je kad se vratio nakon kraćeg razgovora sa vojnicima koji su došli da pomognu zarobljenima pod ruševinama i ranjenima.

Marko ga je zahvalno pogledao. "Hvala Vam, na svemu."

Nikola je odmahnuo glavom. "Nema na čemu, otac sam, a i Marija je predivno dete."

"Brkiću...", jedan vojnik je budio Zvezdana.

Otvorio je oči i pogledao ga. "Šta se dešava?", bunovno je upitao.

"Komandan te hitno traži."

Zvezdan je skočio i krenuo za vojnikom. "Komandante...", rekao je i salutirao mu.

Čovek je odmahnuo rukom. "Nije vreme za to. Odlaziš za Beograd, odmah."

Zvezdan se namrštio. Nikad ga nisu slali u gluvo doba noći. "Razumem. Gde su..."

Odmahnuo je glavom. "Ne ideš službeno, Zvezdane. Sinovica ti je u bolnici."

"Molim? Ne razumem..."

"Bombardovana je bolnica noćas, ranjena je i na operaciji."

Zvezdan je progutao knedlu, osetio je strahovit bol u stomaku, fizičku bol. "Pozovite i Dušana. Njih dvoje...", počeo je, ali nije uspeo da završi.

Komandant je klimnuo glavom i dao znak vojniku da ode po Dušana, a onda prijateljski potapšao Zvezdana po ramenu. "Biće dobro.", tiho je rekao.

"Ništa Vam više nisu rekli?"

"Ne, tamo je haos, ali je neki vojnik molio da vas potraže preko radio stanica."

"Razumem."

Komandant je video samo jednog očajnika ispred sebe. "Ubrzo sam tu.", promrmljao je.

Dušan je dotrčao do Zvezdana. "Šta se dešava? Koji ti je, jebote, odgovori mi.", zasiktao je kad mu Zvezdan i dalje nije odgovarao.

"Mala je ranjena.", prošaputao je.

Dušan ga je pogledao. "Šta si rekao?"

"Ranjena je, upravo je operišu.", prošaputao je.

Prošao je rukom kroz kosu i odmahnuo glavom. "Ne, to je neka greška, Zvezdane. Danas smo se čuli..."

"Bombardovana je bolnica, Dušane. Nije greška!"

Komandant se vratio. "Momci su pristali da podignu helikopter i odvezu vas. Polazite."

Prvi se Zvezdan pribrao. "Hvala vam. Polazi.", zarežao je i povukao Dušana za sobom.

"Momci, neka nam je Bog u pomoći.", pilot je progunđao kad su ušli u helikopter.

"Na nas je i Bog zaboravio, brate. Diži i da krećemo.", drugi je promrmljao.

Ni jedan nije imao snage da pogleda u onog drugog. Obojicu ih je mučila ista misao, a ni jedan nije smeo da je izgovori na glas. Dušan je gledao kroz prozor helikoptera, dok ga je u grudima gušilo i stezalo. Na sve je u životu bio spreman, sve je uspeo da preboli, ali je znao da gubitak nje neće. Ona je bila ono za šta je živeo, ono što je voleo najviše na svetu. Suze su mu se slivale niz lepo lice, a da toga nije bio bi svestan. Jedva je primetio da su sleteli. "Uspeli smo. Nadam se da će mala biti dobro.", jedan od pilota je rekao kad su sleteli na aerodrom u Batajnici.

Zvezdan je izgubljeno klimnuo glavom. "Hvala vam, momci. Čuvajte se.", prošaputao je. Jedva je imao snage da govori. Ta mala je bila više njegova, nego od roditelja. Ona je bila njegovo dete od prvog trenutka kada se rodila, a sada... Sada nije mogao da joj pomogne, sada striko nije mogao da sredi stvari. Jedan vojnik ih je automobilom odvezao pred "Dragiše Mišović."

"Zvezdane..."

Kao bez duše su potrčali Marku u susret. "Šta se dešava? Jel gotova operacija?"

Odmahnuo je glavom. "Nije još. Zvezdane..."

"Ona je jaka, Marko, preživeće. Zar nema nikoga da nam nešto kaže?", besno je upitao.

"Još je u sali, to je sve što nam je rečeno.", Nikola je odgovorio umesto Marka.

"Pretpostavljam da ste Vi tražili da nas nađu?"

Klimnuo je glavom. "Da, pre nego što je odvezena u salu, Marija je tražila da njenom ocu kažem da prenese stricu i Dušanu da ih voli, pa..."

Dušan im je okrenuo leđa, seo na jedan kamen i zaplakao. Zvezdan mu je prišao. "Biće dobro, mora biti.", prošaputao je i stavio ruku na njegovo rame.

Nije mu odgovorio, nije imao snage da ga pita šta će biti ako ne bude dobro, kako da nastavi dalje, kad mu je uzela i srce i dušu, kad je bila jedini izvor njegove sreće i sve što je imao.