Doktor je izašao iz sale, a onda ugledao Dušana u čekaonici. "Dobro veče, momak."

"Kako je?", bilo je jedino što je mogao da izgovori.

Doktor je uzdahnuo. "Dobro je, živa je, verujem da neće biti nikakvih komplikacija prilikom oporavka. Primila je dve transfuzije tokom operacije."

"Kad ćemo moći da je vidimo?"

Doktor je pogledao na sat. "Za neka dva sata. Zadržaćemo je u šok sobi dok se ne razbudi, a onda će biti prebačena negde na odeljenje."

"Hvala Vam."

"Momak, imaš neverovatnu devojku, povređena je tražila ranjene i pomagala kolegama.", doktor je promrmljao, rekao doviđenja i otišao.

Dušan je spustio čelo na hladan zid i duboko uzdahnuo. Dobro je, biće dobro i sa njim. Neće je izgubiti. Pogledao je u Zvezdana. "Za ovo ću je nalupati, kad se oporavi, da znaš.", zarežao je.

Dušan je prevrnuo očima. "To pričaj nekom drugom. Nije mi samo jasno kako im je tako povređena pomagala.", promrmljao je. A onda im je Nikola ispričao sve od trenutka kad su se upoznali, pa sve do onog trenutka kad je oterana u salu.

Obojica su ga zapanjeno gledala. "Ona je luda."

Dušan ga je pogledao. "Mislim i da znam na koga je."

Ponosno se nacerio. "Na strica."

Začuli su se točkići pokretnog kreveta i uskoro su je ugledali. Zvezdan je zaustavio sestru uhvativši je za lakat. "Mala..."

Pogledala ga. "Striko, ovaj..."

Nasmejao se i poljubio je u čelo. "To će da sačeka. Kako si, pile strikino? Vidi ko je još tu.", mrmljao je i jako je stezao za ruku.

Pogledala je u Dušana. "Tu si..."

"Mhm i ne idem više, po cenu svega.", prošaputao je, pa je ovlaš poljubio.

"Gospodo, sačekajte da je odvezem u sobu, pravimo gužvu na hodniku.", sestra je progunđala.

Sva trojica su klimnuli glavama. "Pozdravite Mariju, recite joj da ću je kasnije posetiti, sad će joj biti najvažnije da vas vidi.", Nikola je rekao kada je sestra nastavila put.

Dušan mu je pružio ruku. "Hvala, Nikola. Ona..."

"Znam, imam nešto takvo kod kuće. Nakon ovoga skidam uniformu, dosta je bilo."

Nasmejao se. "I ja, Nikola. Imam tamo nešto mnogo vrednije.", promrmljao je, pa potrčao da stigne sestru.

Dušan i Marko su se pozdravili sa Nikolom i krenuli za njim. "Mislim da bi trebali da ih ostavimo malo nasamo.", Marko je promrmljao.

Zvezdan je uzdahnuo. Želeo je da je što pre vidi, ali je znao da je Marko u pravu. "Hajmo da popijemo negde kafu, tek sad osećam i umor i glad.", progunđao je i oni su otišli iz bolnice.

Osmehnula se Dušanu kad ga je ugledala na vratima. Prišao je krevetu i seo kraj nje. Pružio je drhtavu ruku i upleo je u njenu kosu. "Malena...", promucao je.

Povukla ga je ka sebi i snažno ga zagrlila. "Nemoj, molim te.", prošaputala je.

Plakao je kao malo dete u njenom zagrljaju. "Umro bih, znaš? Da sam  te izgubio."

Jako ga je grlila. "Znam, tu sam, lepi, nikad te neću ostaviti.", šaputala je i nežno mu brisala suze.

Podigao je glavu, pogledao je u oči, a onda je željno poljubio. "Jel te boli?", zabrinuto je upitao.

"Malo, ne brini. Bled si.", zabrinuto je rekla.

Ponovo ju je poljubio. "Dobro sam, sad sam dobro."

Odmahnula je glavom, spustila šaku na njegov obraz i strastveno ga poljubila. "Nemoj mene da lažeš.", nežno je rekla.

Spustio je čelo na njeno i pogledao je u oči. "Da si otišla, otišao bih sa tobom. Ne bih mogao to da preživim, ljubavi."

Uzdahnula je. "Nisam, tu sam i nigde ne idem, lepi moj. Kako ste tako brzo stigli, izgubila sam pojam o vremenu, ali vidim da je tek svanulo."

Osmehnuo se. "Momci su digli helikopter. Malena, kako nisi osetila?"

"Ne znam, ne znam šta mi je dalo snage da izađem napolje i pomognem im, sve dok Nikola nije video da sam povređena. Znam samo da si mi poslednja misao bio ti."

Osmehnuo se. "Ja?"

"Mhm, zamolila sam ga da me pusti da te bar još jednom vidim i oprostim se."

Žestoko je odmahnuo glavom. "Ne, nema opraštanja, lepotice. Dole se ne vraćam dok se ne oporaviš, a čim se ovo sranje završi skidam uniformu. Imam ja nešto mnogo vrednije da čuvam."

Spustila je glavu na njegove grudi i zadovoljno uzdahnula. "Šta?"

"Tebe, ti si najvrednije što imam."

"Dobro, dao sam vam vremena da ljubavišete, sad hoću da vidim moju sinovicu.", Zvezdan je zabrundao sa vrata.

Nasmejala se i jako ga zagrlila kad joj je prišao. "Jel ti drago što me vidiš?"

Poljubio je u teme, pustio je, a onda je klepio po glavi. "Nikad više da me nisi pitala takvu glupost, jasno?"

Uzdahnula je. "Izvini, striko, nisam razmišljala. Kako si?"

"A šta misliš, mala? Prvi put sam bio uplašen u svom jebenom životu, Marija."

"Žao mi je, striko."

Seo je kraj nje. "Nisi ti kriva za ovo, pile moje. Jel te boli?"

"Malo samo.", prošaputala je, pa ih pogledala. "Ne znam jel vam Nikola rekao, ali volim vas najviše na svetu, obojicu.", tiho je rekla i rasplakala se.

Dušan ju je privukao na grudi i jako je zagrlio. "Rekao nam je.", promucao je.

Zvezdan ju je nežno mazio po kosi. "Ne plači, sad je prošlo."

Odmahnula je glavom. "Nije prošlo. Sve dok se ovo ne završi nije prošlo. Sinoć sam videla šta je uradila tim ljudima. Šta ako..."

"Neće, veruješ mi, zar ne?"

Pogledala je u strica. "Obaćavaš?"

Klimnuo je glavom. "Obećavam, mala."

Polako je smirila jecaje. "Nisam bila svesna odmah šta se dešava, tek kad se Nikola bacio preko mene, shvatila sam da je bomba. Nisam čak ni čula eksploziju.", promucala je.

Zvezdan je uzdahnuo. "To se zove šok, mala."

"Zašto? Zašto bolnicu? Ne razumem."

"To niko ne razume, ljubavi. Nemoj da misliš više o tome.", Dušan je tiho rekao.

Sestra je ušla u sobu. "Marija, moraš polako da ustaneš, zbog oporavka. Ja ću ti pomoći."

"Hoću, Milice.", promrmljala je i polako spustila noge na pod.

"Ja ću.", Dušan je rekao kad je sestra krenula da joj priđe. Pomogao joj je da stane na noge i pogledao je. "Jesi li dobro?", zabrinuto je upitao.

Klimnula je glavom. "Samo mi se malo zavrtelo.", tiho je rekla i krenula korak po korak do prozora. Gledao je pravo na porušenu zgradu. Naslonila se na Dušana i on je nežno zagrlio. Kod te zgrade više nije bilo nikoga, tek poneki vojnik. "Gde je tata? Učinilo mi se da sam ga videla malopre."

"Otišao je do kuće, da obavesti Jelenu i majku kako si."

"Zašto im je uopšte pričao bilo šta?"

Zvezdan ju je pomazio po kosi. "Jelenu je probudio telefon i zahtevala je da joj kaže šta se desilo."

"Samo se nadam da će biti dobro. Ne želim da joj pozli."

Zvezdan ju je polako okrenuo ka sebi. "Prestani da brineš za sve druge i počni da brineš za sebe, bar sad, važi?"

Klimnula je glavom i nežno ga poljubila. "Važi. Moram da se vratim u krevet, boli.", promucala je i krenula nazad, kad ju je Dušan podigao u naručje i nežno je spustio na krevet, pa je pokrio.

Jelena se nije sklonila sa prozora od trenutka kad je Marko izašao iz kuće, niti je progovorila i jednu reč, samo suze na njenom licu su ukazivale na to da je svesna bilo čega. "Evo ga.", uskliknula je, izletela iz kuće i potrčala ka Marku. "Jel živa?"

Obgrlio je oko ramena i poveo je ka kući. "Jeste, operisana je, ali će biti dobro. Dušan i Zvezdan su sa njom."

"Kad su oni došli? Kako je ranjena?"

Marko je seo, zamolio majku da im skuva kafu, a onda im ispričao sve od početka. "Jadno dete. Kad će moći kući?", tetka Draga je kroz suze upitala.

Slegnuo je ramenima. "Ostaće par dana sigurno. Ne plači, dušo, biće dobro i uskoro će doći.", nežno je rekao Jeleni i zagrlio je.

"Odvešćeš me da je vidim?"

"Ako ne bude uskoro došla kući, sad ne." Krenula je nešto da kaže, ali je odsečno odmahnuo glavom. "Ne želim da te izlažem stresu da vidiš ono što sam ja noćas. Mariji će biti samo gore, ako tebi pozli."

Svetlana je klimnula glavom. "Marko je u pravu, kćeri. Kad dođe možeš biti sa njom po ceo dan."

"Ali..."

"Nema ali, Jelena."

Uzdahnula je i klimnula glavom. "U redu.", prošaputala je.

"Jel joj treba nešto?"

Marko je slegnuo ramenima. "Nisam uspeo da je vidim, kevo, ostavili smo Dušana i nju malo nasamo, a onda se Zvezdan vratio, a ja sam došao da vam kažem kako je."

Marija je zaspala u Dušanovom zagrljaju. "Odlučio sam, Zvezdane, skidam uniformu, ne ostavljam je više.", tiho je rekao, dok ju je nežno mazio po kosi.

Zvezdan ga je ozbiljno pogledao. "Odmah?"

Odmahnuo je glavom. "Ne, kad se sve ovo završi. U komandu ću javiti da se ne vraćam dok joj ne bude bolje, ako im ne odgovara, mogu odmah da kažu.", progunđao je.

Zvezdan je prevrnuo očima. "Znaš da neće reč reći, Dušane i pretpostavljam da im neće biti drago što ostavljaš vojsku."

Dušan je uzdahnuo. "Nisam mislio da ću ikad poželeti da napustim sve, ali ne želim da ceo život provedem bez nje i viđajući je na trenutke."

"Razumem. Opet razmisli, Dušane, mnogo si postigao, a nakon ovoga neće više biti rata. To je to."

"Videću, razgovaraću sa Marijom, ali mislim da sam ipak završio.", prošaputao je. "Da sam bio tu ovo se ne bi desilo, Zvezdane."

Zvezdan ga je bledo pogledao. "Uspeo bi da zaustaviš bombu?", zajedljivo je upitao.

Dušan se nasmejao. "Ne, ali svestan si da ne bi bila ovde.", promrmljao je.

Prevrnuo je očima. "Ona je smatrala da treba da bude ovde, bila bi i da si bio tu, Dušane. Niko za ovo nije kriv, osim onih odozgor.", progunđao je.

Dušan je prećutao. Znao je da je Zvezdan u pravu, ali nikako nije mogao da se otme utisku da bi sve bilo drugačije da je bio tu. Gledao je kako spava, nežno je milovao po kosi i razmišljao o tome koliko je ponosan na nju. Bila je sitna, naizgled toliko krhka, a ipak jaka i hrabra. "Ne želim da ikad više osetim ovo što sam noćas, ali sam toliko ponosan na nju, Zvezdane."

Nasmešio se. "I ja sam."

Nikola je pokucao na vrata i tiho ušao unutra. "Kako joj je?"

"Dali su joj tablete za bolove, pa je zaspala, ali je dobro.", Zvezdan je tiho odgovorio.

Marija je otvorila oči i osmehnula se kad je ugledala Dušanovo najlepše lice iznad sebe. "Još nisi otišao?"

"Odavde mogu da odem samo sa tobom, lepotice.", nežno je rekao.

Pogledom je potražila strica, a onda ugledala i Nikolu. "Ima li ovde neka terasa gde bih mogla da zapalim?"

Nasmejao se. "Otvori prozor i zapali, sigurnije je."

"U pravu si. Hvala ti što si im preneo poruku."

Prevrnuo je očima. "Vidiš da si i sama dobila priliku da im kažeš. Kako se osećaš?"

"Dobro sam."

Klimnuo je. "I ja sam nazvao ženu, verovatno je već krenula ovamo."

Marija je polako ustala, otvorila prozor, a onda izvila obrvu ka stricu. Prevrnuo je očima i pružio joj cigaretu. Zapalila ju je i duboko povukla dim. "Nikola..."

"Mm?"

"Jebem ja njima i više od matere."

Sva trojica su prasnula u smeh. Dušan joj je prišao i zagrlio je sa leđa. "Dobro veče."

Marija se trgla i brzo bacila cigaretu kroz prozor. "Dobro veče, doktore."

"Video sam te.", kroz smeh je rekao. "Lezi da pogledam ranu pre nego što krenem kući. Vas trojica izađite napolje."

Zvezdan i Nikola su izašli, a Dušan je tvrdoglavo ostao da stoji kraj nje. "Ja ću ostati."

Doktor je odvio zavoj, pa polako skinuo gazu. "Dobro ovo izgleda. Vidim da temperaturu nemaš, laboratorija će ujutru biti gotova, ali mislim da ćeš ubrzo odavde. Momak, samo ti ostani ovde, u redu? I to je van pravila, ali Marija je naša."

Dušan se osmehnuo i klimnuo glavom. "Hvala Vam, doktore."

Klimnuo je glavom, pozdravio se sa njima i izašao iz sobe. Zvezdan je ušao unutra. "Rekao mi je da je sve u redu. Ne mogu da ostanem ovde, idem na selo da kažem ostalima da si dobro i odspavam malo, doći ću sutra, važi?"

Klimnula je glavom i jako ga zagrlila. "Volim te, striko.", umiljato je rekla.

Nasmejao se. "I ja tebe, pile moje. Vidimo se ujutru. ", promrmljao je i otišao.

Marija se ušuskala kraj Dušana i dugo su pričali, dok su se ljubili i mazili. Zaspala mu je u zagrljaju, a on je dugo još ostao da je gleda kako spava i uživa u njenom pripijenom telu uz svoje.