Marija je ostala sedam dana u bolnici, nakon čega je puštena na kućno lečenje, uz obavezu da se pojavi za sedam dana u bolnici, kako bi joj skinuli konce. "Šta radiš to?", Svetlana je radoznalo upitala Jelenu kada ju je rano ujutru zatekla u kuhinji.

"Spremam doručak. Marko i Zvezdan su otišli po Mariju.", nasmejano je rekla.

Svetlana ju je pogledala. Nije skoro videla takav osmeh kod Jelene. "Evo ih!", usklinkula je, pa poletela ka vratima. Jelena je na brzinu ugasila šporet, pa poletela za njom. "Marija, sine...", baka ju je zagrlila čim je izašla iz automobila.

Jako je zagrlila svoju baku. "Dobro sam, bako, ne plači.", nežno je rekla i pogledala u majku.

Pustila je baku, pa zagrlila Jelenu. "Zašto plačeš, mama? Tu sam, ne brini.", nežno je rekla.

"Bleda si i premršava.", promucala je.

Marija se osmehnula, pa je poljubila u obraz. "Bolnička hrana je užasna. Tetka Draga, zar i ti?"

Žena ju je klepila po glavi, a onda je zagrlila. "Nikad više da nas nisi tako uplašila, jasno? Čak i onaj pas je protestvovao i nije ništa jeo.", progunđala je kroz suze u pokazala na Reksa.

Prišla je Reksu, pa polako čučnula. "O tome ćemo da porazgovaramo kad ostanemo nasamo, znaš?", strogo je upitala psa. Počeo je da joj liže ruku kojom ga je milovala. "Oprostiću ti samo ako sad budeš jeo.", nežno je rekla i krenula da ustane.

Dušan joj je pritrčao, pa joj pomogao, a onda je podigao u naručje. "Jel spremna njena soba?"

Prevrnula je očima. "Ne želim u sobu, lepi. Vidi kako je lep dan.", zaprela je.

Pogledao je, osmehnuo se i slatko je poljubio. "Sve što želiš, ljubavi.", promrmljao je i sa njom u naručju seo na klupu ispod hrasta. Lepo ju je namestio u svojim krilima.

"Sve što želiš, ljubavi.", Zvezdan ga je posprdno imitirao. "Zato i jeste tako, zato što je sve što želi.", progunđao je.

Nasmejala se. "Nemoj da si takav, striko.", umiljato je rekla.

Prevrnuo je očima. "Nećeš sa tim više manipulisati sa mnom.", progunđao je.

Zasmejala se. "Sad sam dobro."

"Mogla si da ne budeš!", prasnuo je.

Polako je ustala iz Dušanovih krila, pa sela kraj svog strica i naslonila se na njegovo rame. "Izvini što sam te uplašila."

Obgrlio je oko ramena i poljubio je u slepoočnicu. "Prestravila si me, ne uplašila. Ja se sutra vraćam dole, ali Dušan ostaje. Neću da čujem da si u bolnici, osim na pregledima, jasno?"

Krotko je klimnula glavom. "Jasno, striko.", zaprela je.

Nasmejao se. "Opasna si, mala."

Poljubila ga je u obraz. "Ti jesi najbolji stric na svetu. Moram da ustanem, nezgodno mi je da sedim ovako.", promrmljala je.

Dušan ju je uhvatio za ruku i ponovo je povukao u krila. "Jesi li gladna, dušo?", Jelena je brižno upitala.

"Majka ti celo jutro sprema doručak.", Svetlana je rekla i očima pokazala da uzme.

Nije bila gladna, ali je želela da ugodi mami. "Jesam, hoćeš li mi doneti, bako?"

Jelena je skočila na noge. "Ja ću.", rekla je i otrčala.

Marija je pogledala u Dušana, a onda zabila glavu u njegov vrat i duboko udahnula njegov miris. Jedva je čekala da dođe kući, da bude sa njim sama, da vode ljubav, ali tek sad je shvatila da to neće baš biti izvodljivo, makar ne odmah. Uvrzao je ruku u njenu kosu i snažno je privio uz sebe. "Posle.", prošaputao joj je na uvo.

Frknula je. "Neko je pun sebe.", tiho je rekla.

Zasmejao se i poljubio je nos. Raširila je oči kad je videla šta je Jelena sve iznela. "Zašto si sve ovo napravila?", zapanjeno je upitala.

"Ovo je tvoje omiljeno za doručak, ovo Markovo, Zvezdanovo i Svetlanino."

Marija je zatreptala. "Šta hoćeš da kažeš?", upitala je sa knedlom u grlu.

"Setila sam se, Marija, svega. Onu noć kad su nam javili za tebe.", prošaputala je.

Kriknula je, ustala i bacila joj se u zagrljaj. "Mama...", zacvilela je i zaplakala, al ovog puta od sreće.

"Žao mi je, dušo, nisam želela da te povredim."

Odmahnula je glavom i još jače je stegla. "Znam da nisi, ne brini. Zašto mi niko nije rekao?", upitala je, a onda po izrazima lica svih prisutnih shvatila da niko nije ni znao.

"Želela sam tebi prvoj da kažem, mogu samo da zamislim koliko te je bolelo..."

Poljubila ju je u obraz. "Ne brini, sve je prošlo. Tata, setila se."

Marko je ustao, okrenuo Jelenu ka sebi, pa je snažno zagrlio. "Dobro došla nazad, dušo.", promuklo je rekao.

"Pa, mislim da imamo još jedan razlog za slavlje.", veselo je rekla.

"Imamo, ali ćeš ti sad da sedneš i smiriš se.", Zvezdan je strogo rekao.

Klimnula je, pa sela nazad u Dušanova krila. "Možeš li da veruješ?", nasmejano je upitala.

Nasmejao se i slatko je poljubio. "Mislim da sam ti rekao da će biti sve u redu."

Jače se stisnula uz njega. "Jesi, lepi moj.", zaprela je, na šta je Zvezdan prasnuo u smeh.

Pogledala ga je i izvila obrvu. "Dušan lep?"

Zarežala je. "On je najlepši na svetu."

"Rekao sam da je luda.", kidao se od smeha.

Prevrnula je očima. "Kao da si ti pametniji.", progunđala je, pa pogledala u Dušana.

"Ti si najlepša, malena moja.", prošaputao je i željno je poljubio. "Hajde sad da jedeš.", promrmljao je.

Sedeli su, smejali se i doručkovali. Nije mogla da veruje u prizor ispred sebe. Njena porodica, nasmejana i srećna, kao što je pamtila. Shvatila je koliko je grešila, nije bilo važno gde se nalaze, jedino je bilo bitno da su svi na okupu. Zajedno. "Umorna sam.", tiho je rekla.

Dušan je uzdahnuo, pa je podigao sa sobom. Doneo ju je do sobe, nežno je spustio na krevet, pa se vratio da zaključa vrata. Legao je kraj nje i pogledao je. "Volim te."

Nasmejala se, zagrlila ga, pa potražila njegove usne. Strastveno su se ljubili, dok su se nežno dodirivali, a onda ju je nežno odmakao od sebe i obmotao je svojim jakim rukama. "Šta ti je?", zbunjeno je upitala.

"Kasnije, kad se odmoriš, malena.", promuklo je rekao.

Prasnula je nekontrolisan smeh. "Rekla sam to jer te želim, budalo, a ne zato što sam stvarno umorna.", rekla je cerekajući se.

Zapanjeno ju je pogledao, a onda je privukao sebi i obrušio se na njene usne. Privijao ju je uz sebe i ljubio kao da to čini prvi put. Zavukla mu je ruke ispod majice i skinula je, a onda spustila usne na njegove grudi. Glasno je zastenjao. Nastavila je da se spušta poljupcima sve do njegove trenerke, a onda je skinula sa sve boksericama. Penis mu je iskočio, već je bio dignut i krut. Prešla je rukom preko njega i on je tiho zaskitao. Gledala ga je u oči, dok ga je rukom navodila u usta. Nije skidala pogled sa njegovih očiju, dok ga je vodila sve bliže vrhuncu. Obožavala je ono što je videla u njima, bezgraničnu ljubav, želju i strast. Uskoro je svršavao i nesvesno joj dozivao ime. Povukao je na sebe, strastveno je poljubio, a onda je polako navukao na svoj penis. "Samo polako, ljubavi, ne želim da se povrediš.", promuklo je prošaputao. Klimnula je glavom, spustila usne na njegove i polako se pomerala na njemu. Cvileli su jedno drugom na usnama, a svu strast, koju su suzdržavali, su ugradili u te poljupce. Za razliku od njihovog laganog vođenja ljubavi, njihovi poljupci su bili grubi, puni potrebe i želje. Svršili su zajedno. Jako su se grlili, pokušavajući da smire sopstveno disanje. "Jesi li dobro?", nežno je upitao i još nežnije sklonio nemirni pramen kose sa njenog lica.

Zasmejala se. "Odlično sam.", zaprela je i poput mačke se protegla na njemu.

"Jebote, nisi ni svesna koliko te volim, malena."

"Jesam, onoliko koliko i ja tebe. Potreban si mi da bih disala, sve me boli kad si daleko.", mrmljala je čupkajući dlake na njegovim grudima.

Nasmejao se. "I mene, srećo moja. Hteo sam o nečemu da razgovaram sa tobom, ljubavi."

Ozbiljno ga je pogledala. "O čemu?"

"Ne želim da se više odvajam od tebe, Marija. Znam da nakon ovoga više neće biti rata, ali u vojsci uvek postoji teren. Mislio sam da skinem uniformu."

Polako se sklonila sa njega, pa sela. "Koliko traju ti tereni?"

Slegnuo je ramenima. "Sedam, deset dana."

"Da nismo zajedno, da li bi i onda skinuo uniformu?"

Namrštio se. "Na šta ciljaš?"

"Bitno mi je da znam da li zaista želiš da napustiš vojsku, ili to radiš samo zbog mene, Dušane.", tiho je rekla.

Uzdahnuo je, ustao sa kreveta, pa im doneo cigarete. "Vojska je ono što sam izabrao i čemu sam se posvetio, ali tada nisam imao tebe, a ja ne želim da te ostavljam i živim za trenutke kada ću ti se ponovo vratiti, malena."

"Znam, ali ni jedan posao nećeš voleti dovoljno da bi uživao u njemu."

"Jebe mi se, ja volim tebe i samo je to bitno, jebote."

Zasmejala se, približila mu se, pa ga slatko poljubila. "Znam da me voliš i znam da sam ti samo ja bitna, ali želim da budeš ispunjen na svim poljima, lepi moj.", nežno je rekla. "Mogu li ja da putujem sa tobom? Bila bih u hotelu, a ti bi uveče dolazio meni."

"Ne, po ceo dan bi bila sama, malena, a i tako bi zapostavila jednog dana i svoju karijeru."

Uzdahnula je. "Imam predlog. Svakako ćeš sačekati da se ovo završi, jel tako?"

"Mhm, neće potrajati još dugo, malena. Više od dva meseca im odolevamo, ali mislim da smo na izmaku snaga."

"Znam. Ne moraš odmah da napustiš, sačekaj da vidimo kako će se sve odvijati, pa ako i dalje budeš mišljenja da treba da skineš uniformu, ja ću stajati uz tebe.", tiho je rekla.

Nasmejao se, povukao je u krila, pa je željno poljubio. "Čarobna si, znaš?", tiho je upitao.

Zagrlila ga i nežno ga poljubila u vrat. "Samo te volim više od sebe.", promrmljala je.

Ujutru se probudila pre Dušana, lagano ga pokrila i izašla van. Zatekla je svog strica kako sedi i sam pije kafu. Prišla mu je s' leđa i poljubila ga u obraz. "Dobro jutro, striko."

Iznenađeno je pogledao. "Otkud ti ovako rano?"

Stavila je kafu da se kuva, zapalila cigaretu i pogledala ga. "Želela sam da te ispratim.", tiho je rekla.

Nasmejao se, prišao joj, pa je zagrlio i poljubio je u teme. "Ti si moje dete, mala. Slušaj, ovo neće još dugo trajati, a onda ću ti dovesti i strinu."

Zasmejala se, propela se na prste i slatko ga poljubila u obraz. "Jedva čekam da je upoznam, striče.", veselo je rekla.

"I ona tebe. Bio sam ozbiljan kad sam rekao da neću da te vidim posle ovoga u bolnici, osim na pregledima."

Uzdahnula je. "Znam, nisam sigurna ni da želim da se vratim tamo, striko. Sedam dana sam gledala u onu prokletu ruševinu, i uvek mi se onaj unakaženi vojnik stvori pred očima.", prošaputala je.

Nežno ju je pomilovao po kosi. "Mnogo ćeš gore stvari videti kroz svoj poziv, mala."

"Znam, ali ne želim da odustanem."

Nasmejao se. "Naravno da ne želiš, ti si strikino dete. Moram da krenem, mala i ni slučajno.", zarežao je kad su joj se oči napunile suzama

Osmehnula mu se. "Ispratiću te.", prošaputala je.

Obgrlio je oko ramena, pa je poveo van. "Čuvaj se, mala.", promrmljao je, pa je jako zagrlio.

Svaki rastanak od strica i Dušana joj je bio previše bolan, svaki put bi isplakala more suze i poželela da to bude zadnji put da se rastaju. "Volim te, striko, čuvaj se.", nežno je rekla.

"I ja tebe, mala. Vidimo se uskoro, obećavam."

Dugo je gledala za njim, a onda se vratila u kuću, skuvala još jednu kafu, pa je odnela kod Dušana u krevet. Zvezdan je po dolasku na Kosovo prvo svratio kod Miroslave. Pritrčala mu je čim ga je ugledala. "Kako je Marija?"

Osmehnuo se i seo za sto. "Dobro je, Dušan je ostao sa njom. Tek za sedam dana će joj skinuti konce, ali su je pustili iz bolnice."

Klimnula je. "Hvala Bogu. Kako si ti?", zabrinuto je upitala.

Uzdahnuo je. "Nikad nisam bio tako uplašen, Miroslava. Ona je moje dete, moja mezimica.", prošaputao je.

Osmehnula se. "Znam. Bitno je da je dobro, ne razmišljaj o tome šta je moglo da bude."

"Rekao sam joj da ćeš i ti sa mnom nazad. Jedva čeka da te upozna."

Miroslava se nasmejala. "I ja nju, još od trenutka kad me je nazvala strinom.", nasmejano je rekla.

Sedeli su i razgovarali, a onda ju je Zvezdan poljubio u čelo uz obećanje da će se to veče sastati na njihovom mestu i krenuo nazad. Sve što je želeo bilo je da se ovaj prokleti rat završi i da povede svoju Miroslavu kući.