Usnulo je srce, k'o medvedi zimi,
Ne može više lako da se budi.
Ne zaigra k'o nekad pri svakoj rimi,
Niti se raduje zora kad zarudi.

Tamom obavijeno, hladnoći se preda.
Nikoga k sebi ne pušta, ne daje,
Ni na koga više s radošću ne gleda,
Ni za koga više, ne mari, ne haje.

Tragovi radosti, sreće, ne postoje,
Samo je studen u srcu prisutna,
Umesto crvene sad je plave boje,
Ne kuca, ne živi, ne odbrojava.

Zaboravlja svaku radost od ranije,
Svaki ples, poljubac, smeh...
Oko sebe ledeni oklop sašije,
I za to plaća skupocen ceh.

Doći će proleće i srcu ovome,
I medvedu zima na kraju prođe.
Nečiji će osmesi oklop da slome,
Nova će radost u srce da dođe.

Sav ovaj led oko usnulog srca,
Otopiće neki poljubac u noći,
Svaka stega njegova će da popuca,
Kada oseti zagrljaj posle ponoći.