Veče je polako padalo, zagušljive gradske ulice postajale su prohodnije usled pljuska koji se iznenada sručio na grad. Sat je pokazivao 19:27. Još oko sat vremena do promocije knjige. Moje prve knjige! Koliko godina sam čekao na ovaj trenutak.... Iako sam je započeo u mladosti, tokom studentskih dana, nikada nisam imao petlje da se odvažim i da je objavim. Nikada nisam na nju gledao kao na nešto ozbiljno, već kao na hobi, kao nešto što mi pomaže da vreme brže i lepše prođe. Uporedo sa njom završio sam fakultet koji nisam voleo i počeo da radim posao na koji me je taj fakultet upućivao. I koji takođe nisam voleo. Godine nezadovoljstva i neraspoloženja ublažavalo je pisanje te knjige. Taj život mašte koji sam kroz nju živeo rasklanjao je sivu maglu svakodnevnice u kojoj sam se gušio. Ali ipak nisam bio spreman da tu svoju knjigu podelim sa drugima. Da godine tuge i bola prikažem svima... Ne, nisam bio spreman! Sve do sada.
Kada je sivilo svakodnevnice postajalo sve tamnije i sve gušće, odlučio sam da se njega rešim pre nego što postane crno. Odlučio sam da odbacim sav svoj dosadašnji život, mučni, iscrpljujući život koji me je razdirao i unesrećivao. Odbacivanje istog značilo je slobodu, novi dah, sreću... Značilo je hrabrost za objavljivanje knjige čije me je pisanje držalo svih ovih godina.
Okupao sam se, obukao i krenuo na promociju svoje knjige. Odlučio sam da pešačim do sale gradskog kulturnog centra u kome ću govoriti o svojoj knjizi okupljenima, a kasnije i potpisivati primerke iste. Sala je, na moje iznenađenje bila ispunjena do poslednjeg mesta. Mesto za mikrofonom na bini ostavljeno je meni. Mesta levo i desno od upražnjenog popunjavali su moji saradnici, izdavač, lektor, ilustrator i ostali... U masi okupljenih prepoznao sam neka lica iz svog života za koja sam mislio da više neće želeti da me vide. Dragi ljudi kojima sam mnogo značio, a koje sam oterao od sebe. Sada su bili tu da mi daju podršku koju ja svakako nisam zaslužio. Bilo je i dosta lica koja vidim prvi put, a koja su svakako bila željna da čuju nešto o knjizi i da dobiju potpisan svoj primerak iste.
"Dame i gospodo molim vas da jednim aplauzom pozdravite našeg dragog Ognjena! " odzvanjalo je u zvučnicima, a zatim je salu ispunio gromoglasan aplauz. To je bio poziv za mene i moj nastup pred svim ovim željnim licima. Zahvalivši se svima otpočeo sam svoje višeminutno izlaganje o knjizi, njenom pisanju, inspiraciji... Mislim da je svaka rečenica koju sam pred njima tog trenutka izgovarao bila laž. Ali oni su sve to gutali i oduševljavali se načinom na koji sam im govorio, a ja sam diveći se sebi kako ih obmanjujem, ostavljao još dopadljivi utisak pred publikom. Nakon pročitanog odlomka, jednog od retkih koji je zaista i vredeo nečemu, a čije je čitanje služilo da privuče prisutne da kupe knjigu i nakon nekoliko bezveznih pitanja od strane okupljenih i još bezveznijih odgovora sa moje strane, usledilo je potpisivanje kupljenih primeraka. Bilo je tu svakakvih lica, svakakvih imena i posveta ali samo je jedna zasenila celo veče. Već umoran od silnih ljudi više nisam ni podizao glavu i upućivao lažne osmehe prilikom vraćanja knjige, samo sam kao na traci žvrljao posvete koje su želeli i nečitko ispisivao svoje ime. Slušao sam samo njihove glasove i odrađivao zadato. Uzimajući još jedan primerak svoje knjige, spreman da zapišem posvetu i stavim potpis, osoba ispred mene je progovorila: "za Ninu i Jovana..."
Strela je probila moje srce. Krv se sledila u mojim žilama. Ruka je stajala ukočeno iznad knjige ne usuđujući se da počne sa pisanjem. Nina i Jovan! NINA I JOVAN! Skoro nemoguće da bi bilo istinito. Lagano sam podizao pogled i ispred sebe ugledao par srednjih godina. Muškarca u svojim ranim pedesetim, kratko ošišanog polućelavog u lepom modernom odelu sa širokim osmehom na usnama. Ženu u ranim četrdesetim kratke crne kose u elegantnoj crnoj haljini ozbiljnog lica, nežnih usana na čijim se krajevima pojavio mali osmejak kada sam se zagledao u njene braon zelene oči. To su bile oči koje sam pre toliko godina želeo. To je bila žena koju sam tada voleo. Nina i Jovan, supružnici koji su i tada imali sve ono o čemu sam ja tada maštao, a što nikada nisam ostvario. Jovan, čovek kome sam se divio, ali i zavideo jer je imao nešto što ja želim. Jovan, čovek čiju sam ženu voleo. Nina, lepotica koja mi je bila inspiracija i podrška da mračnu svakodnevnicu obasjam pisanjem. Nina, anđeo koji se za mene molio, koji me je razumeo, tešio, zasmejavao i rastuživao. Nina, žena koju sam želeo, koju sam voleo, a koju nisam mogao da imam.
Osmehnuvši se blago i iskreno spustio sam pogled, ispisao posvetu i knjigu pružio Jovanu. Ne skidajući pogled sa braon zelenih očiju iz kojih je istovremeno sijala radost i treperila tuga, zahvalio sam se paru srednjih godina i zadržavao suzu u svom oku. Uzevši svoju knjigu par se okrenuo i uputio ka vratima, a ja sam samo gledao crnu haljinu kako se njiše i u mislima milovao kratku crnu kosu koja je dodirivala nežan beli vrat koji sam u mislima ljubio.