Sve dođe kad te prođe.

Pre deset godina želela sam mnogo toga, pre svega želela sam Klausa i njegovu ljubav. Želela sam da uspemo, da u daljoj budućnosti on bude otac moje dece i osoba kojoj ću se vraćati svakog dana nakon posla. Želela sam da bude prvo lice koje ću ugledati uveče kada zaspim i ujutru kada se probudim. Bila sam sanjar i imala sam mnogo želja, a sve one su se vrtele oko njega. On je bio centar u mom životu, prvo on pa svi drugi.

Od svih mojih snova, nadanja, želja, dobila sam ništa. Veliko, debelo ništa i izdaju koja je pekla poput užarene lave. Zapravo, peče i dan danas.

Sada kada sam odustala od pustih snova, kada sam prebolela budućnost koja mi, iz nekog razloga, nije bila suđena, Klaus se vratio. Svojim povratkom u moj život, povratio je i moje stare boljke. Povratio je uspomene i delove moje ljubavi koju sam pažljivo negovala u srcu sve ove godine.

Da, sve je to povratio, ali ne i poverenje. Više nemam vere u njega, mene, nas. U našu budućnost koja više nije tako jasno prikazana kao što je bila nekada, sada su tu samo šare, bez slike, bez oblika.

On je svoju šansu imao i odlučio je da je prokocka, igrao se sa mojim poverenjem, izgubio ga je i sada pokušava ponovo da me osvoji. Ali jednom izgubljen ulog se ne vraća, dug samo postaje veći i veći. Dok se osvrneš shvatiš da si ostao bez svega, a tada je kasno.

Kasno je.

Klaus je iskoristio svoju šansu.

. . .

- Gde je Majkl? – ljutito upitam. Ma šta ljutito, besna sam.

Ovo je za njega poput igre mačke i miša, sve mu je zabavno, meni? Pa baš i ne.

- Kod svoje kuće – mirno odgovara. Njegov staložen ton u meni budi želju da ga, poput divlje mačke, izgrebem noktima.

- Ovog trena da si zaustavio auto!

- Neće moći.

- Šta?! Sa kojim pravom uzimaš Majklov službeni auto i dopuštaš da mislim da si on! – ignoriše me, dok se priključuje auto putu.

Sranje. Ovo nije put za Prestiž.

- Gde me vodiš?

- Videćeš – kratko kaže.

- Zaustavi auto.

- Ne.

- Klaus – upozoravajuće kažem. - Zaustavi prokleti auto i usput nestani iz mog života!

Strpljenje je u mom slučaju kratkoročno, barem kada je Klaus Robinson u pitanju.

- Bojim se da tu opciju nemaš u ponudi.

- Zaustavi auto ili ću iskočiti – uhvatim se za kvaku.

Pogledi u retrovizoru nam se sretnu. Suzi oči na mene, kao da mi nemo poručuje ; usudi se, hajde, voleo bih to da vidim.

- Blefiraš – siguran je.

Naravno da jeste kada me poznaje, nema šanse da bih iskočila iz auta i to na auto putu, dok brzina sigurno prelazi sto kilometara na čas. To je ravno ubistvu, a meni se još uvek živi.

No, Klaus ne mora da zna da blefiram.

- Iskušaj me.

Nisam se ni snašla, klikom na dugme je zaključao sva vrata.

- Ne! – uzalud pokušam da ih otvorim.

- Izgleda da ipak nećeš postati fleka na putu, šteta.

- Kretenu! Šta želiš od mene uopšte?! – isfrustrirano upitam.

- Ne želim ništa od tebe, želim samo tebe – slegne ramenima.

- Sitnica. Da nemaš još neku želju? Možda da ti otpevam nešto, striptiz u krilu? Ha? – sarkastična sam.

- Ako već nudiš – uputi mi zločest osmeh i pogled. Taj pogled koji je tako mnogo obećavao.

- Ne bih ti plesala u krilu ni da si poslednji muškarac na svetu – pokažem mu srednji prst i zalupim pregradu između nas.

Ne čujem ga, ali imam utisak da se nasmejao.

Kreten.

. . .

Vožnja relativno nije trajala dugo, ali ja sam imala utisak da se vozimo čitavu večnost. Nisam znala gde idemo, nisam znala šta je Klausu u planu i na koncu nisam znala kako ovo da objasnim Džeku, koji me sada verujem čeka u restoranu, i to me je izjedalo.

Zgodno, ali baterija na telefonu mi se ispraznila i ja nemam načina da obavestim Džeka ili bilo koga drugog gde sam, a čak i da mogu nisam sigurna da bih to učinila. Njihov susret bi bio koban po sve.

Nakon nekog vremena primetila sam da auto usporava. Bili smo na nekoj čistini. Čini mi se kao da ni Klaus nije znao gde smo, već samo da je besciljno vozio do nekog mesta gde bismo bili sami.

Kada parkira auto, izađe i džentlmenski otvori moja vrata, ali ja ne izlazim.

- Hajde.

Ignorišem ga gledajući ispred sebe. Verujem da ličim na nadureno dete, ali briga me.

- A mogu i ja da dođem po tebe.

Pecnem mu ruku kojom krene da me dotakne i uputim mu prezriv pogled.

- Ne diraj me.

- Onda iskači.

Nezadovoljno izađem i usput zalupim vratima.

- To je auto tvog verenika – podseti me.

- Briga me – izrebim ga pogledom.

Odluči da se ne nastavlja sa mnom, već produži napred i sedne na šoferku terenca.

Umorna od rasprave sa njim i sama učinim isto. I meni je potreban predah.

- Lepo je – kaže posle nekoliko trenutaka tišine.

Pogled koji se pruža sa ove litice zaista je očaravajuć.

- Jeste – složim se.

- Znaš, obilazio sam grad, razgledao i pokušavao da nađem nešto što bi te privuklo da živiš ovde, ali nisam našao ništa dovoljno vredno. Sva ta buka, svetla, gužva, nikada nisi bila ljubitelj toga – okrene se ka meni.

- Možda sam se promenila – slegnem ramenima.

- Ljudi se ne menjaju – tvrdi.

- Dakle, još uvek si gad – podbodem ga, ali onda ipak spustim loptu.

- Istina, nisam ljubitelj svega toga, najviše na svetu cenim svoj mir i privatnost, ali to baš i ne ide pod ruku sa mojim poslom, složićeš se. Nešto je moralo da trpi, a to nešto je vreme za mene.

- Deluje naporno.

- Šta tačno?

- Ceo taj svet. Iza svakog ćoška vreba novinar, ljudi na ulici te prepoznaju, došaptavaju se, zagledaju te, moraš da paziš šta radiš, pričaš, kako se ponašaš. Nemaš taj luksuz da budeš svoj.

- Istina, nemaš, zato se javnim poslom baviš isključivo iz dva razloga.

- Kojih?

- Ili zaista mnogo voliš taj posao ili juriš novac i slavu, trećeg nema.

- Koji je slučaj kod tebe? – upita.

- Sigurna sam da znaš i sam.

- Znam – osmehne se, a meni se utroba prevrne.

Koliko god pokušavala da poreknem da osećam nešto prema Klausu, ne mogu da osporim činjenicu da nisam imuna na njega. On je sve što sam želela i za šta sam znala. On je bivši po kom tražiš sve buduće. Bivši koji je postavio visoke kriterijume, kojima drugi nisu ni dorasli.

On je onaj bivši.

A ja nisam dorasla ovoj igri, shvatim.

- Zašto smo ovde, Klaus? – upitam ga.

- Želeo sam da budem pored tebe. Želim da razgovaramo o. . . pa o svemu. Želim da opet budemo ono što smo bili, Džes, celina.

Srce mi snažno zakuca na njegove reči, ali ovog puta razum nadvladava. Neću pokleknuti ponovo, ne mogu.

- To nije moguće.

- Zašto? – gleda me, osećam to, ali ja nemam snage da ga pogledam nazad.

- Zato što jednom slomljeno srce, ne može nikada da se oporavi, ne u potpunosti. Uništio si me Klaus i nema nazad, moraćeš da živiš sa tim, isto kao što i ja živim sa drugim stvarima.

- Zašto mi jednostavno ne dopustiš da pokušam da ispravim stvar?! Znam sa sam uništio sve, ali želim to da ispravim. Molim te Džes, znam da i ti osećaš isto – pogled mu je mekši, a ton gotovo u ravni sa šapatom.

Gleda me u oči i kao da očekuje moj potvrdan odgovor, ali neće ga dobiti. Ne i ovog puta.

- Nalazim se sa Džekom na večeri, ako se ne pojavim dići će paniku i vrlo brzo otkriti gde sam i sa kim. Preporučujem ti da krenemo – ne pogledavši ga, prođem pored njega i uđem u auto.

Kroz staklo ga vidim kako grčevito steže pesnice i duboko diše, u pokušaju da se smiri i iskontroliše svoj bes. Na kraju kada se sabere uđe u auto i bez reči ga pokreće, vraćajući nas na put.

. . .

Tišina koja je vladala u autu čitavim putem je bila nepodnošljiva, napetost između nas je mogla da se seče nožem, a ja sam imala utisak da tonem u živi pesak.

Kada se parkirao ispred restorana Prestiž, nije progovorio ni reč. Sekundu - dve sam se premišljala da li ja nešto da kažem, ali sam ipak odustala, ovako je bolje za sve, nije li?

Otvorim vrata auta i zakoračim jednom nogom, a onda Klaus progovori.

- Neću odustati. Ne od tebe, nikada – kaže to kao da je neko obećanje.

Osetim poznate žmarce po telu, ali odlučim da sasečem ovo u korenu.

- Hoćeš. Neko vreme ćeš me obletati, ali na kraju. . . na kraju Klaus odustaćeš – hladno kažem.

Nakon toga izlazim iz auta i snažno zatvaram vrata, terenac uz škripu guma nestaje sa parkinga.

Dok sam ga gledala kako se udaljava obrisala sam jednu suzu koja mi se spustila niz obraz.

Ovako je najbolje. Za sve.

Za njega.

Za mene.

Za moje napuklo srce.