Uzbuđeno sam gledala po stazi kroz koju će za dva sata proći manekenke noseći pretežno moje kreacije. Ma koliko puta prošla kroz sve ovo, osećaj ponosa i uzbuđenja koji osećam pre svake revije neće nestati. Saznanje da sam zahvaljujući svom talentu i trudu, želji i upornosti, stigla dovde gde jesam je neprocenjiv.

Bio je to trnovit put i mnogo puta sam htela da odustanem od svega, života najviše, ali nisam. Nikada nisam odustala, borila sam se sve jače i na kraju sam uspela.

Sve je bilo gotovo i zaista je ispalo sjajno. Devojke su imale svoju finalnu probu, Linda je zadovoljna haljinama i meni pretnja od otkaza više ne visi nad glavom. Ostalo je samo da sačekamo da dođu gosti i novinari.

Pogledom sam potražila Lindu i kada sam je našla, obavestila sam je da idem do kuće da se presvučem.

- Nemoj da kasniš, Džesika.

- Naravno – okrenem se u želji da odem, ali me njeno dozivanje zaustavi.

- Dobar posao, Hjuston – usne joj se iskrive u nešto najsličnije osmehu što sam do sada videla.

- Hvala Vam – iznađeno kažem. Nikada do sada nisam od Linde dobila pohvalu i iskreno, uhvatila me je nespremnu.

Dok sam čekala Majkla da se pojavi poslala sam poruku onome o kome sam izbegavala da mislim. Nadala sam se da će na taj način biti lakše i da ću bolje sagledati čitavu situaciju, ali sam se prevarila.

Dolaziš?

Napisala sam kratko i bez čekanja da mi odgovori strpala telefon u torbu. Današnji dan je sam po sebi stresan, a sama pomisao na Klausa ga čini još gorim. I pored svega toga ne mogu da ga izbacim iz svojih misli.

- Gospođo – Majkl mi otvori vrata.

- Džesika, Majkl. Džesika – iznervirano kažem.

Udahnem duboko i uđem u auto, naslanjajući se na sedište. Zbog stresa i nervoze koja kola u meni danima, bila sam drska prema Majklu iako ničim nije to zaslužio. Majkl odluči da zanemari moj ispad i uđe u auto bez reči ga pokrenuvši.

- Izvini, Majkl. Samo sam malo nervozna zbog revije – kažem polovičnu istinu.

- U redu je, gospođo – osmehne mi se. - Ako mogu da dodam, nema razloga da budete nervozni. Svaka revija u kojoj ste učestvovali je bila pun pogodak.

- Hvala ti, ali uvek postoji doza sumnje da kreacije neće biti dobre.

- Ja verujem u Vas i Vaš ukus, trebali biste i Vi – na trenutak nam se pogledi ukrste u retrovizoru, a onda on vrati pogled na put.

- U pravu si – je sve što kažem, a onda ostatak vožnje prođe u tišini.

. . .

- Džesika, zakasnićeš na sopstvenu reviju! – prevrnem očima kada mi Džek zalupa na vrata po peti put.

- Gotova sam za pet minuta.

- To si rekla pre deset minuta – progunđa, ali ja odlučim da ga ignorišem, umesto toga fokusiram se na svoj izgled.

Dugačka bela haljina, sa dubokim dekolteom i izrezom duž leve noge, krasi moje telo, naglašavajući sva prava mesta. Crna kosa je podignuta u visoki rep i pada niz moja leđa u valovima, omogućavajući lep pogled na moj vrat i dekolte. Od nakita sam stavila kristalne viseće minđuše i istu takvu ogrlicu. Šminka je minimalna, ali lepo urađena.

Srećno zaključim da sam gotova i da sam zadovoljna svojim izgledom za večeras.

Naprskam par kapi parfema, još jednom se pogledam u ogledalu i uputim se ka vratima. Otvorim ih u istom momentu kada Džek pokuša ponovo da pokuca, zbog čega zamalo da dobijem pesnicu po sred lica. Srećom, zaustavi se na vreme.

- Prelepa si, ljubavi – počasti me jednim dobrim odmeravanjem i širokim osmehom.

- Hvala.

- Idemo – pruži mi ruku.

- Samo još da se obujem.

- U redu, požuri, ja idem u auto. I Tom, nas vozi večeras – spusti brz poljubac na moje usne i odalji se.

- Oh i uzgred. . . – ponovo se pojavi dok ja zakopčavam kaiš na visokim potpeticama. - Moja majka je rekla da dolazi večeras kako bi podržala buduću snajku – pokajnički kaže.

Nekoliko trenutaka ga samo gledam, dok pokušavam da svarim njegove reči, ali jednostavno ne ide. Tu ženu, nikada neću uspeti da svarim.

- Molim?

- Moja majka dolazi na reviju, kako bi te podržala – ponovi.

- Čula sam te i prvog puta – odbrusim. - Ona me mrzi, Džek. Ima li zaista potrebe da dolazi na reviju koja mi je izuzetno bitna i po mogućstvu napravi scenu, kakvu i inače pravi?

Da li može još nešto da pođe po zlu?

- Preteruješ – oštro kaže. - Ona te ne mrzi i sigurno neće napraviti scenu – odbrani je kao što i inače radi.

Naravno da je brani, majka mu je dođavola. Sasvim je prirodno da su deca privržena roditeljima, majkama pogotovo, i da im je prirodni instinkt da ih brane po svaku cenu. Ali, ovo je već bilo previše. Ja sam se od početka prema toj ženi odnosila sa poštovanjem i ne mogu da kažem da mi je isto uzvraćeno. Svaku priliku koju je ugrabila da me fino spusti i uvredi je iskoristila. Dok sam ja pokušavala sa spustim loptu, ona je potpaljivala vatru i ponašala se kao zmija otrovnica. Kada sam pokušavala da skrenem pažnju Džeku na njeno ponašanje i da mi iz istog razloga i nije prijatno u njenom društvu, pravio me je ludom i govorio da umišljam stvari. Vremenom sam digla ruke i jednostavno počela da je ignorišem.

Dokle god je ona bila na odstojanju od mene, sve je bilo savršeno, ali ovim se moja granica tolerancije debelo prekoračuje.

- Ja preterujem?! – iznenađeno uzviknem. - Ne dragi moj, uopšte ne preterujem! Čak i ublažavam situaciju.

- Ma daj! Kada ti je rekla nešto ružno zadnji put? – raširi ruke u neverici, a ja ne znam da li je lud ili se samo pravi?

- Zadnji put mi je rekla da tebi ne treba neka tamo seljančica koja će se zakačiti za tebe samo zbog para, već uspešna žena poput Klare koja pripada visokom staležu! – izdiktiram besno. - To su tačno njene reči, od slova do slova.

- Dobro, da, jeste tako rekla, ali se posle izvinila!

- Nakon što si zapretio da ćeš joj ukinuti finansije! – viknem.

Minutima se gledamo u tišini, jedino što se čuje u sobi je naše disanje, koje liči na razjarene bikove.

- Znaš šta? Mislim da ti je potrebno malo da se iskuliraš. Sada nije vreme za ove ispade. Ja ću otići sa Tomom na reviju, a ti dođi sa Majklom, ako novinari budu pitali reći ćemo da sam ja došao sa posla – kaže, pa mi uputi nekakav razočarani pogled i ode jako lupajući vratima.

- Nosite se i ti i tvoja majka, i ceo današnji dan – ispunjena besom skinem štiklu sa noge i bacim je u pravcu vrata.

Razjarena krenem da tražim telefon, kako bih pozvala Majkla da što pre dođe po mene. Po svemu sudeći šanse da zakasnim su izuzetno velike i to je poslednje što mi sada treba.

Telefon prenađem na krevetu ispod gomile razbacane odeće. Upalim ga i primetim da imam jednu poruku. Bez razmišljanja uđem, a onda zastanem pred pročitanim.

Upravo sam sleteo i koliko vidim iz novina večeras se održava, po svemu sudeći, posebna  revija. A pogodi ko je zaslužen za večerašnje kreacije? Možda se vidimo i ranije nego što želiš.

Kroz glavu mi je proletela samo jedna reč; sranje.

. . .

Nakon što sam se povratila iz prvobitnog šoka, koji je uzrokovao Klausova poruka, pokupila sam svoje stvari i nazvala Majkla. Dok sam ga čekala da se pojavi primenjivala sam terapiju dubokog disanja i pokušala da se smirim. Nažalost nisam uspevala.

Klaus je stigao.

Doći će na moju reviju.

Na reviju gde ću biti sa mojim verenikom.

Mojim verenikom koji ne zna da sam udata.

Sranje.

Znala sam da je karma kučka i da svakome naplati za svoja dela pre ili kasnije. Iskreno nadala sam se da će meni ta naplata stići što je kasnije moguće.

Sada je kasno za grižu savest, sada je kasno za kajanja i poricanje, jer sam sada saterana u ćorsokak. Konci koje sam grčevito držala, za koje sam se borila, odjednom više nisu u mojim rukama i ja nemam apsolutno nikakvu kontrolu nad mojim životom.

Moji planovi su počeli da se ruše, poput kule od karata, a za to nije kriv niko drugi do mene.

Sami smo krojači svoje sudbine.

. . .

Stižem na reviju sa zakašnjenjem od celih dvadeset minuta, srećom devojke još nisu izašle zato što su gosti zauzimali svoja mesta. Linda je bila zauzeta u ulozi domaćina i nije mogla da mi pridikuje zbog kašnjenja, ali mi je zato poslala suptilne ubistvene poglede sa drugog kraja prostorije dok je razgovarala sa nekim ljudima.

Grozničavo pređem pogledom po prostoriji tražeći poznatu osobu i kada je ne pronađem odahnem. Možda neće ni doći.

Među gostima primetim mog dragog i njegovu majku, a pored dva prazna mesta i znam da jedno od njih čeka mene.

Brzo pređem pogledom preko njih i vidim da o nečemu živo razgovaraju, kladila bih se u sve što posedujem da sam ja tema njihove rasprave. Džekova majka, Margaret Hills je skupa žena. Kreće se u visokom društvu, drži do svog izgleda, troši pare njenog sina i pokojnog supruga. Jednostavno ona je žena koja živi na visokoj nozi i uživa u tome. To je jedan od razloga zašto joj se nikada nisam dopala.

Ja ne pripadam tom društvu, ja nisam dostojna njihovog prezimena, ja ne bih bila ništa da Džek nije zaslepljen sa mnom. Prosto, za nju sam manja od makovog zrna, niko i ništa, iako se trudi da postane neko i nešto. Tako bi me ona opisala.

I povrh svega pokvarila sam joj savršen plan da se njen sin oženi ćerkom njene drugarice, koja je za razliku od mene od rođenja u tom društvu.

Taj brak je nešto što Margaret nikada nije prebolela i nešto na čemu radi vredno čak i posle četiri godine kako bi se ostvarilo.

Uz dubok uzdah i ograničeno strpljenje dođem do njih i sednem na svoje mesto pored Džeka.

- Margaret, kako divno iznenađenje – lažno se osmehnem.

Pogleda me ispod oka sa glavom dignutom visoko tako da para oblake.

- Džesika, vidim da i pored toga što si dizajnerka još uvek ne razlikuješ svečano oblačenje od prostačkog – zajedljiva je.

Celih trideset sekundi, toliko je bilo potrebno pre nego što počne da baca otrovne strelice na mene.

- Majko – Džek je upozori.

- Šta? Samo primećujem.

- Niko ne zna da udeli kompliment kao Vi – sarkastično kažem.

- Znaš još uvek mi nije sasvim jasno šta je to Džek video u tebi.

- Očigledno ženu sa kojom želi da provede svoj život.

- Kako bilo – okrene glavu od mene i fokusira se na Džeka. - Juče je Klara svratila kod mene.

Prevrnem očima na Klarino ime. U poslednje vreme iskače iz frižidera. A Margaret ne propusti ni jednu priliku da je nahvali i nakiti kao da je najdivnije biće koje hoda ovom zemljom.

- Zaista? Šta je želela?

- Došla je da vidi treba li mi nešto, a onda je i ostala na čaju da mi pravi društvo. Zar nije divna?

- Naravno.

- Ona je dama u svakom smislu te reči i žena koja bi svakako mogla sa nosi prezime Hills.

- Pričali smo o tome majko.

- Ali. . .

- Veren sam sa Džesikom, poštujem Klaru i njenu porodicu, ali moraš prihvatiti činjenicu da na kraju dana ona nije osoba koju želim da oženim – prekine je.

- A sada, kada smo to raščistili odgledaćemo reviju, jer ipak smo došli da podržimo Džesiku. Zar ne, majko?

- Naravno – procedi kroz zube i okrene se ka pisti.

- Dobro.

Tokom njihove rasprave, ja sam ostala nemi posmatrač. Nisam rekla ni reč, ne zato što nemam šta da kažem, već zato što sam umorna. Umorna od konstantne potrebe da opravdam svoje postupke, reči, dela. . . Opravdavam se Margaret, Džeku, Lindi, Klausu . . . na kraju pravdam se i samoj sebi.

Kroz nekoliko minuta svetla se prigušuju, muzika pojačava i devojke jedna po jedna izlaze na pistu. Dok su svačije oči na njima moje oči su na publici, volim da ih gledam dok oni gledaju moje kreacije. Nesvesni su mog pogleda i reakcije su tada najiskrenije. Zadovoljno sam zaključila da se skoro svima dopada.

Vratim pogled na pistu i ugledam Vitni u mojoj najlepšoj haljini. Namigne mi, okrene se i otšeta nazad, a ja se nasmejem.

- Definitivno znaš šta radiš – čujem muževan glas pored sebe. Istinktivno se okrenem i zamrznem u mestu.

- Klaus – šapnem.

- Zdravo, Džes – opušteno kaže.

Ovo nije dobro. Ovo nikako nije dobro.