Klaus

Budim se zbog osećaja vrućine koji opseda čitavo moje telo, a uzrok te vrućine leži pored mene pripijen kao pijavica. Sneno otvorim oči i nakon beskonačno mnogo vremena, na svojim grudima ugledam crnu kosu o kojoj sam maštao, pune usne koje sam zamišljao, i usnulo lice koje me je proganjalo u snovima. Ali, ovo nije mašta, nije san, ovo je stvarnost. Jebena stvarnost koja me je udarila po sred face, onda kada sam to najmanje očekivao.

U životu je uglavnom tako, onda kada se ne nadaš, baš tada ti se dogode najbolje stvari. Ukoliko očekuješ nešto, samo ćeš se razočarati, ako se to ne dogodi. Zato je najbolje ne očekivati, ne nadati se, i nećeš se razočarati. Znao sam sve to, ali ja jednostavno nisam mogao tako da delujem. To nije deo mog karaktera, moje ličnosti, to nije Klaus Robinson.

Klaus Robinson je čovek koji je sa pet godina upoznao svoju najbolju drugaricu. Malu pegavu devojčicu u komšiluku. To je osoba koja je sa osam godina počela da je gleda kao nešto više, a sa četrnaest se usudila na presudan korak. To je osoba koja je uz svoju ljubav rasla, sazrevala, učila, imala uspone, padove. Prolazila kroz život. To je osoba koja je zbog ljubavi naučila kako je to nadati se, maštati, kako je to isključiti se iz sveta i uloviti u neki novi, neki neistraženi svet, gde postoje samo dve osobe. To je Klaus Robinson. To sam ja.

Bez Džes ja nemam svrhu, čini mi se kao da je ona deo mene, deo bez koga se osećam kao hendikep. Kao nepotpun čovek, čovek bez cilja i bez smisla. Ona je moje svetlo, moj putokaz, kompas kako je mene nazvala, ona je nešto što svakom čoveku treba kako bi se osetio potpuno. Ispunjujuće. Ona je moje ispunjenje.

I ujedno majka mog deteta. Deteta, čoveče! Imam dete za koje nisam ni znao do juče. Osećanja po tom pitanju su mi još uvek izmešana. Osećam i dalje malu dozu ljutnje, samo ne znam tačno prema kome ili čemu je ona usmerena, jer onog trenutka kada sam ugledao suze na Džesikinom licu sav bes je jednostavno ispario, kao da ga nikada i nije bilo. Osećam sreću, jer zaboga ja sam nečiji otac! Ali tu je i ono što nadvladava sve ostalo, enormna količina straha. Straha od toga kako će me Evan prihvatiti sada posle tri godine kada se pojavljujem u njegovom životu. I straha od toga kako ću se snaći u ulozi oca.

Sve me to kopka sve me to muči, ali kada se prisetim prošle noći i kada pogledam u Džes koja spava mirnim snom, ja ne osećam ništa više do čistog zadovoljstva i sreće.

Jedina osoba koja fali ovoj slici kako bi ona bila potpuna, jeste plava kosa malog vragolana.

Napokon, mislim, da mogu za sebe da kažem da sam srećan čovek.

. . .

- Jutro - prvo što sam osetio bile su njene ruke oko mog struka, a onda i usne.

Te usne me dovode do ludila.

- Dobro jutro - okrenem se ka njoj.

Raščupana, samo u mojoj majci i sa tim očaravajućim osmehom izgleda kao priviđenje.

Priđem joj sasvim blizu i prvo je duboho udahnem, njen miris je opijajuć, on omamljuje, urezuje se duboko u srce i misli i nikada ne izlazi iz njih. Podignem joj bradu i lagano spustim usne na njene, isprva polako, a onda sve snažnije, sve gladnije, pohotnije.

Džes uzvraća istom merom, ali to meni nije trenutno dovoljno. Trinaest godina sam bio bez nje i sada je želim na sve moguće i nemoguće načine. Abnormalno sam je željan. Potrebna mi je više od kiseonika koji udišem i znam da sam potreban i ja njoj.

Uhvatim joj noge sugerišući da skoči, što ona i uradi. Tako dobro pristaje uz mene, svaki njen deo je moj.

Spuštam je na kuhinjsku ploču i premeštam usne na njen vrat. Izazivam je, izluđujem, dovodim do tačke pucanja, a onda se povlačim. Igra mačke i miša mi je samo u ovom slučaju primamljiva i prihvatljiva.

- Klaus. . . - dahne kada je pomazim po tom mestu koje me tako želi.

Nema gaćice i nakon te spoznaje moja samokontrola je već otišla u zaborav.

- Da, Džes? - vrhom prstiju uđem u nju, zadirkujem je, i svakako ne pružam ono što želi, čemu teži, čisto zadovoljstvo.

Zavučem ruku ispod njene majice.

- Šta želiš? - jednom šakom joj obuhvatim dojku i pomazim vrh bradavice. Zbog tog poteza nagne glavu u nazad i glasno uvuče vazduh u pluća.

- Tebe, samo. . . tebe - zastenje kada ovog puta dublje uđem prstima.

- Onda ćeš me dobiti, onako kako želiš, onako kako nam je to potrebno - obećam, nakon čega se sklanjam od nje malo u nazad kako bih se oslobodio bokserica koju su mi ovaj čas tesne.

Ona očima prati svaki moj potez i nesvesno grize donju usnu. Ponovo joj priđem, raširim njene noge šire i uzmem svoj ud u šaku. Vrhom je mazim i kada se naši pogledi spoje polako uđem.

- Volim te Džes - dahnem kada uđem u nju skroz do kraja.

- Volim i ja tebe.

Sačekao sam malo da se privikne, a onda sam počeo.

Ovog puta to nije bilo vođenje ljubavi, ovog puta je to bio grub i sirov seks. Obuzeti strastima, jedino što smo želeli je da utolimo međusobnu glad. Da zadovoljimo naše želje i oslobodimo naša tela, koja su tako dugo žudela za našim povezivanjem.

Bili smo jedno, kao što smo oduvek i trebali.

Sudbina se poigrala sa nama, ali naša ljubav je tolika, da smo mi ponovo našli put ka sreći.

Samo ovog puta, sa mnogo više iskustva i mnogo pametnijih glava nego što smo bili pre trinaest godina.

Ovog puta ovo nije pogrešno vreme. Ovo je pravo vreme.

Vreme za nas.

. . .

Dlanovi mi se znoje, a noga nervozno poskakuje u mestu. Osećam graške znoja kako mi rose čelo, dok čekam da Džes izađe iz kuće njenih roditelja sa Evanom. Nakon doručka, dogovorili smo se da ćemo otići po njega, a onda zajedno u zoološki vrt ili park, kako bismo se nas dvojica upoznali onako kako je trebalo.

Sve će biti u redu Klaus, videćeš. Evan je pametno i razumno dete.

Bile su njene reči kojima je pokušala da me umiri, ali smirenost je bila kratkotrajna. Onog trenutka kada su se vrata zatvorila nakon njenog ulaska, moja nervoza se vratila punom snagom.

Pored nervoze, pere me još jedan osećaj, drugačiji od drugih, onaj koji ne mogu nikako da definišem. Prerano je da kažem da je u pitanju očinska ljubav, jer ja Evana nisam ni video dobro, osim onog puta u bolnici. Ali mogu da kažem da me je njegova pojava prosto opila, oduševila, zapanjila. Imao sam utisak da gledam sopstveni odraz u ogledalu, ali trideset godina mlađi. Te plave oči su bile identične mojima i one su mi gledale direktno u dušu, u najdublji deo mojih misli, a onda se njegovim licem raširio najlepši osmeh koji sam u životu video i kupio me je za sva vremena.

Moj sin me je samo jednim osmehom bacio na kolena.

Vidim ulazna vrata kuće kako se otvaraju i brzo izađem iz kamioneta. Žuto pile drži za ruku moju lepoticu, dok oboje nose osmehe na licima i to je prizor koji ću pamtiti dok sam živ i dok dišem. Sreća isijava iz svake pore njihovih bića, zarazna je.

Nasmešim se kada vidim kako nespretno trčkara. Zar deca od tri godine ne bi trebala biti malo stabilnija? Isuse, toliko toga ne znam, toliko toga moram da naučim, ali mislim da nikada nisam bio spremniji za ovu slatku obavezu. Životnu obavezu.

Polako dođu do mene i kada se Evan nađe tačno ispred, čučnem tako da smo sada u istoj ravni.

Imam utisak kao da bih mogao svakog trenutka da zaplačem, zbog pritiska koji osećam u grudima ovaj čas, ali odlučim da se priberem. Uplašiću ga.

- Ćao.

- Tao - stidljivo kaže sklanjajući se iza Džesine noge.

Unervoženo pogledam u Džes, koja mi ohrabrujuće klima glavom, pa pogled ponovo preusmeravam na ovo žuto pile.

- Ja sam Klaus, upoznali smo se u bolnici - nakrivim glavu u stranu kada mi se blago nasmeši. - Sećaš se?

- Da.

Pogled mu luta ka vrhu moje glave, čini mi se da gleda u moju. . . kosu?

- Sviđa mu se tvoja kosa - Džes mi pojasni.

- I meni se sviđa tvoja - nasmejem mu se na šta se on malo opusti.

Neobjašnjiv poriv da ga zagrlim dođe tako prirodno, kao da je oduvek bio tu. Ne razumem se u dečiju psihu, niti u njihovo razmišljanje i ne znam da li bi pitanje 'mogu li da te zagrlim' Evanu predstavljalo šok ili ne. Sve što znam jeste da želim da ga osetim uz sebe, njegove male ručice, želim da osetim njegov dečiji miris.

Zato se usudim da izgovorim sledeće reči.

- Mogu li da te. . . zagrlim? - oprezan sam, ali i on je, jer nakon mog pitanja gleda gore u Džes kao da traži njen potvrdan odgovor, njeno dopuštenje i njeno obećanje da će sve biti u redu ako me zagrli.

Džes ne kaže ništa samo mu klimne glavom, ali njemu je i taj gest dovoljan, da sledećeg trenutka ispruži svoje ručice ka meni i obmota ih oko mog vrata.

Čvrsto sklopim oči i pažljivo zagrlim i ja njega. Jedna suza mi pobegne iz oka i skotrlja se niz obraz. Neverovatna sreća i olakšanje me obuzimaju, rušeći sve sumnje i strahove, sve nesigurnosti.

Ovaj čas osim malog žutog pileta, moje crnokose lepotice koja nas osmatra suznim očima i mene nema više nikog.

Oni su oni što mi je potrebno. Oni su moja snaga. Moje obećanje za bolje sutra.

Moja nova šansa, ona koje se grčevito držim.

. . .

Popodne koje sam proveo sa mojom porodicom bilo je dovoljno da zaseni trinaest godina samoće, obavijene u crninu. Oni su moj lek i moj put ka izlečenju, koji nikada do sada nije izgledao tako obećavajuće.

Evanu još uvek nismo rekli da sam ja njegov otac, i to na moj nagovor, ali je Džes podržala tu odluku. Jednostavno smatram da njegovo preseljenje u novi grad njemu predstavlja dovoljan šok, u tako kratkom periodu. Ima vremena da mu saopštimo da sam mu otac, ali polako, postepeno. Osvajaću ga dan po dan i tek onda mu reći istinu. Ne mogu da se pojavim tek tako i kažem mu da sam mu ja tata, očekujući da će on naprasno da krene da me oslovljava tako, s neba pa u rebra što bi se reklo. To ne ide tako.

Prosto mislim da za sve postoji određeno vreme i način, pa tako i za ovo, ništa ne ide na silu i ponekad je bolje ići polako nego žuriti. Bebeći koraci.

Evana I Džes sam ostavio kod njenih roditelja, jer je već bilo vreme za Evanovo spavanje. Džes je ostala kako bi ga ona pripremila za krevet i uspavala, a onda će doći kod mene i ostati do jutra. Noći su naše, uvek su i bile.

I sve bi bilo savršeno dobro, da nisam primetio poznati auto na mom prilazu. Njena pojava još uvek je bila ista, još uvek je isto zračila, ali mene nije intrigirala, nije me privlačila, nije izazivala u meni ono što je Džes mogla, nijedna osim nje to nije uspela, nikada.

Kako sam je ugledao osetio sam kako se bes i gorčina bude u meni, stegao sam snažno volan kada sam osetio kako mi šake drhte i parkirao auto pored njenog.

Kada pogledam u Miu Madre, prvo što se u meni probudi jeste istinski bes. Bes, zato što sam zbog nje trinaest godina proveo u samoći, godine koje sam trebao deliti sa Džes. Godine koje su trebale da budu najlepši period naših života, puštene su niz vetar. Nakon besa u meni se budilo sažaljenje. Koliko moraš biti prazna, zavisna i sujetna osoba da uništavaš nečiju sreću samo zato što nemaš vlastitu?

- Ovo nije prijatno iznenađenje - procedim kroz zube kada izađem iz auta.

- Pokrenuo si tužbu protiv mene! - viknula je na šta sam se ja nacerio.

Dakle, počelo je.

Džesika

Nakon što sam uspavala Evana, obavila sam razgovor sa roditeljima. Rekla sam im da Klaus i ja radimo na nekoj vrsti obnove odnosa i da se Evan i on upoznavaju bolje, ali ništa osim toga. Mi jesmo jedno drugom rekli šta osećamo, ali nikako nismo definisali naš odnos i to je ono što me kopka. Ne znam na čemu smo, ali planiram da to večeras saznam.

Vreme provedeno sa njim protiče tako brzo, da dok se okrenem dan je gotov, a zatim i drugi i treći. Neću dopustiti da mi vreme sa njim prođe u svađi, ljutnji ili teranju nekog inata toga je bilo i više nego dovoljno.

Sada je vreme za neke nove stvari.

Bila sam uzbuđenja dok sam se vozila ka njegovoj kući, kroz glavu su mi prolazila sećanja od prethodne noći, ali kada sam stigla uzbuđenje je naglo splasnulo. Na prilazu kuće stajao je parkiran meni nepoznat automobil. Razočarenje je ubrzo nastupilo kada sam pomislila da ipak nećemo sami provesti ovu noć.

Produžila sam i parkirala auto kod druge kuće, tamo gde dresira pse, jer ispred njegove kuće više nije bilo slobodnih mesta.

Oprezno se približim kući i kada vidim nervoznog Barta više mi ništa nije jasno. Očigledno mu se ne dopada iznenadni gost. Zanemarim glup osećaj u stomaku i otvorim vrata ulazeći u kuću.

- Kako si mogao da mi to uradiš, posle svega što je bilo među nama, Klaus? - sledim se.

Dah mi zastane u grlu kada prepoznam čiji je to glas. Stojim na sred hodnika ne pomerajući se, i sramno prisluškujem, dok se nadam da je sve ovo samo plod moje bujne mašte.

Ne bi mi to uradio. Ne ponovo. Ne nakon što sam mu dala novu šansu. Ne bi je prokockao. Ovog puta ulog je duplo veći, jer tu je sada i Evan. Klaus je obećao da će igrati pametno, obećao je da se ovo neće desiti ponovo. Da neću dva puta proživljavati isti scenario.

Sranje! Zakleo mi se na ljubav, obećao mi je večnost.

- Šta? Dođavola ništa se nije dogodilo među nama! Drogirala si me i iskoristila!

Njegove sledeće reči čine da ponovo prodišem i da suze koje su mi zamaglile vid obrišem. Iskoristim par trenutaka da se smirim, a onda odlučno uđem u sobu.

Vreme je da se neke stvari reše jednom za svagda.

- Volela bih da dobijem objašnjenje za ovu posetu - kažem i vidim kako se Klausova ramena koče, dok se Mii razvia ciničan osmeh na licu.

- O, pa vidi ti ko nam je to došao, mala Džesi, pobegulja. Više se ne skrivaš po velikim gradovima, iza slavnog imena?

Ignorišem njeno pitanje, jer znam da je postavljeno samo sa namenom da me podbode, što joj ako se ja pitam neće uspeti. Pažnja mi je na Klausu, a u njegova je na meni, Mia je u ovom slučaju, kao i u svakom drugom, višak.

- Klaus? - zazovem ga.

- Kada sam se vraćao od vas čekala me je ispred vrata, očigledno joj se nije dopala činjenica da sam pokrenuo sudski postupak protiv nje.

Zadovoljan je, zadovoljan razvojem situacije, a meni više ništa nije jasno.

- Sudski postupak?

Pokaže mi da sednem što ja na koncu i uradim, osećam da će ovo biti dug razgovor. Mia ostaje sa strane da stoji i ne zadovoljstvo i frustracije prosto isijavaju iz nje. Klaus sa druge strane sedi preko puta mene.

- Vidiš Džes, nakon što sam se vratio iz Vašingtona, shvatio sam da, kako bih zatvorio poglavlje prošlosti, pre toga moram da rešim jednu zagonetku. Zagonetku od koje je sve i počelo, i zagonetku koje sam i sam deo. Tako da je počelo. Bio sam kod Mie i pokušao razgovorom da dođem do nekih odgovora. Na primer, da li me je drogirala? Zašto? Gde su snimci? Mia je poricala, dugo je poricala i ja sam shvatio da je to nabeđivanje sa njom uzaludno, zato sam uradio nešto drugo - naceri se.

- Vlasnik bara u kom smo bili te noći je jako potkupljiv, Džes. Zar ne, Mia? Ti to već znaš. Ipak si ga potplatila da obriše sve snimke od te noći, ujedno i snimak tebe i mene u momentu kada mi sipaš drogu u piće. Sećaš se toga? -napravi pauzu i ja vidim kako Mia širi oči od šoka i bledi.

- Da ne dužim dalje, razgovarao sam sa vlasnikom bara, prijatan čovek, i uz malo novčane naknade pristao je da mi kaže istinu i da snimke koji nikada zaista nisu obrisani - nasmejan je, bezbrižan, jer zna da je ovo njegova pobeda.

Ja sam sa druge strane kao na iglama dok čekam dalji razvoj događaja.

- Napravio sam par kopija snimaka. Jedna je prosleđena direktno mom advokatu, koji je i pokrenuo tužbu, druga je ovde u mojoj kući u slučaju da Džes bude želela da se uveri u to šta se tačno dogodilo te noći, a treća. . . ona je ovog trena poslata tvom dvadeset godina starijem suprugu, uz reči podrške i želje da te oslobodi sponzorstva.

Ja sam u šoku, Mia je u šoku, a Klaus uživa.

- Ti, ti kako si mogao to da uradiš?!

- Bilo je zapravo lako sjebati život osobi koja je uništila moj. I da. . . predlažem ti da i sama postaneš pobegulja, jer ipak ovaj grad je malo mesto i međusobno se svi znaju. Šta misliš, koliko će vremena biti potrebno da se sazna istina o toj noći? Da sam na tvom mestu zavukao bih se u mišju rupu i ne bih izlazio odatle do kraja života.

Mia besni, baca stvari, viče, čupa kosu, a Klaus sve to mirno posmatra. Ja sa druge strane još uvek obrađujem informacije.

- Neće se na ovome završiti! - Mia preti.

- Naravno da neće, ko zna možda se završi i tvojim hapšenjem, ne razumem se u proceduru - veštački se nasmeši.

- Na tvom mestu bih požurio kući, dok još možeš da prestigneš paket koji je adresiran na tvog suprugam

Velikom brzinom Mia sakuplja svoje stvari i izlazi iz kuće. Poskočim u mestu od jačine kojom je zalupila vrata. Ubrzo čujemo njen auto kako odlazi sa prilaza.

- Vau - bude sve što uspem da kažem.

- Džes, nadam se da sada razumeš sve. Od reči do reči sve što sam rekao je istina. Imam i dokaze za to. U budućnost, koje si obećala da ćeš biti deo, želeo sam da uđem čist neukaljan, da raskrstim sa prošlošću.

Svakom narednom rečju, moja ljubav prema ovom čoveku rasla je sve više i više. Volim ga do ludila i znam da i on voli mene.

- Mislim da razumem Klaus, da. Definitivno razumem.

- Dobro je – ustane, priđe mi i spoji naše usne u dug poljubac.

- Želiš li da pogledaš snimke od te noći. Ne znam šta se dogodilo posle bara i da li se zaista nešto desilo, ali na snimcima se jasno vidi šta je uradila i. . .

- Ne, Klaus – prekinem ga. - Ne želim da pogledam snimke, verujem ti. Zatvorimo priču o toj prokletoj noći. Zaista ti ponovo verujem i nemoj da se usudiš da prokockaš to poverenje – pripretim mu.

Nasmeje se na moje pretnje.

- Nikada – poljubi mi prst.

- Ono što ja želim da znam jeste kuda mi idemo sa ovim. Znam da nigde ne žurimo, da ćemo polako da popravljamo naš odnos i postepeno gradimo temelje za nešto više, ali šta je to više, za tebe?

- Hm, kuda idemo. Idemo ka tome da ću sada da te odvedem u krevet i obožavam do same zore, a onda ćemo da odemo po Evana i provedemo dan zajedno. I sledeći i onaj nakon toga. Sa tobom i Evanom, Džes, ja vidim večnost, vidim život, neizmernu sreću, i vidim ljubav. Ništa manje od toga ne prihvatam. I želim da ponovo postaneš moja žena.

Duboko udahnem vazduh na njegovo priznanje.

- I ja želim sve to sa tobom.

- Zašto kažeš ponovo?

- Pa potpisao sam papire za razvod – kaže to logično, a ja shvatim da mu uopšte nisam pomenula tu sitnicu.

Od silnih događaja sam potpuno smetnula sa uma to.

- Mi smo nekako još uvek venčani.

- Nekako? – zbunjen je.

- Pa. . . da. Ti ih jesi potpisao, ali ne i ja – nasmešim se.

Nasmeje se grleno i od srca, onako kako ne pamtim da se skoro nasmejao.

- Znači ti si i dalje moja žena?

- Aha.

- Pa gospođo Robinson, to predstavlja olakšavajuću okolnost.

- A jel?

- Aha – imitira moj odgovor od malopre.

- Prokleto te volim Džes – uozbilji se.

- I ja tebe Klaus – poljubim ga.

I samo tako, sve je ponovo bilo u redu. Budućnost je ponovo bila svetla, a moje srce je ponovo postalo puno. Takvo je od kako je Klaus ponovo ušao u moj život.

Jedna šansa. Jedna odluka. Jedan život.

Naš život.

______________________________________

Najduže poglavlje do sada, nadam se da ste uživali i da vas nisam umorila sa njegovom dužinom. Ostao je još epilog i gotovi smo. On će izaći najverovatnije danas, možda čak i odmah za ovim poglavljem. Ljubim vas sve.  💋💋

Anna Dawson