Ulazim u Prestiž i nakon što mi ljubazna hostesa kaže gde je naš sto, uputim se tamo. Tu, za stolom, sedi moj verenik, čovek koji će za manje od mesec dana da postane moj suprug. Čovek koji me voli uprkos tome što ja njega neću moći nikada.

Džek mi je okrenut leđima i ne vidi me, ali ja njega jasno vidim. Vidim kako su mu ramena napeta i kako svako malo pogleda u sat na njegovom ručnom zglobu. Sedi i čeka. Čeka mene, ali ja nisam vredna njegovog čekanja.

Kada me primeti, odahne od olakšanja, ustane i zagrli me snažno.

- Mislio sam da se nešto dogodilo – provuče ruke kroz moju kosu, nežno kao da sam od stakla i u ovom trenutku imam osećaj da jesam.

Osećam se kao da ću se slomiti. Samo je pitanje trenutka.

- Nije se ništa dogodilo, uspavala sam se.

- Mogla si da mi se javiš, zvao sam te – osetim prekor u njegovom glasu.

- Baterija mu je prazna.

- Siguran sam da Majkl ima telefon.

- Nisam se setila da ga pitam – ugrizem se za jezik.

Teško da bi mi Klaus dao njegov telefon kako bih pozvala Džeka.

- U redu, nije to sada važno – odvojimo se i sednemo.

Ubrzo stiže konobar i nakon što Džek poruči naša jela i bocu crnog vina, nastupi tišina.

- Zašto si želeo da se nađemo ovde?

- Pre svega želim da ti se izvinim za ponašanje moje majke, tokom revije. Nije bilo korektno sa njene strane i nakon razgovora koji smo imali, siguran sam da se nešto slično više nikada neće dogoditi.

U sebi se podsmehnem na ove reči, tokom četiri godine koliko smo Džek i ja zajedno, ovakav razgovor smo vodili nemali broj puta.

Već sam i sama upoznata sa daljim scenarijem.

- Izvinjenje prihvaćeno.

- Odlično. Druga stvar zbog koje sam te ovde pozvao jeste kako bismo proslavili tvoj ponovni uspeh. Čuo sam da se dosta njih zainteresovalo za tvoj rad.

Tada konobar donese naša jela.

U tišini čekam da se povuče, a onda se obratim Džeku.

- Zaista cenim to što si želeo da proslavimo moj uspeh i što si razgovarao sa majkom, ali trenutno mi nije do slavlja. Umorna sam i sve što želim jeste da odspavam nekoliko sati.

Ne mogu da guram probleme pod tepih, ne mogu da se pravim da je sve u redu kada ništa nije. Ne mogu da zavlačim Džeka, ali ni Klausa. Rastrzana sam, rastrzana između prošlosti i budućnosti. Između onog što trebam da uradim i onog što želim da uradim.

Na kraju trebam vreme, vreme u kome ću razmisliti o tome koji je moj sledeći korak.

Ne mogu da igram na slepo, ne više.

- Da li želiš da. . .

- U redu je. Ti ostani i večeraj, ja ću otići kući. Majk će me odvesti – osmehnem mu se.

Ustanem, pokupim svoje stvari, poljubim ga u obraz i izađem iz restorana. Na izlazu uhvatim parkirani taksi i izdiktiram moju adresu.

Dok smo se vozili u tišini, kroz glavu mi je prošla misao ; šta dalje?

Odgovor nisam imala.

. . .

Izvučem vino iz kolica, u kojima stoji alkohol, i izađem na terasu. Sa sebe sam skinula fensi odeću i šminku, pa sada sedim polu gola, samo u širokoj majici. Ogrnem se ćebetom, jer je ipak prohladno, a ja imam još tri revije ove nedelje i ne bi bilo dobro da se razbolim. Izvučem jednu cigaretu iz pakle i na kraju kada sam se udobno namestila otvorim vino i potegnem jedan poveći gutljaj.

Slatkasto gorka tečnost mi nadraži nepca i zadovoljno zaključim da je ovo upravo ono što mi je sve vreme bilo potrebno.

Možda nije najbolji način za rešavanje problema, ali je najbolji način da se opustim. Ako me alkohol ne opusti, onda ništa drugo ni neće.

Samo što sam uzela drugi gutljaj na vratima istovremeno začujem zvono i nespretne udarce. Trgnem se na iznenadnu buku i ustanem da vidim o čemu, ili kome se radi.

- Džes. . . otv. . . ori – nerazgovetno mrmljanje dopire sa druge strane i kako sam bliža vratima tako je dozivanje mog imena glasnije, ali i udarci na vrata.

Požurim da ih otvorim, jer ako uznemiri komšije biće problema.

- Klaus, šta radiš ovde?

Njegova pojava mi zaokupi pažnju. Stoji naslonjen na moj dovratak, sa nekakvim blesavim, ne. Pijanim osmehom. Lagano se zanosi u stranu i zaključim da nema ravnotežu. Odeća mu je izgužvana i zaudara. Zaudara na alkohol, vodka rekla bih.

- Mogu li da uđem? – pijano izgovori.

- Ne, ne možeš da uđeš – to ga malo trgne, naljuti i rekla bih povredi?

- Zašto, da li je cenjeni mistar unutra?

- Ministar – ispravim ga.

- Znaš šta sam mislio – progura se pored mene i uđe u stan.

Umorno zatvorim vrata za njim i naslonim se na ista. Posmatram ga dok zbunjeno razgleda dnevnu sobu oko sebe i verovatno se pita, gde se dođavola sakrio seronja? Njegova faca jednostavno vrišti ovom rečenicom.

- Gde je našminkani?

- Nije tu i ne zovi ga tako.

- Ostavio te je samu?

- Šta želiš, Klaus? – produžim ka terasi na kojoj mi se on nešto kasnije pridruži.

- Ti znaš šta želim.

- Koliko znam, rekla sam ti da to što želiš nećeš dobiti.

- A ja sam tebi rekao da neću odustati.

- To je unapred izgubljena borba.

- Da li je? – nakrivi glavu.

- Da, jeste.

- Ja ne mislim da je tako.

- To je zato što ti ne gledaš racionalno na čitavu situaciju, ne možeš da se obazireš samo na svoj život.

- Isto bih mogao reći i za tebe.

Prećutim mu na to i popijem veliki gutljaj vina.

- Nećeš da me ponudiš?

- Mislim da je tebi i više nego dovoljno, alkohola, za večeras – pijan je i samo čekam kada će da se onesvesti od alkohola.

Zato i ne pridajem veliki značaj onome što priča.

- Verovatno jeste – sedne preko puta mene.

- Nisam znala da piješ.

- Ne znaš ti mnogo toga o meni, mislim, pošto si otišla.

- Neću uopšte ni potezati tu temu u ovom trenutku.

To bi bilo kao da pričam sa zidom, jedna tema ga drži sve ukupno pet sekundi, a onda mu je fokus ponovo na nečemu drugom.

- Zašto?

- Jer ne želim.

- Znaš, ne možeš zauvek da izbegavaš razgovor o prošlosti, znaš i sama da će se dogoditi. Pre ili kasnije nije bitno.

- Dobro, ja biram kasnije.

- Zrelo.

- Moj život, moje odluke.

Suzi oči na moj odgovor i na trenutak mi se čini da malo odluta.

- Poštujem – polako kaže.

Njegov usporen govor mi je i više nego poznat i svesna sam da će se uskoro komirati.

- Da li želiš da pozovem taksi da te odveze do hotela?

- Ne.

- Da li želiš da te ja odvezem?

- C!

- Onda? Šta da radim sa tobom?

Već sam i sama umorna, vino me je uspavalo, definitivno ne znam da uživam u piću.

- Mogla bi da ostaneš pored mene, Džes. I da ne odlaziš. . . nikada. . . više – glava mu klone u stranu i uspaničeno se dignem.

Kada već u sledećem trenutku vidim da mu se grudi ravnomerno spuštaju gore dole, shvatim da je jednostavno zaspao.

Do mozga mi potom dopru njegove reči. Ja jesam otišla, ali ne bez razloga, da nisam imala povod nikada ga ne bih napustila. Krivica nije samo moja, ja nisam jedini razlog za našu propast, ja sam samo pijun. Pijun u igri.

Još uvek pod utiskom samo se spustim na fotelju, ne sklanjajući pogled sa mog supruga.

Ništa od ovog nije bilo u planu. Baš ništa.

. . .

Posle nekog vremena sam se trgla iz razmišljanja. Hladnoća koju sam osećala me je osvestila. Pogledam u Klausa i shvatim da će, ukoliko ga ne unesem unutra, navući prehladu.

Unesem vino i svoje ćebe unutra, a onda se vratim i po Klausa. Nije se budio, spavao je kao zaklan, a ja sam imala utisak da umirem. Generalno se vodim za slabu ženu. Van mojih mogućnosti je da ga sama prenesem, stoga sam ga vukla. Imam utisak da mi je obrisao ceo pod, a da sam ja dobila kilu. U najmanju ruku. Nekoliko puta je lupio glavom o pod, ali se nije osvestio, imaće sreće ako ne zaradi potres mozga.

Nakon što sam ga na jedvite jade uvukla u stan, ostavim ga na podu, zatvorim terasu i odem u sobu. Uzmem jastuk i jedno ćebe, a onda se vratim kod njega. Fino ga ušuškam, uverim se da mu nije hladno, pa se i sama uputim u krevet.

Nakon toga dugo nisam mogla da zaspim. Nepozvani gost u mojoj dnevnoj sobi mi nije davao mira.