Pre deset godina, kada sam napustila svoj rodni kraj, prve misli koje su mi prošle kroz glavu bile su: "Ni mrtva se ne vraćam tamo."

Pobegla sam od roditelja, pobegla sam od osuda, pobegla sam od njega. Klausa. Pobegla sam i nisam se osvrnula da vidim šta za sobom ostavljam. Ne zato što imam kameno srce, već zbog toga što je moje srce krvarilo i trebalo je da se zaleči. Da sam se okrenula ostala bih, a onda bih se udavila. Potonula kao kamen. To je bila cena koju nisam bila spremna da platim.

Taj grad me je gušio. Ljudi u tom gradu, njihovi postupci, su me uništili.  Uzeli su mi krila onda kada sam trebala poleteti. Od nasmejane devojke pune života, devojke koja je u svima videla dobro nije ostalo ništa. Ni senka. Bila sam ljuštura. Potpuno prazna iznutra.

Zato sam pobegla i krenula svoj život iz početka. Shvatila sam da smo sami krojači svoje sudbine i odlučila sam da svoj život započnem ponovo na nekom drugom mestu. Odlučila sam da se izdignem iz pepela kao feniks. I dobro sam se držala. Stvarno jesam. Gurala sam iz dana u dan, sama, bez ičije pomoći. Uspela sam da se sastavim. Glava mi je ostala iznad površine vode, ali to ne znači da sam prebolela ili još gore zaboravila sve ono što mi se dogodilo. Nisam i nikada neću.

Mogućnost da se ikada više pojavim u tom gradu bila je bolest mojih roditelja ili čak ono najgore smrt. Oni su me odgajali onako kako su znali i umeli, moja poseta njima koja bi značila gaženje moje reči bilo je najmanje što sam mogla da učinim za njih.

Ali, na žalost nije sve uvek onako kako planiramo. Da sudbina ima svoju volju pokazuje mi i to da se već sat vremena vozim u pravcu svog rodnog mesta. Džesika koja nikada nije pogazila svoju reč, upravo je gazi i sve to zbog njega.

- Molim? – javim se na telefon koji već drugi put zvoni. Nisam ni pogledala ko zove. Samo sam se javila i uključila zvučnik.

Ne praktikujem da se javljam na telefon dok vozim, ali ovoj osobi izgleda da gori tlo pod nogama.

- Jesi li već stigla? – pogledam na telefon. Vitni, moja prijateljica.

- Ne. I dalje se vozim.

- Još uvek?

- Da.

- Koliko voziš trideset na sat? – ironično upita.

- Pf, ne. Pedeset.

- Na autoputu? Bez gužve bez ičega? Ti se ozbiljno nisi šalila kada si rekla da ne voliš to mesto – zaključi za sebe.

- Naravno da ga ne volim. Mrzim ga.  Da imam mogućnost sada bih bila na reviji, ali nažalost nemam.

- O, da. Linda ludi bez tebe.

- Ne može da nađe zamenu za mene? – podrugnem se.

- Niko ne šije tako dobre kostime, a i pobogu otišla si u sred priprema za reviju.

- Ovo je bilo neodložno, a i dala sam joj moje crteže – samo treba da unajmi krojačicu, ali to je Linda naravno da će dići paniku bez razloga.

- Tačno. Udaješ se za mesec dana, ali pre toga moraš da se razvedeš. To samo ti možeš da uradiš.

- Ne bih se ni našla u ovoj situaciji, da je Klaus potpisao barem jedan brakorazvodni ugovor koji sam mu poslala – tokom ovih deset godina svaka dva meseca sam mu slala po jedan.

Nikada nije potpisao, nikada ništa nije rekao. Samo mi je jednom poslao pismo.

Ti nikada nisi bila kukavica, Džes. Ako želiš razvod dođi po njega.

Nikada nisam došla. Nisam smogla snage za to. Ni sada nisam, ali nije mi ostao drugi izbor.

- Sama si kriva zbog toga.

- Možda.

- Kako je Džek reagovao?

- Ne zna koji je razlog mog dolaska ovde. Čak šta više ne zna ni da sam udata. Misli da idem da izgladim odnose sa roditeljima kako bi mi došli na venčanje.

To što nisam iskrena sa mojim verenikom je grozno, za svaku osudu, ali i neizbežno. Upoznala sam ga u periodu života kada mi nije bilo ni do čega. Trebao je da bude samo dobar seks, ali je nekako postalo više. Njegova pažnja, slatke reči, utešan zagrljaj pomogli su mojoj duši. Trebala mi je uteha i jednostavno on je bio tu, niko drugi nije, ali on jeste. Verovatno sam zato i pristala na brak, osećala sam neku vrstu obaveze prema njemu.

Džek zna da sam imala prošlost o kojoj ne želim da pričam. Svestan je toga da sam imala život pre njega i da o tom životu nikada neću reći ni reč. Jednostavno tada nisam imala dovoljno poverenja da mu se poverim, nisam imala smelosti da mu ispričam nešto o stvarima koje me muče. Kada sam I stekla malo hrabrosti moje usne su bile i dalje neme, jer je tema bila i više nego bolna, a bez laganja i dalje je. Ono što ne zna neće ga ubiti.

Odlazak u rodni grad sam opravdala najbanalnijim izgovorim koji sam mogla da nađem u tom trenutku. Njegove kandidature su u toku i Džek nije mogao da pođe sa mnom. Ali, da sam rekla da idem da se razvedem od bivšeg muža sigurna sam da bi ostavio sve i pošao za mnom.

A onda bi počela pitanja, pitanja na koja nikada neću imati odgovor.

- Džesika! Da li si normalna? Ti znaš čime se on bavi, zar ne? Za dva sata može sve da sazna.

- Ne može. Pobrinula sam se za to, ne brini. Može da bude političar do sutra, moja prošlost će ostati tamo gde joj je i mesto.

Čim dobijem Klausov potpis odlazim. Ovog puta me više ništa neće vezivati za to mesto. Ovog puta se neću vratiti.

- A kako si mu objasnila svoje roditelje? Kako ćeš mu objasniti to što neće doći na vaše venčanje?

- Reći ću da nismo rešili probleme. A već sam mu rekla da smo imali ogromnu svađu, koja je uzrokovala moj odlazak od njih.

Šta god da se desilo nikada se nisam ljutila na moje roditelje. Nisam mogla. To što ja nisam želela da se vratim kući, ne znači da oni nisu mogli mene da posećuju.

Mogli su i dolazili su, svega dva puta.

Prvi put, kada sam otišla. Želeli su da me nagovore da se vratim nazad. Na kraju, kada su videli koliko mi je odlazak potreban,  poželeli su mi sreću i vratili se kući.

Drugi put, kada sam dostigla najvišu lestvicu u svojoj karijeri. Došli su da mi čestitaju i da me vide. To je bilo pre neke četiri godine.

Posle toga nisu dolazili, nisu čak ni upoznali Džeka, ali smo se redovno čuli, telefonom. Mislim da ni oni, a ni ja nismo imali snage za više.

- Zašto mu jednostavno ne kažeš istinu?

- Zašto što nisam prebolela to. Čak ni tebi nisam rekla baš sve. Neću da otvaram rane koje nisu do kraja zarasle.

- Tvrdoglava si. I to će ti doći glave.

- Bez brige, Vitni. Svi konci su u mojim rukama.

- Da, da.

- Moram da idem. Stigla sam. – kažem kada vidim tablu sa natpisom dobro došli.

Da, u pakao.

- Hajde. Ljubim te. I znaš. . . srećno – nespretno kaže.

- Hvala ti. Trebaće mi – prekinem poziv i odvezem se u pravcu porodične kuće.

Ovo će biti pakleno.

. . .

Nije mi dugo trebalo da stignem do kuće. Svega desetak minuta. Ipak je ovo mali grad i verujem da će do sutra svi znati da se 'odbegla ćerka' vratila.

Otvorim vrata auta, uzmem samo torbicu sa prednjeg sedišta i izađem. Po sportsku torbu, u kojoj mi se nalaze stvari, ću kasnije doći.

Duboko udahnem kada dođem ispred vrata, polako spustim bravu.

Neću da kucam, ovo je nekada bila moja kuća.

- Mama? Tata?

- Džesika!? – do mene dotrči mama sa krpom u rukama.

- Od kud ti ovde? – zagrli me oduševljeno, a mene žal krivice bocne u srce kada joj se oči napune suzama.

Nisu zaslužili da samo tako odem, ali to je bilo jače od mene. To je bilo neophodno.

- Došla sam da vas pozovem na venčanje i da se. . . razvedem.

- Oh – pusti me iz zagrljaja.

- Gde je tata?

Pitam samo da skinem tugljiv izraz sa njenog lica.

- Otišao je nešto do komšija. Brzo će se vratiti, uđi. Nismo te očekivali.

Naravno da nisu kada i nisam planirala više ikada da se pojavim ovde.

- Od nekih stvari jednostavno ne možemo pobeći.

- Da, to je tačno. Kafa?

- Ne bih. Sešću da sačekam tatu da se pozdravimo i idem u svoju staru sobu da odmorim.

- Dobro, sada ću ja doći samo da proverim ručak – ode u pravcu kuhinje, a ja se osvrnem oko sebe.

Sve je isto kao što je bilo, svaka slika, svaki komad nameštaja je tačno tamo gde se sećam. Ova kuća je dom, osećaš čudnu toplinu kada uđeš. Nekako je živa, ali i puna uspomena. Zid koji smo Klaus i ja odvalili dok smo bili deca, još uvek stoji ne popravljen. Zidovi i komode su puni slika. Od mog detinjstva pa do moje devetnaeste godine. Tada sam se već odselila i slike prestaju.

Pažnju mi privuče jedan ram za slike. U njemu se ne nalazi slika već isečak iz magazina. Iz prvog magazina koji je ikada objavio nešto o meni. Nazvali su me čudo od žene. A isečak koji su uramili prikazuje mene sa očima punim suza nakon što sam osvojila nagradu za najbolju dizajnerku godine. Srce mi se stegne kada pomislim na njihovu sreću koju su osećali zbog mene, a nisu mogli da je podele sa mnom.

Bacim pogled na sat i vidim da je sada tri sata popodne. Dugo sam putovala, a ko zna koliko će tati trebati da se vrati od komšija.

Odlučim da ću ipak da se vratim do auta i uzmem stvari koje sam ponela, a onda ću da se istuširam. Taman će se do tada tata vratiti.

- Mama idem do auta da uzmem stvari!

- Dobro dušo!

Odem do auta i uzmem sportsku torbu u koju sam spakovala ono najosnovnije. Verujem da ću se brzo vratiti nazad, tako da nisam imala potrebe da ponesem više stvari.

U momentu kada sam krenula da se vratim u kuću poznati glas me je zaustavio.

- Džesi? – okrenem se i ispred sebe ugledam moju prvu prijateljicu.

Moju prvu pravu prijateljicu.

- Nina! – ispustim torbu kada poletimo jedna drugoj u zagrljaj.

- O moj Bože! Koliko je prošlo? Deset godina?

- Da – odvojim se od nje.

Nina je niska plavušica. Uvek vrckava i spremna za zabavu. To me je valjda i privuklo kod nje. Pored toga što ne voli da zabada nos u tuđa posla. Što je u ovom gradu retkost.

- Od kud ti ovde? Zar se nisi preselila u Vašington? – oduševljeno upita.

- Jesam, da. Ali imam neke nerešene račune.

- Shvatam – zna ona tačno na šta mislim. U ovom slučaju na koga.

- Toliko mi je drago da te vidim. Nedostajala si mi.

- I ti si meni – kaže sa nekom setom u glasu.

Primerim da hoće da me pita nešto, ali ipak odustane. Zato ja pitam ono što ona želi, ali nema hrabrosti.

- Slušaj. . . u pravo sam stigla. I danas sam planirala da malo odmorim, da se priviknem ponovo na ovaj grad. Ali ako želiš možemo uveče na kafu, da se ispričamo?

Iskreno nisam planirala da obnavljam stara prijateljstva. Niti sam planirala da se viđam sa bilo kim ovde osim sa mojim roditeljima i uskoro bivšim mužem.

Ali kada sam videla sada Ninu, to je vratilo sećanja. I koliko god bilo onih loših, bilo je i dobrih. A to ne mogu da ignorišem. Nisam tolika kučka. Ipak je Nina uvek bila uz mene.

- Naravno! Toliko dugo se nismo čule. Treba nadoknaditi sve te godine.

Razmenimo brojeve telefona i popričamo još malo. Nakon par minuta se pozdravimo i svaka ode na svoju stranu.

Kasnije sam se istuširala i legla. Koliko god da sam želela da pozdravim tatu, umor je učinio svoje i ja sam jednostavno zaspala.

. . .

- Tata – zagrlim ga.

- Džesi – izljubi me.

Ovde me svi zovu Džesi. U Vašingtonu sam bila jednostavno Džesika.

- Iznenadila si me, prijatno. Nisam te očekivao.

- Znam. Iznenadila sam i sebe.

- Dođi da jedeš. Legla si praznog stomaka – mama me ukori.

- Mama nisam više dete.

- Ti ćeš uvek biti moje dete – nasmeši mi se dok mi sipa da jedem.

Moje reči se jednostavno odbijaju o nju.

- Dakle, udaješ se – započne tata.

- Da.

- Nisam znao da si ozbiljna – namrštim se.

Obavestila sam ih kada me je Džek verio.

- Ozbiljna sam. Za mesec dana je venčanje i volela bih da dođete.

- Znaš da ne volim taj grad i tu buku, ali ćemo svakako doći. Ne udaje nam se ćerka svaki dan.

- Drago mi je.

- Ali šta ćeš sa tim što si ti već udata?

- Tome! – mama ga opomene.

- U redu je mama, to je sasvim normalno pitanje – umirim je.

- Razvešću se. To je jedan od glavnih razloga mog dolaska.

- Klaus će na to pristati?

- Nema on na šta da pristaje ili ne pristaje – iznerviram se. - Sasvim je logično da ćemo se razvesti.

- Gledaš stvari samo iz svog ugla. Ti si otišla prebolela, ponovo zavolela i sada si se vratila. Lepša nego ikada i želiš razvod. Dok je Klaus bio ovde svih ovih godina i voleo te. Čekao. Neće ti dati razvod sada kada opet ima šansu da te osvoji.

- Klaus me ne voli – ispravim ga. - I da. Daće mi razvod. Izgubio me je, ne može sada, posle toliko godina, da me osvaja. Nisam ja tvrđava.

Nasmeje se. - Ne znam baš. Tvrdoglav je to muškarac.

- Ja sam tvrdoglavija.

- Znam – uzdahne. - Kako ide posao?

Okrene temu razgovora u skroz drugom smeru i to mi u potpunosti odgovara.

______________________________________

❤️❤️❤️

Anna Dawson