U par dana sam sve sredila i sada zvanično Evan i ja možemo da se vratimo kući. Još uvek ću voditi svoju firmu, ali to ću činiti iz daleka. Dolaziću samo ukoliko ima neki problem ili ukoliko se zahteva moje lično prisustvo. Tri godine našeg života sam spakovala u nekoliko kutija. Nisam iznenađena obzirom da sam dva puta to već uradila, ali ovog puta obećam sebi da je konačno.

Let sa Evanom je bio zanimljiv. On je pametno dete. Zapaža mnogo više stvari nego što mislim, čak iako je tako mali. Njegova pitanja su maštovita i zahtevna, moram da priznam da mi treba neko vreme da smislim odgovor koji bi ga zadovoljio.

- Mama, de ide? – upita me kada se smestimo u iznajmljeni automobil.

Ostalo nam je još sat vremena vožnje kolima i moram priznati da sam nervozna.

- Idemo da upoznaš moje roditelje i tvog oca.

- Tata?

- Da, tata. – poljubim ga u obraščić i zakopčam mu pojas.

. . .

Ljudi koji me tek upoznaju rekli bi da sam hladna, proračunata i ravnodušna osoba. Ljudi koji su me poznavali pre trinaest godina bi rekli da sam podvodljiva, lakoverna i previše naivna. Svi oni imaju neko svoje mišljenje o meni, neki loše neki dobro, ali većinom je to mišljenje zasnovano na predrasudima. Ti ljudi ne poznaju pravu mene, oni poznaju ono što im ja dopuštam da upoznaju, a istina je znatno drugačija.

Istina je da sam ja samo slomljena žena koja je svoju sreću pokušala da nađe u begu.

Moj život se pretvorio u beg. Kada kod zagusti ja se poput uplašenog miša povučem. Skrivala sam se od svih koji su mi značili i koji bi mogli da mi nanesu bol. Skrivala sam se u pokušaju da poštedim sebe od toga da budem povređena. Postala sam nepoverljiva osoba, osoba koja svakom pristupa sa rezervom i u tome svemu sam izgubila svoj kompas.

Više nisam znala ko je prava Džesika, ona koja se krije iz maske, a ko je ona koja se predstavlja javnosti. Postala sam podvojena ličnost i na taj način pokušala da se prilagodim datoj situaciji.

Bila sam mlada kada sam izgubila dete, isuviše mlada da se upoznam sa takvom vrstom tuge, bola i izdaje. U tim trenucima sam krivila sve, a najviše mog supruga. Svi oni su bili krivi za gubitak moje bebe, svi oni su imali određenu ulogu u tom trenutku, ali osuđivanje njih nije mi donelo mir i olakšanje. Nije uklonio bol koji sam osećala i nije vratio moju bebu. Bebu koja je bila veličine graška. Bebu koja je za par meseci trebala ugledati svetlost dana.

Mlada, neiskusna i povređena uradila sam ono što mi se u tom trenutku činilo kao najbolja opcija. Spakovala sam svoje stvari u par kofera i odlučila da prihvatim ponudu za univerzitet u Vašingtonu koja je stigla par nedelja ranije. Da se nije dogodilo to što se dogodilo ne bih prihvatila ponudu, ali u tom trenutku ona je bila moja karta za spas.

Tada je počelo moje povlačenje pred svakim problemom i nije nestalo ni do dan danas. Otišla sam u Italiju da dam Klausu potrebno vreme, da, ali i zato što je Vašington počeo da me guši, nisam se u njemu više osećala slobodno kao ranije. Ponovo sam to učinila, ponovo sam pobegla, ali ovog puta od sebe same i od svojih osećanja.

U momentu kada se Evan rodio presekla sam, shvatila sam da je detetu potrebno stabilno okruženje, a sa majkom koja se boji drugih ljudi i njihovih postupaka, on to nije imao. Počela sam da radim na sebi, da prihvatam prošlost i ono najvažnije, napokon sam uspela da oprostim. To je bio veliki korak i tada sam shvatila, spremna sam da krenem dalje. Spremna sam da prigrlim Klausa i njegovu ljubav, spremna sam da ga upoznam sa Evanom i spremna sam da napokon, posle toliko vremena, izgradimo ono o čemu smo oduvek maštali. Našu porodicu.

Vratila sam se onome što je oduvek čekalo raširenih ruku.

Vratila sam se mom domu.

. . .

Parkirala sam se ispred kuće mojih roditelja. Setila sam se sebe pre tri godine u istoj situaciji. Tada sam u stomaku imala grč, a nemir me je opsedao. Sada je sve drastično drugačije. Sada pri pogledu na ovu kuću ja više nemam mračnih misli, vidim samo ono lepo što sam preživela. Danas uz sebe imam svog sina koji mi je najveći pokretač u životu i ružna sećanja iz prošlosti više ne mogu da me poljuljaju i da mi naškode. Ne više.

Izađem iz auta i otvorim vrata sa zadnjeg sedišta. Evan spava sa glavom nakošenom na stranu, toliko mnogo podseća na Klausa, da sam tokom ove dve godine imala utisak kao da gledam u onu verziju Klausa kada smo bili deca.

Lagano otkopšam pojas kojim je vezan i pridržim ga tako da ne ispadne. Pažljivo sam ga uzela u naručje i iznela iz auta, obraćajući posebnu pažnju da ne udari glavicu negde i da ga ne probudim. Stala sam ispred vrata mog bivšeg doma, duboko udahnula i pozvonila na vrata. Bila je noć i sigurna sam da ću ih sada probuditi, ali šta je tu je.

Nakon drugog zvona vrata su se otvorila i ispred je stajala mama sa pospanim pogledom, kada nas je ugledala više nije bila pospan, sada je bila šokirana.

- Džesika?

- Ćao, mama. Mogu li da uđem?

Trgne se i kao oparena skloni sa vrata.

- Da, da, naravno da možeš – njene oči ni na trenutak ne napuštaju Evana.

- Gde da ga spustim? – pogledam po  dnevnoj sobi.

- Evo možeš ovde – pokaže mi na deo kauča koji je prazan i pomogne mi da ga ušuškam jastucima i pokrijem.

Jako nemirno spava, a ovde nema ogradice i može pasti.

- Džesika. . .

- Mama – prekinem je. - Znam šta ćeš da pitaš. Ovo je moj sin, Evan.

Gledam moju majku kako bledi, otvara usta kao da će nešto reći, ali reči ne izlaze napolje. Na sekund pomislim da će se srušiti. Skočim sa kauča, pomognem joj da sedne i donesem čašu vode.

- Hajde, mama, polako.

Sačekam da otpije par gutljaja, da se smiri, a onda pogleda u mene suznim očima.

- Džesika. . . kako. . . šta? Zbunjena sam. Imaš dete?

Zamuckuje i gleda u mene pokušavajući da poveže stvari.

- Da, mama, imam dete. Evan ima dve ipo godine.

- O moj Bože. Dve godine! Ti si majka dečaka od dve godine. . . ja. . . ja. . . ja sam baka – to kaže tiše i veliki, blistav osmeh joj zasija na licu.

- Ja sam baka, ali kako? Zar nisi raskinula sa Džekom?

Na sekund me pomete to što je i moja majka pomislila da je dete Džekovo, isto kao što je i njegova, premda mi već treću godinu nismo zajedno.

- Dete nije Džekovo, pogledaj ga, pogledaj ga dobro i reci mi na koga te podseća.

Usporeno učini ono što sam joj rekla. Pokušava da se seti, ali ne uspeva.

- Ne znam Džesika, njegovo lice mi je poznato kao da sam ga već negde videla, ali ne mogu da se setim gde. Nema ništa tvoje – zaključi.

Lagano se nasmejem, odem do kamina i podignem jednu fotografiju Klausa i mene kada smo imali pet godina na jednom porodičnom ručku.

- Pogledaj malo bolje.

Uzme fotografiju i namršteno pogleda, a onda joj se pokreti ukoče. Raširi oči i ja znam da ga je prepoznala. Znam da zna čije je Evan dete.

- Klaus. Evan je isti Klaus – dve krupne suze joj se spuste niz obraze.

- On je Evanov otac.

- Ne razumem. Ništa ne shvatam – podigne pogled ka meni.

- Mislim da je vreme da imamo ozbiljan razgovor i da se neke stvari napokon razreše – čujem sa stepenica i okrenem se.

Moj otac stoji u samom dnu sa prelrštenim rukama i crvenim očima, kao da se suzdržava od plakanja. Nisam sigurna koliko je dugo tu i šta je sve čuo, all po njegovim očima zaključim da jle ono ključno čuo.

- Slažem se. Vreme je da obavimo razgovor.

. . .

Od početka do kraja rekla sam im sve. Ne baš sve, ali ono što su trebali znati, sada znaju. Moja mama je plakala, tata se suzdržavao od istog, a ja nisam znala šta bih rekla nakon što sam završila sa pričom.

- Zašto nam nisi rekla da si trudna? – mama na kraju upita.

- Poslednji put kada sam rekla da sam trudna rekli ste mi da je najbolje da abortiram.

Poraženo spuste glave u znak kajanja.

- Imala si osamnaest i mislili smo da je tako najbolje. Nismo želeli ništa da ti namećemo samo smo ponudili i abortus kao opciju – kaže tata.

- Niste to trebali da učinite, ja sam bila srećna zbog bebe i želela sam da je zadržim, od vas sam očekivala podršku, ali to sada i nije važno. Desilo se šta se desilo i gotovo. Prešla sam preko toga.

Zaklimaju glavom slažući se sa mnom. Nadam se da je ova tema među nama zauvek završena.

- Kada ćeš reći Klausu za Evana? – tata nežno pogleda u mog sina.

- Koliko sutra ako za to budem imala prilike – ozbiljno kažem.

- To je dobro. Ne dozvoli da od drugih sazna da je otac već dve godine, to mora da čuje od tebe.

- Nisam ni mislila drugačije da uradim – nasmešim se i pogledam u Evena koji čitave večeri bezbrižno spava.

- Kasno je, a i mi smo putovali poprilično dugo.

- Naravno, naravno, hajde. Smestićemo vas u tvoju sobu – istovremeno ustanu sa kauča, a ja nežno podignem Evana.

Malo se trzne i još jače priljubi uz mene.

- Mama?

- Molim pile?

- Tigli? – pospano upita.

- Da, stigli smo, spavaj – poljubim ga u obraz i vratim glavu na moje rame.

- On je predivan – kaže mama dok se penjemo na sprat.

- On je moje sve – jednostavno kažem.

______________________________________

Danas samo jedan nastavak, ne stižem da ih otkucam više, zato će sutra biti bar dva. Uživajte!  ❤️😍

Anna Dawson