Boja šeta po ivici krzna,
        u vihoru plavom, moru zelenom;
            i sluti kako sniva zvezde,
              sluti kako slika puknute mrlje.

          Život pun sivila, postelja utiša,
            u tom danu i toj noći posta
                    pusta oluja;
               pusta pisma crvenih slova.

          Pustinja, pesak pun kamenčića,
             kristala koji uzdižu,
          Sunce prekri, a postelja otkri.
            U tom mrklom mraku
             ostaće nadanje, da poluga
                misli prestaje.