Trom i sed utišaću svet
              kad zagrmi svetlost u buri,
                I biće dug taj let
              poput vina koje iz flaše curi.

         Čuvam uspomene kad dodje čas
                u tamnici snova
           i igala od stakla, gde se lome
             razni fenjeri, i gde poslednji
                je sada spas.

            Usta kao da se ne pomeraju
             u odaji od leda i bez vazduha.
             I taj košmar kad postane java
              neće stati u jednu zvezdu.
  
                 Vetar neće dunuti,
               Plamen neće opstati
              u spisima srca i duše.
              Tu u dzakovima punim šećera,
              leži plamen sveće moje.