Sedim u uglu sobe i pitam se, pobogu, šta ja tražim sa ovim čovekom ovako kasno i zašto me tako gleda? Njegov pogled je čist, zapravo odavno nisam videla da me neko tako gleda, sem Davida. Moram priznati, na neki trenutak mi je to i prijalo, ali bih onda opet premotala film i shvatila da ja o ovom čoveku zapravo ništa ne znam.

"Dakle Osmane, šta Vi zapravo tražite u mojoj sobi?" Upitala sam tako pokušavajući da ne budem previše gruba.

"Koliko znam, Sofija..." Nasmejao se. "Vi se upravo nalazite u mojoj sobi."

Osećala sam se kao da igram u najgorem ljubavnom filmu gde je kliše bio glavna stavka. Nisam zna šta da radim, kako da odreagujem, ali sam bila svesna toga da moram što pre otići iz ove sobe. Naravno, počela sam da se raspravljam govoreći kako me je Miran doveo ovde, kako ja uopšte nisam ni znala da je ovo njegova soba.

"Ja bih sada otišla ako Vam ne smeta."  Izrekla sam pomalo nervozno.

"Samo napred." Otvorio mi je vrata i pustio me niz hodnik.

Prva stvar, da li da nađem Mirana i da mu opalim tako dobru šamarčinu ili da nađem put do mog Beograda? Jako mi nedostaje, imam osećaj da sam ovde samo kako bih se izmučila i uopšte ne znam koliko dugo ću ovde ostati. Moja torba sa ličnim stvarima se nalazila kod mene, tako da sam znala šta mi preostaje.

Sišla sam niz stepenice i pokupila torbu koja se nalazila u dnevnoj sobi, iz kuhinje sam uzela flašicu vode i neku breskvu koja se nalazila odmah pored. U najvećoj tišini, mrklom mraku sam se uputila do izlaznih vrata. Polako sam se šunjala kako nikog ne bih probudila jer sam bila svesna činjenice da se ja mogu sama snaći.

Vrlo nežno sam otvorila vrata, a zatim brže-bolje istrčala kao ludača na ulicu. Jedina misao u glavi bila mi je- Sofija, prvo se odalji dovoljno od kuće i tek onda prestani da trčiš.

Srce mi je lupalo jako brzo, imala sam osećaj kao da će mi svakog trena probiti kroz majicu. Nisam gladala kuda idem, samo sam trčala, negde. Noge su me same nosile dok mi je u mojoj skupoj šanel torbici poskakala breskva. Molila sam Boga da mi se voda ne prospe jer bi to bilo jako glupo. Kao prvo: Nastradala bi moja šanel. Drugo: Pasoš i svi ostali dokumenti bi bili natopljeni i nikakvi.

Prestala sam sa trčanjem kada sam se uverila da sam bila dovoljno daleko od te kuće. Nisam poznavala kraj u kom sam se nalazila, ali mi je jedino bilo bitno da nađem nekog u ovo doba noći koga bih mogla da upitam za neki taksi do aerodroma ili makar nekog ko bi mi rekao gde se nalazim. Kod sebe sam imala svega 5€ jer mi pare ovde za ovih dva dana nisu trebale, tako da ni sama ne znam kako bih platila taksi.

Bila sam svesna toga da nisam smela ovako samo da pođem, ali naravno, nisam ni u jednom trenutku pomislila da će ovo biti loše.

Konačno sam sa druge strane ulice videla neki porodični auto i prišla.

"Izvinite, znate li možda koliko je aerodrom daleko odavde?" Upitala sam i primetila da me čovek izbezumljeno gleda. Naravno, u tom trenutku sam shvatila da ne priča engleski.

Izdahnula sam i odaljila se od auta. Nisam znala šta više da radim, ali ovo je definitivno bila glupa ideja, nisam razmišljala ni o čemu. Kao prvo nisam imala pare za avion, ali dobro imala sam zlata na sebi, to bi moglo da mi isplati put. Svakako sada ne mogu da se vratim.

Primetila sam čoveka iz neke radnje kako gleda u mene, krenula sam ka njemu, ali se on u tom trenutku okrenuo i zatvorio vrata.

"Hej! Čekajte!" Počela sam da trčim.

Kucala sam na vrata, a onda ugledala besnog Mirana koji se odjednom samo tako stvorio.

"Sofija, ovo ti nije trebalo." Rekao je mršteći se.