Sedimo u potpunoj tišini dok se u meni budi neki skroz drugačiji osećaj, stomak mi se prevrće, osećam se kao neka devojčica koja se prvi put zaljubila.

"Da li je let bio udoban?" Upitao me je šarmantni gospodin.

"Da." Odgovorila sam kratko. "Kada ću početi da snimam svoju novu pesmu?"

"Ne zamaraj se sa pesmom sada. Dogovorićemo se oko toga, ovde si samo jedan dan tako da ćemo naći vremena za sve. Sada želim da mi kažeš nešto više o sebi."

Ispričala sam mu o svom životu u Srbiji, svojoj porodici, Davidu i Marini. Rekla sam mu zbog čega sam ovde i šta se ranije u mom životu dešavalo. Vraćala sam filmove, prisećala se i lepih i ružnih stvari u svom životu, od početka svoje karijere pa sve do sada. A onda sam stigla do Marinine smrti. Ne želeći o tome da puno pričam, izmislila sam priču kako je ona poginula u saobraćajnoj nesreći.

"Žao mi je zbog tvoje sestre, po priči mi se čini da je bila problematična, ali vidi se da si je volela." Progovorio je.

Da, upravo sam to htela reći, Marina je oduvek bila problematična, nikada me nije slušala i uvek je mislila da je ona za sve u pravu, ali sam na neki način volela svaku njenu manu. Nikad je nisam shvatila ozbiljnom i zato smo tu gde smo. Nje više nema, a ja se i dan danas pitam zašto smo se tog dana onako zakačile.

"Morao bih da pođem, drago mi je da sam Vas upoznao Sofija." Izgovorio je i otišao.

Ja sam i dalje sedela sva slepljena bez volje za pričom, ovaj čovek je u meni doslovno ubio volju za daljom pričom, ne znam kako, ali kao da je znao gde me najviše boli. Videla sam Turčina kako se vraća za stolom i seda pored mene, na licu ima nervozan izraz.

"Večeras ćeš spavati kod jednog našeg prijatelja." Rekao je nervozno.

Zanimao me je razlog, ali me je on samo povukao za ruku i zajedno smo brzim koracima istrčali napolje i seli u auto.

"Večeras dolazi neko bitan. A on ne sme da te vidi tu, ideš samo na jednu noć, sutra rano dolazimo po tebe tako da nema potrebe za brigom."

"Dobro, moraću da uzmem još nešto iz sobe." Rekla sam.

"Nećeš, tamo imaš već spremljene stvari. Ne brini se ni oko čega."

Na to sam samo prećutala. Imala sam neki osećaj straha i nesigurnosti, kao da sam nečija svojina i da taj neko može raditi sa mnom šta želi.

U tom trenutku mi je u glavi samo bila slika Davida, negovog prelepog lica i želje da ga ponovo ugledam. Vezala sam se za njega iako on nikada nije bio savršen prijatelj. Ne bih mogla dan da zamislim bez njegovog glasa, a evo ih. Skoro će dva dana od kako se nisam čula sa njim.

Za nekih petnaestak minuta smo se nalazili ispred jedne kućice koja je, moglo bi se reći, po mom ukusu bila skromna i baš onakva kakvu sam je zamišljala. Turčin me je uveo unutra i rekao da sačekam u dnevnoj sobi što sam i uradila.

"Možete se raskomotiti, ja sam Miran." Predstavio se momak koji je izgledao mlado, rekla bih da je imao nekih dvadeset godina.

"Recite mi, šta ja tražim ovde?" Upitala sam vrlo drhtavim glasom.

"Iskreno da Vam kažem, izgleda da Vi niste devojka koju smo tražili." Izustio je Miran skroz hladnim pogledom.

"Devojka koju ste tražili?" Ironično sam se nasmejala.

"Tačno tako, dok ne vidimo kako da Vas vratimo za Srbiju ostaćete ovde. Moj gazda Vas čeka u sobi."

Došlo mi je da tresnem šakom o staklen sto koji se nalazio odmah ispred mene i da ga upitam o kakvim glupostima se ovde radi. Kakav me to njegov gazda čeka i šta ja uopšte ovde radim?

Naravno, ništa od toga nisam uradila, već bez dalje konverzacije izašla iz te prostorije i pratila ga do neke druge.

"Izvolite. Laku noć." Rekao je Miran i okrenuo se.

Pogledala sam ga, a zatim videla da se nalazim ispred neke velike sobe. Probala sam da uđem, ali su vrata bila zaključana. Pokucala sam, a onda se ispred mene pojavio isti čovek sa kojim sam sat ranije razgovarala.

"Mislim da bismo trebali da počnemo ispočetka." Rekao je ovaj put još šarmantniji čovek.

"Naravno." Gledala sam ga kao neka ludača. "Ja sam Sofija." Ponovo sam izgovorila svoje ime.

"Osman." Pružio mi je ruku.