-Ok,još si i ti našla da me nerviraš?!

-Šta je bilo,ljubavi?Problemi u raju?

-Još jednom li me nazoveš tako,ja ću...

-Kako da te ne zovem,ljubavi?

-Roksana,pričaj šta hoćeš ili briši!

-Oh,a tako volim kad me zoveš Roksi.

-Baš me briga šta ti voliš,a šta ne,pričaj! Zašto si došla?!

-Po dogovoru,ono dvoje su kod nas cele nedelje.

-Kakav bre dogovor!?

-Oh,bože,tatica ti nije rekao...Pa dobro,moraću ja.Jedan od uslova dogovora je bio da oni budu u Londonu ove nedelje.

-A ti baš to hoćeš...

-Naravno da ne,ali kako bi ja izgledala kao osoba ako ne provodim vreme sa decom?

-Aha,dakle ti ovo radiš zbog publiciteta?

-Naravno.Znaš da mediji,kao i o
publika,vole srceparajuće,sladunjave pričice.Mislim,ko bi odoleo ovakvoj priči?

-Kakvoj?!

-Pa na primer da se mlada Britanka odselila u Kaliforniju,gde je upoznala jednog dečka koji joj se činio kao dobra osoba,ali on je bio sve,samo ne dobar.Ostavio ju je trudnu i otišao da živi luksuznim životom u Njujorku.Ali,to nije sve.On joj čak i oduzme decu,a kad ona pokuša da ih obiđe,on je istera iz kuće...Zaista tužna ptiča,zar ne,Reksi?Već vidim naslove u svim novinama,časopisima,čak možda i napišu roman o tome.

-Ti lažljiva kučko,kako te nije sramota da tako pričaš!?Ti si mene ostavila,ti si htela da ostaviš Tonija i Lisu,a da ni ne napominjem da je tvoj dragi muž pucao na mene pre vašeg venčanja!

-Sam si kriv za to...

-Ja?!Pa ti si me zvala da porazgovaramo,a i ja sam te još branio!I za njega sam lagao,samo zbog tebe,a ti se tako ponašaš!Kad si postala takva,Roksana?!

-Kakva?Mislim da sam baš onakva kakva je oduvek trebalo.

-Površna,sebična,razmažena glupača!?Ne,to nikada nisi trebala da budeš!Bila si tako divna nekada,dobra,nesebična,brižna...Šta ti se desilo?!

Samo je stajala ispred mene u nekoj ultraskupoj haljini i sa naočarima za sunce i gledala me je hladno,kao da je uopšte ne dotiče to što pričam,a isto tako mi je i odgovorila:

-Promenila sam se.Život me je promenio.Kad se desilo ono između nas,kad smo raskinuli i kad sam otišla da živim u Londonu,shvatila sam nešto...Lako je biti dobar i plemenit ako si prosečna osoba sa prosečnim životom,ali je mnogo drugačije u ovom svetu u kom sad živimo i ja i ti.U našem svetu postoje samo slabi i jaki.Da bi bio jak,moraš da imaš moć,moć pokreće sve u ovom svetu,moraš da pokažeš svima da je imaš,jer bez nje si niko i ništa,obična,prosečna osoba za koju nikog nije briga,čije mišljenje ne uvažavaju,čije ideje nisu bitne...

-Šta imaš protiv običnih ljudi?!

-Baš ništa,čak bih i volela da sam obična žena koja živi sa dobrim mužem i decom u maloj kućici na plaži,baš onako kako smo ja i ti sanjali nekada,ali snovi se menjaju s vremenom.

-Zašto je važno da budeš loš da bi imao moć?!Mnogi ljudi su veoma fini,iako su veoma bogati,moćni ili šta već!

Nasmejala se cinično i prošla rukom kroz kosu,a zatim je bez pitanja ušla u dnevnu sobu i sela na jednu od fotelju.

-Stvarno si mnogo naivan...-rekla ne skoro kao da me sažaljeva.

-Zašto?!

-Rekse,to je sve maska,ti ih vidiš onakve kakve oni žele da ih vidiš.Oni za koje misliš da su ti najbolji prijatelji,na kraju se ispostavi da uopšte nisu kakvim se predstavljaju.

-Kao ti,na primer?

-Ne,razlika je u tome da sam ja stvarno bila takva,dobra i pomagala svima,ali sam shvatila da nema vajde od toga,bar ne u okruženju u kakvom smo mi.Ako želiš da imaš moć,ugled,divljenje,poštovanje i pokornost drugih,ne smeš previše da se obazireš na druge,jer se ni oni ne obaziru na tebe.

-Zašto mi pričaš sve to?!-pitao sam besno sedajući preko puta nje.

-Zato što si mi,i pored svega što se desilo,ostao veoma drag,uvek si bio tu za mene pre.

-Podvuci to pre,više nikada neće biti tako,neću da imam ništa sa tobom.A sad...Kakve veze ima sve to?!

-Prosto,ne želim da zažališ.I ti ćeš morati da postaneš takav kad-tad.Ljudima moraš da daš ono što traže,ono što će ti pomoći da dođeš do cilja.Nećeš da dobiješ ništa ako prema svima budeš dobar i ako im pokloniš poverenje,to zaslužuju samo posebne osobe,a i one moraju da dokazu da su dostojne toga.

-Jel si ti došla da mi držiš predavanje ili šta?!

-Ne držim ja nikakva predavanja,samo hoću da ti pomognem.Moraš da shvatiš da si ti predodređen za uspeh,osim stava imaš sve.Šarm,status,ugled,novac...Sve što ti je potrebno,a stav možeš lako da promeniš.

-Rekla si da ne pomažeš ljudima više,zašto sam ja izuzetak?

-Rekla sam ti,to zaslužuju samo određeni ljudi.Šta god ti mislio,ja tebe smatram prijateljem.

-Prijateljem?!Šteta,ja ne misim tako o tebi,naročito ne posle svega onoga.

-Burna reakcija je bila zbog stresa,ali sam sve to mislila,samo nisam to rekla na pravi način.

-Hah,i ti se još i ne kaješ!Ja bih se stideo da se uopšte pogledam u ogledalo poske onoga,a i posle svega što si mi malopre rekla!Ne mogu da verujem da koristiš svoju rođenu decu i mene,kog si upravo nazvala prijateljem,da bi uspela u nečemu!

Ponovo se cinično nasmejala i rekla:

-To nešto je život.Lepo sam ja rekla,ti si mnogo naivan,imaš razmišljanje kao malo dete,misliš da je sve u životu lepo,bezbrižno i dobro.Moraću da te razočaram,ali nije tako.

-Ja uopšte ne mislim da je sve lepo,prošao sam previše toga što mi je promenilo taj stav,ako je ikada postojao.Shvatam da svugde ima loših ljudi,jako loših ljudi koji žele da ti nanesu zlo,ali nisu svi takvi.Ima dosta njih koji žele da ti pomognu.

-Ja sam jedna od njih,želim da ti pomognem da uspeš u životu.

-Ne želim da ispem tako što ću da uradim nešto loše drugome!

-Kako hoćeš,ja ti samo dajem dobronameran savet,moraćeš da se promeniš ubrzo,milom ili silom,zato je bolje da to uradiš sam.

-Hoćeš da kažeš da će neko silom da me promeni?!Molim te,ne pričaj gluposti!

-Kako hoćeš,jednom ćep morati da se promeniš,bolje je da to uradiš sam nego da te,kao mene,neko ili nešto natera.

-Ako je tebe naterao,molim te?!

-Ne ko,već šta.Na to me je naterao splet okolnosti.Ako sam htela da preživim u tom surovom svetu elite,kome nažalost pripadam od rođenja,ali nisam htela da prihvatim svoju sudbini,morala sam da se promenim.Niko ne može da promeni sudbinu,čak ni ti,makar i ne bio čovek.

-Moja sudbina nije da budem kao ti.

-Slobodno poriči dok možeš,prestačeš ubrzo...

-Jel ti to meni pretiš?!

-Naravno da ne,a sad...Možeš li da dovedeš Entonija i Lisu?Meni se zaista žuri,imam neodloživih obaveza.

Zagledao sam se u nju par trenutaka.To više nije bila ona devojka koju sam nekada toliko voleo,ona vesela,omiljena u društvu,koja je uvek izmamila osmeh svojom dobrotom i koja je uvek pomagala svakome u nevolji.Sećam se da je često kući donosila napuštene pse i mačke i hranila ih neko vreme.Jeste da sam se bunio,ali ona je prosto bila presrećna kad bi pomogla nekome,a za mene je njena sreća bila neprocenjiv poklon.Sad je hladna,proračunata,ozbiljna i surova žena koja ne bira sredstva,važan joj je samo cilj.Ne znam zašto,ali mi se činilo kao da se i fizički promenila.Njene plave oči,koje su nekada zračile vedrinom,sad su ličile na najhladniji led,kao da bi mogao da se smrzneš ako malo duže gledaš u njih,a takav joj je bio i glas.Nekada nasmejano lice je sad bilo ozbiljno,hladno kao i ona cela,savršeno,bez i jedne mane,bez osmeha,usne su joj oblikovale samo zategnutu crtu,nisi mogao da dokuliš o čemu misli i šta oseća.Podseća me na nekoga,čak i previše.Sve jedno,poslušao sam je i doveo ovo dvoje,a ona je,pre nego što je elegantno izašla,rekla:

-Razmisli o ovome što sam ti rekla.Možda i mogu da ti pomognem.

-Ne treba mi ničija pomoć,naročito ne tvoja.Ne želim da razmišljam o tome,ne želim takav život,a sad zbogom!

Slegnula je ramenima i otišla,a ja sam zalupio vratima.Lagao sam je,lagao u svakom smislu,a ona je očigledno to i znala.Trenutno sam razmišljao samo o tome.Možda je i u pravu...Ne,ne,ne sme.da bude u pravu!Ne želim da budem neko kao ona,ne želim!Ne želim i neću,ali...Rekla je da će se to desiti kad tad,možda se deai jednom...Ne može tako,ja nisam osoba koja bi mogla da de ponaša tako!Ali ipak...Pre nekog vremena ni u snu ne bih rekao da je ona postala to što trenutno jeste.Ljudi se možda stvarno menjaju kad moraju...Ali ja ne moram,imam izbor.Ili nemam?Ne znam,glava me boli od ovolikog razmišljanja!Bilo je veče kad sam čuo da se automobil zaistavlja ispres kuće.Sledećeg trenutka je u dnevnu sobu ušetao moj otac,bez Valeri,bez Hantera.

-Gde su ono dvoje?-pitao sam ni ne sklanjajući pogled sa neje zamišljene tačke na zidu.

-Val je rešila da napravi devojačko veče,a Han je imao previše posla u San Francisku,pa je morao hitno da ode,ali će uskoro da se vrati.Sutra valjda.-rekao je upalivši televizor.

I dalje je bio u onom svom novom ležernom stilu jer se to Valeri mnogo sviđalo,pa je rešio da joj ispuni želju i ostane takav do venčanja.Taman je počeo da menja kanale kad sam ja ozbiljno rekao:

-Isključi TV.

-Zašto?-pitao je malo zbunjeno.

-Zato što ja tako kažem,moramo da porazgovaramo.

Čini mi se da u životu nisam zvučao tako ozbiljno,a sigurno je i on delio moje mišljenje lim me je odmah poslušao i pogledao me zainteresovano.

-Prvo nevažno pitanje.-počeo sam-Zašto mi nisi rekao da Toni i Lisa trebaju da budu kod Roksane ove nedelje!?

Prvo me je pogledao zbunjeno,a onda se lupio po čelu i rekao:

-Dođavola,zaboravio sam!Pa ne možeš da me kriviš,svašta se desilo,ne mogu i na to da mislim.Jel ti neko od njih pravio problem?

-Najveći problem je to što je došla Roksana.

-Što je to problem?

-Nije,samo smo pričali...

-Ozbiljno?!Ti i ona?!

-U stvari,ona,ja sam sedeo i slušao.

-To ne liči na tebe,sigurno je bilo zanimljivo.Jel vaš razgovor problem?

-Nije bilo nešto zanimljivo,ali samo o tome razmišljam.

-Pa,o čemu ste pričali,ili ona?

-Rekla mi je da trebam da se promenim i...

Pogledao me je kao da zna o čemu pričam,pa se namrštio i prekinuo me:

-Da se razumemo,ti ne trebaš da se menjaš,kraj rasprave.

-Nisi me ni pustio da završim!

-Zato što znam šta ćeš da kažeš i imam da ti kažem samo jedno,niko od tebe ne traži da se menjaš,ni sad ni nikada,a ta mala nek priča šta hoće.

-Ali zašto onda imam osećaj da je u pravu?

-Ok,slobodno više veruj devojci koja te je tek tako ostavila nego rođenom ocu.Karakter ne može tek tako da se menja,možeš samo da glumiš da si neko drugi.

-Ona je nekada bila drugačija.

-Nije,veruj mi.Možda se pravila da je takva,možda je i sama umislila da je takva,ali niko ne može da pobegne od svoje sudbine,ni ti,ni ona,ni niko drugi.

-To je i ona rekla...

-A tvoja sudbina definitivno nije da budeš razmaženo derište koje dobija sve što poželi.Ništa ti ne fali u životu,bar tako mislim,zato se opusti i budi onakav kakav jesi.

-Ok onda...Idem da spavam.

-Već?!Tek je deset.

-Spava mi se,mnogo sam umoran.

-Ok onda,laku noć.

Hm,mislim da neću moći ni oka da sklopim noćaš...Ne,ja ne mislim,ja znam.Nema šanse da spavam kad mi mozak radi sto na sat.Ali,izgleda da sam se prevario.Posle jedno pola sata sam zaspao,mada ne baš mirno,ali sam sve jedno spavao,kad me je probudila škripa ulaznih vrata.Pogledao sam na sat.Ko normalan ulazi ili izlazi u tri ujutru?!Sigurno se Val vratila.Mislio sam da idem da je pozdravim i da je ispizam kako je bilo,i onako ne mogu da spavam.Sišao sam dole i ona je odjednom pitala:

-Dragi,zašto ne spavaš?

Taman sam hteo da odgovorim,kad je neko odgovorio umesto mene:

-Hteo sam da te sačekam,a i ne mogu da spavam.

Pa taj čovek stvarno nije normalan! Mislim,ustaje u pet,a ostaje budan ovako dugo!Ko normalan može da spava dva-tri sata i da ostane budan ceo dan!?Pa,sve u svemu,čini mi se da me nisu videli,tako da mogu malo da se pozabavim mojim omiljenim hobijem.

-Zašto ne?-pitala je sedajući pored njega.

-Porodični problemi...

Molim?!Pa šta sam opet uradio?!

-Kakvi problemi?!Nemoj da mi kažeš da ste se ti i Reks opet svađali.

-Razočaraću te,ali nismo,samo smo normalno razgovarali.

-Pa šta je u tome problem?

-Ništa,samo smo se dotakli nezgodne teme...

-Ne moraš da mi kažeš šta je,već znam.

-Zašto pitaš onda?

-Onako.

-Došla je ona Britanka i počela da mu ispira mozak o tome.

-Pa šta je tu loše?

-Misliš šta nije?!Kako nije loše?!Užasno je!

-Ne deri se tolikp,probudićeš ga.

-Ok,ali to nimalo nije dobro.Neću da bude razmaženo,podlo,licemerno derište!

-Ja tebe stvarno ne kapiram,čoveče!Prvo mi se žališ kako ti smeta što te ništa ne sluša,što ti protivreči,što je nemiran,drzak i šta već ne,a sad mi pričaš ovo!

-Kako god,i to prvo mi smeta,ali neću da dozvolim da bude to drugo!

-Slušaj,ja znam da ti voliš da imaš sve pod kontrolom i da sve bude po tvom,ali moraš da shvatiš da je on već odrastao čovek koji može sam da odlučuje o sebi i svom životu.

-Ne dok je u mojoj kući!

-Stvarno si naporan!Ne možeš da ga kontrolišeš zauvek!

-Samo me gledaj.Nek radi šta hoće,ali ne bez mog znanja.

-Dakle,ti mi tako lako pokvariš jedno divno veče!

-Nisam ja započinjao priču.

-Sve jedno si nemoguć!

-Šteta što tako misliš,ja mislim da postupam ispravno.

-Čekaj,neko je tamo!

E sjajno,kod najzanimljivijeg dela sam ja našao da se sapletem!Ugh,prokleta smotanost!Moj otac je samo hladno rekao:

-Znaš već ko je,može i slobodno da izaše sad,sve je čuo.

-Pa ti za sve njega okrivljuješ!

-Kako hoćeš,ja znam da je on.

Pa,šta mi preostaje nego da izađem...Da izađem i suočim se sa sudbinom.

....................................................................
I'm back,buahahahhaha!Šta ima novo,ljudovi?Evo i mene posle male pauze,nadam se da vam se sviđa deo :D.Asta la vista!

SweetyEvil