Ok,ja ću ovde da poludim!Rekli mi da ostajem tu dok ne dobiju dalja uputstva,što će najverovatnije da bude brzo,i ja sam im poverovao!Oni izgleda hoće da ja prvo umrem od dosade pa tek onda ostalo!Ha-ha-ha,baš smešno...Ljudi,ako je ovo samo neslana šala,majke mi ću da vas tužim!Trenutno imam tri problema.Prvi je da nikako ne mogu da se teleportujem ni ništa drugo,očigledno su mislili na sve.Drugi je to da je ovde mnooogo dosadno,neka kancelarija po svoj prilici,samo sa velikim pisaćim stolom i dve stolice na sredini,a da i ne pominjem da je sve u boji koju ja najviše mrzim,u beloj.Beli zidovi,beo pod,beo plafon,beo nameštaj...Oni definitivno hoće da ja poludim pa tek sve ostalo!Treći i najveći problem je to da mi je Džoanin otac uzeo telefon za ,,dokazni materijal'',a ja nisam izbrisao poruke koje smo ja i Džo razmenjivali!To-tal-ni užas!Prvo sam jedno pola sata lupao glavu u zid jer sam bio toliko glup da ne izbrišem poruke,a onda sam počeo da razmišljam šta da radim sad.Hm,možda ih ne vidi...Ne,prvo što pregledaš na nečijem telefonu su poruke i pozivi,a i ako ne provali ko je po imenu,skapiraće po sadržaju poruka,ipak nije toliko glup,zar ne?Mislim,mogu ja da kažem da imam drugu devojku,koja se zove i preziva isto kao i njegova ćerka,ima isto godina,takođe živi na periferiji Pariza i njeni roditelji se takođe protive tome da nas dvoje budemo zajedno,ali čisto sumnjam da će on da mi poveruje.Hm,koliko sam ja ovde?Tri minuta,tri sata,tri godine?!Meni se čini kao da je ovo zadnje,ali ipak ne znam,vreme sporo prolazi kad si zabrinut...Posle sto godina,kako se meni učinilo,neko je otvorio vrata.

-Gospodine Keli,mislim da je krajnje okrutno da me ovde držite sto godina!-rekao sam besno kad sam se susreo sa njegovim pogledom.

-Ovo je pritvor,moraš tu da budeš,bar dok ne dobijemo dalja naređenja.

-Zar sve mora da bude belo?!

-Tako je svugde.

-Sve jedno je užasno,nema ničega druge boje!

-To je tvoja najveća zamerka na sve ovo?

-Ne,loše je i što ste mi uzeli telefon,ipak je to lična svojina.

-Imam apsolutno pravo na to,to je dokazni materijal.

-Kako god,jel ste konačno dobili ta prokleta naređenja?!Jel mogu konačno da idem?!

-Nisam došao zbog toga.

-Zbog čega onda?!

-Našao sam nešto zanimljivo na tvom telefonu.Tvoj otac i nije baš osoba od reči kakvom se predstavlja,zar ne?

O,ne,skapirao je...E pa sjajno,sad sam i nju uvukao u ovo!

-Vidim da znaš o čemu pričam.-rekao je pošto mu nisam odgovarao.-Zato smo napravili dogovor...

Kakav bre dogovor,dođavola?!Odjednom je na vrata ušla Džoana...Džoana?!Pa šta če ona tu,zar nije u Francuskoj?!O,nešto će da se desi,govori mi moj instinkt,nešto mnooogo,mnogo loše.Isprva me nije gledala,a kad sam konačno uhvatio njen pogled,fiksirala je svoje divne zelene oči na meni i tiho,drhtavim glasom,rekla:

-Rekse,ja...Mi...Raskidamo.

***
Besno sam ušao u kuću i potrčao uz stepenice dok su me moj otac i Valeri,koji su bili u hodniku,gledali kao da me prvi put u životu vide.Nemam sad vremena da obraćam pažnju na njih,ni vremena a ni živaca,sad samo želim da odem u svoju sobu,zaključam se i...I sažaljevam samog sebe zauvek.To sam i uradio,a neko je lagano pokucao i od spolja se čuo Valerin nežni glas:

-Rekse,dušo,jel sve u redu?Šta se desilo?

-Ništa,ostavite me na miru!-odbrusio sam joj.

Nije zaslužila da budem takav prema njoj,ali bolje i to nego da se skroz istresem na njoj.

-Šta se desilo sa Lovcima?Rekli su nam da su te uhvatili.

-I jesu...-zarežao sam.

-Pa šta se desilo onda,dođavola?!Odakle ti ovde,nisi valjda ponovo pobegao?!

Ovo definitivno nije bila ona,nego moj otac,besan kao što sam i očekivao.Onda je Valeri ponovo preuzela glavnu reč:

-Dragi,smiri se,nećeš da postigneš ništa tako.Rekse,izađi,molim te,da porazgovaramo.

-Neću ni sa kim da razgovaram,ostavite me na miru svi!

-Bar reci šta je bilo.

-Neću,pustite me sad!

-Dušo,sve mome da se reš...Rede,idiote jedan,ne radi t...

U sledećem momentu je razvalio vrata i ušao unutra.Wow,to kod njega stvarno izgleda kao u nekom akcionom filmu,totalno cool,ali meni to sad nije bilo važno,jer sam sedeo na krevetu buljio u jednu tačku na zidu,kao da sam skroz isključen iz sveta.Za njim je ušla Valeri.

-Ti stvarni nisi normalan!To je moglo da se uradi i na mirniji način!-počela je da viče,ali ju je on prekinuo.

-Moglo je,ali ovako je brže i lakše,a sad...Šta je bilo?-rekao je prvo njoj pa meni.

-Ništa posebno...-rekao sam bezvoljno i dalje sedeći onako-Samo što više nemam za šta da živim...

-Daj ne pričaj te gluposti nego mi reci šta se to desilo!

Nisam obraćao pažnu na to što je govorio,nego sam ustao i počeo da pričam sam za sebe:

-U stvari,ispravljam to.Sad imam samo jednu stvar za koju bih da živim,samo jedan cilj u životu...Da ga ubijem.

-Koga?!

-Onog koji mi je upravo uništio život...

-Ko je to,dođavola?!

Opet sam ga ignorisao i nastavio da pričam sam za sebe:

-Osvetiću mu se,ubiću ga...Ne,moliće me da ga ubijem,videće on za ovo!Uništio mi je život,uništiću i ja njegov...Ubiću ga!

Sigurno sam izgledao kao neki ludak,čim je počeo da me trese jako i da priča:

-Alo,čoveče,smiri se malo!Rekse,smiri se!

-Kako da se smirim?!Neću da se smirim,ne dok mi ne plati za sve!

-Pogledaj me!

-Zašto?!

-Rekse,pogledaj me...

Odjednom sam se susreo sa njegovim krv crvenim očima,koje su u prvi mah delovale ozbiljno,ali su odavale zabrinutost.

-Sad se smiri...-rekao je tiho.

-Ne mogu da se smirim...-odvratio sam šapatom kad sam ponovo seo na krevet.

Osetio sam kako mi suze klize niz lice.

-Ne mogu da se smirim dok mi ne plati za ovo.-rekao sam malo glasnije.

-Dobro,ali mi bar reci ko je to.

-Džoanin otac...

-Šta je uradio?

FLASHBACK

-Molim?!

-Čuo si me,raskidamo.-odvratila je sa vidnom tugom u glasu.

Šta se ovo dešava uopšte?!

-Ali...Zašto?

-Zato što smo ja i ona sklopili dogovor.-ubavio se njen.otac.

-Kakav dogovor?!

-Koristan za sve.

-Ne zezaj me,nego reci o čemu je reč!

-Vidiš,ja i moja draga ćerka smo sklopili dogovor,nešto u vezi tebe...Ona skroz prekida sa tobom,ali ovaj put stvarno,a ja izdejstvujem da te sad puste i zaborave na sve što se desilo.

Nisam mogao da verujem,pogledao sam Džoanu.Oči su joj se napunile suzama,na ivici plača je rekla:

-Neću da dopustim da ti se nešto desi,makar i ovo uradila.

-Ali ne možeš...Ne možemo tek tako...Da prekinemo.

-Još kako možete.-opet se ubacio njen otac-Ako ništa,sad imam garanciju.Budep li joj još jednom prišao,ili ona tebi,ili budete razmenjivali poruke ili imali bilo koji vid komunikacije,odmah,se vraćaš u zatvor.Džoana je napravila pametan izbor,samo ti nemoj da pokvariš to.

-Ne,ovo ne može da bude istina...-promrmljao sam za sebe.

Džoana me je zagrlila i rekla tiho:

-Izvini...Moralo je ovako da bude.

Ne znam zašto,ali sam je odgurnuo i izašao napolje.Pre nego što sam potrčao niz dugačak hodnik,pogledao sam je još jednom.Stajala je nepomično i gledala u prazno,više se nije ni trudila.da zaustavi suze.Taj prizor če me zaubek progoniti.Niko me nije sprečavao da odem,očigledno su sve već rešili.Istrčao sam napolje i trčao dugo,dugo,a ni sam nisam znao gde idem...

FLASHBACK END

Sad mi je prišla i Valeri i zagrlila me je.

-Žao mi je dušo...-rekla je,a ja sam joj odvratio:

-Ne treba mi ničije sažaljenje.Jedino što mi treba sad je da me ostavite na miru.

Ustala je polako bez da mi kaže išta više,lagano povukla mog oca za ruku i izašli su.Šta sad da radim?!Ne mogu samo da sedim ovde,ne dok je onaj gad još živ.Ne mogu da budem miran...Zato ću lepo to da uradim odmah,idem odmah da ga ubijem,neću više da čekam ni sekundu.Potrčao sam niz stepenice i taman kad sam hteo da otvorim vrata,Valeri je stala ispred mene i pitala zabrinuto:

-Dušo,gde ideš?

-Idem da uradim ono što sam trebao još odavno...Da ubijem onog gada.

-Slušaj,znam da si ljut,tužan i sve ostalo,a to znači da ne možeš da donosiš racionalne odluke,zato je bolje da prvo ohladiš glavu i tek onda da doneseš odluku.

-Već sam je doneo,a sad se skloni.-zarežao sam.

Prekrstila je ruke i prkosno pitala:

-A šta će da bude ako neću?

-Valeri,ne želim da te povredim,skloni se.

-Slobodno,meni ne smeta,znam da se branim.

-Gubim vreme ovako,Val,prolazi vreme,a on je još živ.

-Ne smeš da ga ubiješ...

-Zašto?!Oduzeo mi je nešto što volim najviše na svetu,moram da mu se osvetim!

-Zašto stalno razmišljaš samo o sebi?

-Šta ti to znači!?

-Pomisli malo na Džoanu,misliš li da je njoj lako?!

-Naravno da nije,a ovako ću da rešim sve naše probleme.

-Razmisli malo!On joj je ipak otac,iako je uradio nešto loše,ona ga voli!Svakome je bitna njegova porodica!Ako joj ga oduzmeš,zamrzeće te do kraja života!

To je istina,na neki način...Jeste da ona stalno ptiča kako ga mrzi,ali ipak niko ne.želi da mu neko oduzme člana porodice,kakav god on bio.

-Ne želim da me ona mrzi...-rekao sam tiho,a ona mi je stavila ruku na rame.

-Zato se sad smiri,pa razmisli kad ne budeš pod uticajem emocija.Hajde da sednemo malo...

Seli smo u dnevnu sobu i ćutali.Samo smo ćitali i oboje smo vodili svoju unutrašnju bitku.Val je u pravu,ne mogu tek tako da ga ubijem,prosto ne mogu.Ne želim da me Džoana mrzi,ali ipak želim da budemo zajedno...Šta da uradim onda?!Pa,sad je najbolje da poslušam Valerin savet i ohladim glavu,tako da sam zaspao.Voleo bih da nisam,jer sam sanjao nešto užasno.Ponovo sam video prizor od danas,Džoanu kako stoji tamo i gleda mr,a suze joj klize niz obraze.A ja sam otišao bez da išta kažem,kao da je ona kriva.Ona je to uradila da bi mene spasila,a ja sam se tako poneo...Nisam smeo to da uradim,nije zaslužila to.Naglo sam se probudio i shvatio da.sam spavao sedeći.Srce mi je lupalo trista na sat i ubrzano sam disao.Osetio sam kako me.neko lagano miluje po kosi i govori nežno:

-Ne brini,to je samo san.

-Ne,Valeri,to je sećanje.

-Na šta?

-Nisam smeo onako da odem,sigurno sad misli da je mrzim...

-Ne misli,sigurna sam u to.I bolje je što si tako otišao,možda bi uradio nešto loše,sigurna sam da će da.razume.

-Ne mogu da prestanem da mislim na to.

-Treba ti samo da prestaneš da misliš na to.Hajde,pomozi mi,pa ćeš da zaboraviš na sve to.

-Šta da ti pomognem?

-Da lepo upakujemo sve pozivnice i pošaljemo ih.

-Kakve pozivnice?!

-Pa za venčanje,naravno.

-Venčanje?!Zar ga niste odkazali?!

-Hteli smo,ali ti si baš tad došao i odustali smo od toga.

-Što ti budući muž ne pomogne?

-Ma otišao je negde sa Hanterom,nemam pojma ni gde,važno je samo da taj idiot od njrgovog brata nije tu.Otišli su malo pošto si ti zaspao,a ja dam ostala ovde za svaki slučaj.

-Koliko sam spavao?

-Par sati.Nisam htela da te budim.

-Bolje bi bilo da jesi...Nego...Pomoći ću ti,šta trebam da radim?

-Ti stavljaj pozivnice u koverte,a ja ču da pišem adrese.

Nije bilo baš preterano zabavno,ali sam bar zaboravio na sve što se desilo.Konačno smo završili posle dvesta i nešto pozivnica i Valeri je otišla do pošte da ih sve pošalje,a ja sam otišao na sprat kod Tonija i Lise.Jedino što sam radio je to da sam ih gledao.To me je opuštalo vipe od svega,čak sam i našao još jedan razlog da ne ubijem onog gada,zbog njih.Ako ga ubijem,otići ću u zatvor,a ne želim da to dvoje odrastu bez oca.Moram da budem uz njih zauvek,da ih čuvam od svega.Odjednom,čulo se zvono na vratima.Nema nikog,pa ću izgleda ja morati da otvorim.Možda su se ova dvojica ili Valeri vratili?Pa zašto bi bilo ko od njih zvonio?!Otrčao sam do dole i otvorio vrata.E,sad si našla da dođeš...Zaista ču danas nekog da ubijem.Šta će ona uopšte ovde?!

.....................................................................
Pa,ljudovi,imam jedno malo obaveštenje za kraj...Sutra najverovatnije neću stići da napišem nastavak,tako da se vidimo prekosutra.Pozdrav svima!

SweetyEvil