-Šta ćeš ti ovde?!-pitao je Aiden kada se konačno,posle pet minuta čekanja,udostojio da mi otvori vrata.

-Zar me Roks nije zvala malopre da dođem i da je hitno?!

-Da,ali nema teoretske šanse da si došao ovde iz Njujorka tako brzo.

-Ko kaže da sam bio u Njujorku?-pokušavao sam da se izvučem-Bio sam u blizini.

Pa šta drugo da mu kažem?!Da jednom ljudskom biću kažem da nisam čovek nego čudno,natprirodno biće koje može da se teleportuje,da definišemo može da se premešta sa jednog mesta na drugo putem misli?!A još pored toga znam još sto ,,magičnih'',da ih tako nazovem,stvari zato što je moj otac umislio neku ludost da trebam da naučim da koristim te gluposti da bih mogao da se branim jednog dana,mada ja još ne kapiram od koga to trebam da se branim i zašto bi neko hteo mene da povredi?!Pogledao me je sumnjičavo,kao da nije verovao u to što pričam,ali me je ipak pustio unutra jer sigurno nije mogao da smisli bolje i racionalnije objašnjenje.Sigurno mu na pamet nije palo da sam se teleportovao,zar ne?!Još jedno glupo pravilo(kao da ih već nema previše)je da ljudska bića ne bi trebalo da znaju za nas i da možemo da se otkrivamo samo u najnužnijim situacijama i da moramo da se trudimo da što više situacija rešavamo bez upotrebe moći,tako da se večina moje obuke ,,samoodbrane'',sastojala od toba,fizičke borbe,tek mali deo uključuje primenu moći,što me užasno frustrira.Rekao sam to pre pola godine,kad sam sebe uvukao u ovaj pakao,i od tad pričam isto svaki dan ovog užasa od mog života,pa ću reći i sad...Ja.Nisam.Osoba.Koja.Se.Bije!!!Mogu to da kažem sto puta,hiljadu puta,milion puta,a onaj idiot od mog oca to neće da shvati!Ponavlja isto kao pokvarena ploča:,,Moraćeš da postaneš''.Taj čovek mnogo nije normalan!Ja sam pod danonoćnim stresom zbog njega,ne mogu lepo ni da se naspavam.Mislim,kako i bih kad ustajem u pet?!U prvih nedelju dana je on morao da me budi,ali sad to radije radim sam,ne bih baš da me ponovo poliva sa ledenom vodom.Čini mi se da je njemu uživanje da me tako maltretira.Stalno priča:,,Ovo je za tvoje dobro,jednog dana ćeš da budeš srećan što znaš sve ovo''.Ma hoću,ubilo se!Ko je još srećan što je najbolje godine proveo lomatajući se!?Niko,ako mene neko pita.Samo čekam dan kad će da mi kaže: ,,Rekse,od danas si slobodan čovek,ne moraš više da se maltretiraš ovde,ostaviću te na miru.'',mada imam neki osećaj da taj divni dan nikad neće da dođe.Ovo je stvarno ugrožavanje osnovnih ljudskih prava,s tim da ja nisam skroz čovek,već samo delom,ali i to je dovoljno,zar ne?A kao da nije dovoljno što ću da upadnem u nevolju zbog svega ovoga...Rekao mi je da mogu malo da se odmorim sat vremena,a sumnjam da ću uspeti da se vratim do tad.Ali,sad to nije bitno.Roks je rekla da je ovo mnogo važno i da moram da dođem najhitnije što mogu.Ako ništa,ovo je bar način da konačno vidim svoju rođenu decu.Prošli smo kroz ogroman hodnik do dnevne sobe.Malo su preuredili stan,ali je ipak i dalje sve nekako...Natrpano.Previše detalja,ako mene neko pita.Više volim moderan stil,bez previše stvari.Ušli smo u njihovu dnevnu sobu i zatekao sam Roksanu kako sedi na ogromnoj fotelji,oko nje su maramice mokre od suza,čini se kao da je istrošila već pet pakovanja,sklupčana je na toj fotelji,uvijena u neko pufnasto ćebe i gleda neku romantičnu komediju na TV-u.Plakala je svo vreme kao kiša,nije nas ni primetila.Činilo mi se da je plakala veo dan,obrazi su joj bili crveni,kao i oči,a plava kosa joj je bila skroz raščupana.Šta li joj se desilo da je tako utučena?!Mislim,čim gleda romantične komedije,znači da je ili bolesna ili veoma tužna.Mislim da je pre ovo drugo.Kao što rekoh,nije nas ni primetila,pa sam se zakašljao i rekao:

-Ćao Roksana...

Digla je pogled naglo,kao da ju je.udarila struja,a onda je ponovo počela da plače na sav glas.

-Šta je sad bilo?!-pitao sam malo na kraju živaca.

-Kako si došao ta-tako brzo?-pitala je dok je ridala od plača.

-Bio sam u prolazu i...

-U prolazu?!Ne mogu da verujem!

-Šta ti to znači?

-Znači da zaista nisi fer!Za ovih tri meseca nas čak nisi ni posetio!

-Roks,imao sam obaveze,već sam ti rekao.

-Nemoj ti meni Roks!Kakve si to obaveze imao?!Da trošiš milione na Bahamima ili Maliju?!

-Roksana,znaš da nije tako.-pokušavao sam da ostanem smiren.

-Onda šta jeste?!

Ćutao sam.Mislim,nisam mogao da joj kažem pravu istinu,zar ne?Ko zna kako bi to podnela.

-I?!-pitala je dok su joj u glasu bili ljutnja i tuga.

-Nije važno...

-Eto,vidiš?Ne možeš da porekneš ništa što kažem!Ono što si rekao pre pola godine,to je bila čista laž,zar ne?!A delovao si mi tako srećan...

-Roksana,prestani tako da pričaš!

-Zašto,kad je istina?!

-Nije istina!Bio sam srećan pr epola godine kad smo sklopili dogovor,bio sam najsrečniji čovek na svetu,ali ovih tri meseca nisam imao vremena da dođem,imao sam previše obaveza!

-Da,ti uvek imaš obaveza...

-Veruj mi,ništa od toga nema veze sa uživanjem...Za sve ovo vreme jisam čak ni valjano video svoju devojku,zar stvarno misliš da ne bih da sam mogao?!

Odjednom je zastala i pogledala me čudno,iznenađeno.

-Ti...I-imaš devojku?!-promucala je.

-Da,šta je to toliko čudno?!

Opet je počela da plače.

-Znala sam!Tek tako si me zamenio!

-Molim?!

-Nema ni godinu dana kako smo raskinuli s ti si već našao novu!

-A šta si očekivala!?

-Mislila sam da češ bar malo teže da me preboliš!

-Roksana,ti si mene ostavila,ne ja tebe.Ti si se venčala par dana posle našeg raskida!Ti si izabrala sve ovo,ne ja!

-Stalno misliš samo na sebe!Uvek ti moraš da budeš u centru pažnje!

-Molim?!

-Zašto to stalno ponavljaš!?

-Zato što ne verujem svojim ušima!

-Pa trebalo bi!Ni ne možeš da zamisliš kako sam se ja osećala zbog svega!Mislila sam da si mrtav,bila sam na ivici nerava,a ti se onda tek tako pojaviš na mojim vratima i kažeš da je sve bilo neko zezanje!

-Nije bilo zezanje...

-Onda se izdešava sve ovo i život mi se preokrene naglavačke!

-Nisam ja kriv za to,i to dobro znaš!

-Ali si kriv za ono pre!

-Šta pre?!

-Molim te,Rekse,ne pravi se lud.Svaku noć si dolazio kasno,pijan ko letva,svaki put kad negde izađemo zajedno,ti flertuješ sa svakom koju vidiš!Uvek sam se pitala šta radiš kad ja nisam tu...

-Znaš da nisam radio ništa!Odakle ti je to palo na pamet?!

-Zato što si prosto takav!

-Stvarno si mislila da bih te tek tako ostavio zbog neke tamo u prolazu?!

-Pa,ovo je potvrdilo moje sumnje...

-Roksana,pomirio sam se sa tim da nećemo biti zajedno tek posle pola godine,ti si to uradila dva dana posle raskida!

-Zašto stalno okrivljuješ mene?!

-Možda zato što i jesi kriva!Slušaj,nemam vremena da se svađam ovde sa tobom,zašto si me zvala?!

-Eto,ti me čas otkačiš...

-Slušaj,došao sam jer si rekla da je hitno.Ako je hitno samo to da gledam tcoje ljubomorne ispade,onda bih voleo da sad idem.

-U stvari,zvala sam te zbog nečeg drugog...

-Pričaj onda!

-Stvar je u tome da ne mogu više da podnesem ona dva derišta...

-Koja dva...

-Lisu i Entonija!To dvoje me izluđuju,samo plaču,deru se,uništavaju mi život!

-Šta si očekivala od dve bebe!?

-A tebe baš zabole i za njih i za mene!

-Roksana,znaš da to nije istina,samo sam imao previše obaveza.

-Baš mene briga za tvoje obaveze!

-Dobro,dobro...Šta je poenta?

-Poenta je u tome da...Daću to dvoje na usvajanje.

-M-molim?!

Odjednom mi je pao mrak na oči.Da li je ta žena normalna?!Kako majka može tek tako da ostavi svoju decu samo jer je ,,izluđuju''.Ona je totalno skrenula!

-Dobro si me čuo.Ne mogu više!Zbog njih sam stalno u kući,ne izlazim uopšte,ne družim se...

-Da li si ti normalna,ženo!?

-Lako je tebi...Ja moram da se brinem za njih,da razmišljam da su gladni,žedni,čisti,presvučeni...Najbolje je da ih uzme neko ko ima živaca za to.

Okrenuo sam se ka Aidenu i razdrao se na njega:

-Da li ti čuješ šta ova priča?!

-Čujem.-rekao je hladno,kao da priča o vremenskoj prognozi-Molim te,ne deri se,deca spavaju u sobi pored.Probudićeš ih.

-To i hoću!Treba da znaju da rođena majka želi da ih napusti zato pto,boga ti,ne može više da se provodi!A još je gore što ti sve ovo podnosiš baš mirno umesto,da pokušaš da je urazumiš!Nisi mi omiljena osoba na svetu,ali sam bar mislio da si razuman čovek!

-Slušaj,već sam pokušao sto puta da je odgovorim od ove ludosti,ali neće da me sluša.A ona je moja žena,želim da bude srećna.

O,bože,sad će da mi pukne film!Sad ću oboje da ubijem da ne kažu ni ,,a''!Kako mogu da hudu tako bezdušni,tako samoživi!?Dobro,Rekse,smiri se.Ako ni zbog nikog drugog,onda zbog Tonija i Lise.Kako će podneti da saznaju da im je otac ubio majku i očuha?Loše,koliki god oni bili kreteni.Hajde,udah,izdah.

-Neću to da dozvolim.-rekao sam kad sam se konačno malo smirio.

-Nećeš da me odgovoriš od toga,već sam odlučila.-rekla je hladno.

-Nisam ni mislio da te odgovaram od toga.Neću da dozvolim da moji sin i ćerka ostanu u blizini osoba kao što ste vas dvoje ni sekundu više.Vodim ih sa sobom.

-Radi šta hoćeš,baš me briga,samo da nisu blizu mene.

O,stvarno ću da je ubijem!Aiden je rekao u sobi pored,pa sam tamo i ušao.Bila je to njihova spavaća soba,a pored ogromnog bračnog kreveta sa belim baldahinom i posteljinom iste boje je stajao dupli krevetac.Polako sam prišao i pogledao u ta dva mala,slatka,bespomoćna bića koja su spavala mirno,kao da nisu znala da bi život svakog trena mogao da im se promeni iz korena,na bolje ili na gore,mada to ni sam nisam znao.Da li je bolje da ih ostavim ovde,da odrastu kao obični ljudi ili da ih povedem sa sobom?Ipak mislim da je bolje za njih da znaju ko su,a ne da to saznaju ko zna kad,kad već,budu izgradili sopstveni život,kao što se i meni desilo.Sto posto sam siguran da su povukli na mene i da nisu sto posto ljudi.Pomazio sam ih po glavi,ali mi je ruka odjednom skliznula na njihov vrat i oboje au istog trenutka počeli da plaču.Šta sam to uradio?!Sklonio sam ruku polako i video na vratu od oboje da se odjednom pojavio isti beleg kakav imam i ja,a oči su im od nežne smeđe postale crvene kao krv.Bravo,Ajnštajne,baš si dobro obavio ovo!Besan na sebe sam ih uzeo u naručije,oboje,iako to nije bilo nimalo zgodno,i pokušao da ih umirim.Tako,nezgrapno ih držeći,sam izašao iz njihovog stana.Roksana mi je nešto dobacuvala,ali nisam hteo da je slušam,nisam mogao da je slušam.Toliko godina smo bili zajedno,toliko dugo mi je bila centar sveta,a sad...Ne verujem u kakvu se osobu pretvorila.Kad sam pogledao oko sebe da nema nikog i teleportovao sam se u Njujork.E,sjajno,baš sam našao gde ći da se nađem,na sred dnevne sobe,gde me je,kao što je moglo i da se predpostavi,čekao moj general sa prekrštenim rukama,kao,da je znao da ću da dođem tog trena.

-Gde si bio?!-pitao me je ošinuvši me strogim pogledom.

-Nije tvoja stvar.-odgovorio sam bezvoljno.

-Kao prvo,jeste moja stvar,a kao drugo,gde god da si bio,nisi tražio dozvolu.

-Slušaj,nisam ni u zatvoru ni u vojsci da tražim ičiju dozvolu da izlazim iz kuće!

-To ćemo još da vidimo...-rekao je,a onda mu je pogled pao na Tonija i Lisu.-Ko je to?-pitao je zbunjeno.

-Čestitam,deda,ovo su tvoji unuci.

-Šta će oni ovde?-pitao je još zbunjenije nego malopre.

-Zato što im je majka jedna obična kretenuša koju sam do skoro smatrao za najvažniju osobu u svom životu.

-Roksana?!Šta je uradila?

-Ispala je prava kučka!Htela je ovo dvoje tek tako da da na usvajanje zato što,molim te,nije mogla više da ih sluša kako plaču!Ta žena je definitivno luda!

-I ti si ih doveo ovde?

-Naravno da da!Nisam mogao da ostavim rođenu decu tamo u toj kući ludaka!

-Da li si siguran da možeš da brineš o dvoje dece?

-Nije mogu,nego moram.To mi je dužnost,zar ne?

-Dobro,ako ti tako kažeš.-rekao je i,ć ponosno se nasmešio.

Uzeo je telefon u ruke i počeo da kuca broj.

-Koga zoveš?-pitao sam.

-Pa maloj deci treba dosta stvari,oprema,hrana,dadilja...

-Ja ću da ih čuvam,ne treba im dadilja.

-Imaš ti dovoljno obaveza i bez toga.

-Čekaj malo!Ti ćeš i dalje da me onako maltretiraš čak i pored njih dvoje!?

-Ne bih to nazvao maltretiranje,ali,sve u svemu,da.Oni su ti i razlog više da znaš sve to.

-Uh,stvarno si užasan kad hoćeš!

***
Dakle,stvarno ću da počnem da ga mrzim!Dobro,neću da lažem,ostavio me je malo na miru tog dana,ali sve jedno ne potpuno.Bilo je veče,pa sam rešio da se malo odmorim,ali sam našao baš neočekivano mesto za to,u biblioteci.Ne znam što,ali mi je nekako tu najmirnije.Zidovi su dosta debeli,tako da se ne čuje plač.Sad znam šta je Roksani toliko smetalo kod njih dvoje,ali ipak ne bih mogao da ih se odreknem nikada ikada.Hvala bogu na onoj dadilji,Andrea se zove,stvarno je divna žena,sjajna je sa decom.Ona je ljudsko biće i ne zna ko smo mi,ali je sve jedno,veoma dobra i vredna osoba.Inače,brzo mi je dosadilo da sedim u onoj prašnjavoj fotelji,pa sam počeo da tražim nešto zanimljivo.Imam neki osećaj da me sve ovo vreme maltretira samo zbog prokletog dnevnika,koliko god on to poricao,ali je moja radoznalost je previše uporna da bih je ignorisao.Otac mi je veoma pametan čovek,setio se da treba da sakrije svoj dnevnik.Ponovo sam šetao kroz lavirint knjiga i gledao oko sebe.Ne znam kako ali mi je ponovo nešto privuklo pažnju,jedna knjiga,ili šta već,koja je bila skroz zavučena iza ostalih.Izvukao sam je i pogledao.Obična knjiga,bez naslova,malo ofucana,sa starim,veoma starim crvenim koricama.Ne znam zašto mi je toliko privukla pažnu,bila je ista kao i ostali mali milion knjiga u ovoj biblioteci.Otvorio sam je i...Uh,ja sam detektor za dnevnike!A još što je i vlasnik isti,samo što je ovaj dnevnik mnogo,mnogo stariji,što i govori prva strana:

Vlasnik:

Red Tristan Kiler

Početo sa pisanjem:

17.septembra 1745.

Rukopis je bio,kao i propli put,veoma lep,ali malo neuredan,što je sigurno jer je bio mlađi.Ovaj put nisam gledao prvi zapis,već sam otvorio sredinu i odatle je ispala slika.Šta je sad ovo?U to doba nisu postojali fotoaparati,koliko se sećam.Na poleđini slike je pisalo:

Da te nikad ne zaboravim,1740.

m,izgleda da je njima tehnologija malo požurila...Pogledao sam sliku,iako nisam znao ko je na njoj.Bile su tu dve osobe,jedan odrastao muškarac,kog sigurno ne poznajem,i jedan dečak,po ljudskom od oko 12 godina,koji mi je delovao poznato.Rešio sam da pogledam šta piše u dnevniku na toj strani:

19.septembar 1749.
15:45
Dragi dnevniče,

Konalno je otišao.Do sad sam ga molio da ostane i govorio da će sve biti ok,ali je čvrsto odlučio.Stavio sam ovde jednu našu sliku da ga ne bih zaboravio.

Dakle,ovo dete je moj otac.Ok,vidim ja da mi je poznat.Kosa mu je na slici bila tamna i razbarušena i iako je slika bila crno-bela,znao sam da su mu oči crvene zbog tog sjaja.Ali,ko je ovaj drugi? Definitivno ga ne znam,visok,zgodan,crna kosa i sjajan osmeh,a nosio je odelo i nalakirane cipele.Nastavio sam dalje:

Nadam se da će da me zapamti i da će da mu bude bolje tamo,u ljudskom svetu.Tamo niko neće moći da bude loš prema njemu i trebao bih da budem srećan zbog njega,ali je on bio jedina osoba koja me je u potpunosti razumela.Hanter je jedina osoba kojoj mogu sve da kažem.Eno,čuje se vika dole.Sigurno se on i tata ponovo svađaju.Mislio sam da je otišao,ali ga je tata sigurno sprečio.Ne znam samo zašto,uvek kaže kako ga je sramota što mu je Hanter sin,a sad mu ne da da ode.Video sam Hanterovu siluetu kako se udaljava.Han,nadam se da ćeš da se setiš obećanja koje si mi dao,a do tad ću da te čekam.

R.K.

Sin?!Dakle,njegov brat?!Koliko znam,moj deda ima troje dece,Drejka,Leonu i mog oca,ko je sad ovaj?!I kakvo je to obećanje?!Ovde se nešto gadno kuva,siguran sam u to,a ja ću da saznam i šta.Vratio sam se nekoliko stranica znazad,odprilike mesec dana ranije.

14.avgust 1749.
17:30
Dragi dnevniče,

Danas je dan bio predobar.Hanter je opet bio u ljudskom svetu i doneo mi poklon,jedan predivan novi kaput.Jedino mi je žao što se tata ponovo naljutio na njega i mene su oterali u sobu,navodno moraju da razgovaraju.U prevodu,svađaju se.Sad malo prisluškujem o čemu ,,razgovaraju''.

Eto odakle mi radoznalost,to je porodična karakterna crta.

Tata ponovo viče na Hantera zbog toga što je ponovo otišao u ljudski svet,a Han se,naravno,pravda na sve moguće načine.Kao i uvek,tata kaže kako ga je sramota pto je uopšte u srodstvu sa njim i kako očigledno želi i mene da upropasti.Kakve sad ja veze imam sa tim?Sad je najbolje da idem u sobu,inače će da me vide.

R.K.

Au,ovo postaje sve gore i gore.Okrenuo sam sledeću stranu:

14.avgust 1749.
18:00
Dragi dnevniče,

Nisam verovao da dan može tek tako da postane loš.Tata je bio besan na Hana i došao je kod mene u sobu i uzeo mi onaj kaput što mi je Hanter poklonio.Kad sam mu rekao da je to moje,udario me je i izašao.Na sreću,kao i uvek,Han je bio tu da me uteši.Mislim da ja imam najboljeg velikog brata ikad!Rekao mi je da ne brinem ništa i da će sve biti u redu jednog dana,da će on da ode odavde negde daleko i da će da povede mene i da ćemo živeti srećno zauvek,samo nas dvojica.Žao mi je da ostavim mamu,tatu,Drejka i Leu same,ali mi se čini da im neću nedostajati previše,i onako nikad neću da budem savršen kao oni.Sad idem na večeru.

R.K.

Uf,ovo me je tako dirnulo u srce.Dakle,on ima još jednog brata koji ga je ostavio.Nije ni čudo što nikad nije pričao o njemu,sigurno ga je mnogo povredio.Čak mi ga je i pomalo žao.Ja imam starijeg brata kog volim više od svega i ne znam pta bih radio da mu se nešto desi,zato sam rešio nešto,smislio sam savršen plan.Pronaćiću tog Hantera.

.....................................................................
Uf,ovo pišem od jutros!Zato se nadam da vam se svidelo,vidimo se!

SweetyEvil