-Šta je bilo?Nisi srećan što sam ovde?-pitala me je udelivši mi jedan od njenih prelepih osmeha.

-Ne,nije to,samo...Šta ćeš ti ovde?

-Zaista bi bilo zlobno od mene da ne dođem na rođendan svog dečka,zar ne?

-Da,ali...

-Zašto si tako komplikovan?!Tu sam,sad ćuti.-rekla je i poljubila me-Nije važno kako...

-Ok,ok,nije važno kako,važno je da si tu.Hajde,idemo...

-Kuda?

-Gde god hoćeš,samo ne ovde.

-Zašto?

-Zato što...Pa zato što...Ne znam zašto,ali idemo negde drugde.

-Ne mogu tako.Tvoja porodica me je ovde pozvala i ne mogu tek tako da odem.Moram malo da ostanem ovde.

-I moj bože!-ciknula je baka-Kako fina devojka!Dušo,ponašaš se kao prava plemkinja,poput neke princeze!

-Oh...Pa,hvala...-rekla je Džo pocrvenevši.

Nekako je uvek bila tako stidljiva kad neko pričao njoj nešto dobro.Većina devojaka bi bila ponosna na sebe i jako uobražena da su na njenom mestu.Lepa je,ima bogatu porodicu,savršenog dečka...Ovo poslednje možda zvuči pomalo narcisoidno,ali,da li sam ja kriv što sam prosto rođen samo da bih bio njen?

***

Ovi matorci će da me izlude!Evo nas već pola sata ovde i stvarno mi dođe.da nekog ubijem! Mislim,jel moj rođendan ili nije?! Čini mi se da svi uživaju osim mene,čak i Džoana.U početku je bila stidljiva,ali sad...Sad priča trista na sat!Izgleda kao da je ona iz ove porodice,ne ja.Ona dva idiota od mojih rođaka su sve vreme pokušavali da flertuju sa njom,što očigledno nije palilo kod nje,ili nije primećivala,ili ih je prosto ignorisala,ali je MENI to mnogo smetalo.Nikad nisam bio ljubomorna osoba,ali odakle njima dvojici pravo da se nabacuju MOJOJ devojci?!Boga mi,ubiću ih obojicu ako ovako nastave.Ustvari,to će da se desi sa svima ovde.Ako je MOJA devojka,onda treba da provodi vreme SA MNOM,a ne sa mojom babom,tetkom i ostalim rodbinom!

-Ok,sad je dosta.-rekao sa na kraju.

-O čemu pričaš?-pitala me je Džoana glumeći zbunjenost.

-Znaš dobro.Idemo...

-Ali,Reksi!Tako lepo pričamo!

-Nema ali,ljubavi...-rekao sam i uzeo je u naručje.

-Šta radiš to,kretenu?!-pitala je smejući se.

-Spasavam te.

-O koga?

-Od njih!Kad te jednom uhvate,neće lako da te puste.

-Hahah,hvala ti onda.

-Pa kakva bih ja to osoba bio da be spasim.damu u nevolji?

Umesto odgovora,dobio sam još jedan poljubac.Bože,činilo mi se kao da sam u raju!Njene usne su tako meke,nežne...Zaboravio sam na sve loše što mi se desilo.Eh,kad bi takav trenutak trajao zauvek.Možda i bi da oboje nismo primetili da nas ostali gledaju kao najveće ludake i Džo je opet pocrvenela.

-Ok,ljudi...Mi smo gore,u mojoj sobi,ako vam nešto treba,ne uznemiravajte nas.Ako neko pita za nas,nismo tu.

-Ok,ne brini ništa,unuče.-rekao je deda-Ali morate nešto da mi obećate...

-Šta?

-Da će moj praunuk da dobije ime po meni.

Sad smo ja i Džo zamenili uloge.Ja sam bio crven od glave do pete,a ona se toliko smejala u mom naručju da sam je.skoro ispustio.Onda se ubacio moj otac:

-I pazi da mi ne ispustiš snajku.Šta ćeš kad je budeš nosio preko praga?

-Vi...Vi ste svi totalno ludi!Svi ste pošandrcali,psihopate jedne!Z kakvoj ja kući živim...-viknuo sam i krenuo ka izlazu,i dalje držeći Džoanu onako,ostavljajući ove ostale da se smeju.

-Ne smej se!-rekao sam joj dok smo išli uz stepenice.-Ne smej se ili ću da te bacim na pod!

-Ne bi ti to meni uradio.-rekla je umiljato stavivši ruke oko mog vrata.

-Naravno da ne,samo ne kapiram šta je toliko smešno.

-Da možeš da vidiš sebe,znao bi.

-Što?Kako to izgledam?

-Kao da si pojeo nešto mnoogo ljuto.Još samo fali da ti ide para na uši.

-I ti bi tako izgledala ta tvoji kažu nešto takvo.

-Ma daj,to je bila samo šala.A i mislim da te moji ne bi primili ni u kuću.

-Zašto?-pitao sam kad smo konačno došli u moj uaibu i kad sam je spustio.

-Zato što su odvratni!Ne podnose te.Srećan si što imaš ovakvu porodicu.

-Srećan?!Sve sami ludaci!I sad si videla.

-Da,ali te ipak vole.Moji bi totalno poludeli da znaju gde sam.

-Oni ne znaju?!

-Naravno da ne!Ne bi me više pustili iz kuće da znaju za ovo.

-Ok,sad mi duguješ objašnjenje kako se sve ovo izdešavalo.

-Šta to?

-Odakle ti ovde.

-Rekoh ti,nije važno kako.

-Jeste.Molim te,kaži mi.

-Ok,ok,kad si tako naporan.Kad si mi onako bezobrazno spustio slušalicu uz izgovor da si upao u nevolju,zabrinula sam se kao nikad u životu.Pozvala sam te još jednom,ali se nisi javljao.Svaki sledeći put si bio nedostupan.Mislila sam da ti se desilo nešto jako loše,pa sam zvala tvog tatu i...

-Šta?!Odakle tebi njegov broj?!

-Uspeš da nađeš bilo pta kad.ti stvarno treba.Kako god,panično mi je rekao da ti se desilo nešto loše i spusrio mi je slušalicu.Kasnije je on mene zvao i rekao da se desilo nešto loše,ali da si sad dobro.Htela sam da dođem da te vidim i čini mi se da sam ga ubeđivala sto godina.Inače,kao razlog sam dodala da ti je danas rođendan i da ćeš sigurno biti srećan što me vidiš.

-To je istina.

-Na kraju sam ga ubedila i tcoj rođak je došao po mene,mada je malo potrajalo jer se on izgubio.

-A rekao je da je tamo kao u zatvoru...

-Pa,ima obezbeđenja,što je takođe predstavljalo problem,ali najviše smo kasnili zato što je on jedva našao moju kuću.

-A gde inače živiš?

-U Parizu.

-Stvarno?!

-Aha.Nisam odatle,ali živim tamo,imamo veliku kuću na periferiji.

-Sigurno je divno tamo.

-Bilo bi da živim u normalnoj porodici.Sad ti meni duguješ objašnjenje.

-U vezi čega?

-Šta se desilo to tako loše.

Odjednom,smračio sam se.

-Nije važno...-rekao sam hladno.

-Sigurno je mnogo loše,zar ne?

-Da,ali ne treba o tome da raznišljamo,barem ne danas.To je sve iza,u prošlosti.

-Znam,ali bi ti bilo lakše da mi ispričaš.

-Ne,ne bi!Ne mogu više da podnesem da pričam o tome!

-Dakle,toliko je ozbiljno?

-Po čemu to zaključuješ?

-Zato što plačeš.

Kako mrzim to!Zašto,zašto moram da plačem bez razloga?!Možda i postoji razlog,ali ne trebam da plačem zbog toga...

-Želiš li da pričaš o tome?-pitala me je nežno.

Ne znam zašto,ali sam osećao kao da će sve loše što mi se desilo tek tako nestati ako joj sve uspričam,pa sam to i uradio.Kad sam joj sve rekao,zagrlila me je i rekla:

-Ne brini ništa.Sve će da bude u redu...

-Neće...Ne može.

-Može.Sve može da se sredi.

-Kako?!Osećam se užasno,kao da ću da eksplodiram iznutra,glava će da ni pukne,osećam se...

Nisam ni stigao da završim rečenicu,a ponovo mi se desilo ono sećanje.Ovaj put,sve je bilo mnogo gore,strašnije,bolnije...Ovaj put sam čuo drugu rečenicu u glavi:

Da li ta devojka zaslužuje sve to?

Zašto,zašto sve ovo prosto ne nestane!? Želim da se sve vrati u normalu!Želim da pobegnem od svega ovoga!Ne,ništa se ne dešava.Ovaj put se ne budim,ne vraćam se u stvarnost.Sve je mračno,ne mogu da se pomerim,a tu je onaj užasan bol,kao nekakva vatra.Želim da ovo sve prestane,da se ponovo nađem pored moje Džoane,želim da se ovo nikad više ne desi.Hoću da ponovo živim kao pre!Odjednom,osetio sam nešto što pre nisam.Bol je nagli prestao i činilo mi se kako propadam ave dublje i dublje u neki beskonačni ponor,kao da nema kraja,i dalje ne čujem svoj glas,iako u sebi vičem iz sve snage,a onda...Sve je stalo.Ponovo sam bio u svojoj sobi,pored Džoane,koja me je gledala sva preplašena i bleda kao krpa.

-Šta...Šta se desilo?-upitala.je.dok joj je flas drhtao.

-Izvini...

-Zbog čega?

-To mi se ponekad dešava od onda.Ni sam ne znam zašto,ali nisi to trebala da vidiš.Sigurno je bilo strašno.

-Da,bilo je.Molio si me da ti pomognem,da hoćeš da sve opet bude kao pre...Nisam znala šta da radim...

-Izvini stvarno...

-Ne.Ne trebaš ti meni da se izvinjavaš.Tebi je.sigurno gore.

-Užasno je.Osećam kao da sve ono ponovo proživljavam,kao da če tako da bude zauvek...

-Kao što sam ti rekla,sve može da se reši.

-Kako?!

-Samo je potrebno da zaboraviš na to...

-Kak...

Nisam stigao da pitam,a njene usne su već bile na mojim.Polako su se stapale u jedno,a između nas su letele varnice,zajesno su se kovitlali strast i nežnost,pretvarajući se u jedan divan,nezaboravan doživljaj.Njenu prsti su lagano klizeli po mom vratu,a zatim sve niže.Naša odeća je za tren oka bila na podu i za mene više ništa nije postojalo osim nje,osim tih njenih prelepih zelenih očiju koje su u tom trenutku bile ceo moj univerzum.Neatalo je sve ostalo,strah,bol,patnja,tuga...Postojali smo samo mi,ja ona i naša ljubav.Bila je u pravu,potrebno je samo da zaboravim na loše stvari,što nije nimalo teško kada sam sa njom.Povlačim ono što sam rekao,ono da bih joj dao svoj život.Ne mogu toda učinim jer ona jeste moj život,ili bar nešto što to pusto vreme bez imalo nade osvetljava poput sunca.Ona je moj život,jedina svetla tačka u mom životu,neko kome bih dao sve što želi,ne bi mi bio problem da ubijem za nju.Učiniću sve za nju,baš sve.Ah,kad bi sve ovo trajalo zauvek.Kada bih zauvek bio ovako srećan...Sve loše iz mog života je tada nestalo,bar.na neko vreme,tačnije oko mesec dana.Od tog dana sam bio siguran u jedno,da imam za šta da živim.U međuvremenu,tih mesec dana se nije.deailo ništa loše.Ja i Džo smo se posle toga viđali skoro svaki dan,sve je bilo kao u bajci.Vratili smo se na Zemlju,što je još više olakšalo sve.Čini mi se da niko od njenih nije sumnjao u to šta se dešavalo.Ali...Uvek postoji to prokleto ali,koje.mi upropasti život!Ali sve što je lepo,kratko traje,a ja nikad nisam bio izuzetak.Prošlo je oko mesec dana od kad ae sve izdešavalo i,kao što sam i rekao,vratili smo se na Zemlju i sad sam bio u svojoj sobi u Njujorku,dopisivajući se sa Džoanom,što sam ovih dana najviše i radio,ali me je odjednom prekinuo zvuk lomljave.Šta to može da bude?Hm,sigurno je neko ispustio nešto i razbio ga.Ništa važno da prekidam svoj trenutni posao,bar sam tako mislio...Par trenutaka je sve bilo mirno i ponovo sam se opustio,kad sam čuo neku viku dole.Ok,ovo već nije normalno.Stao sam uz vrata da bih bolje čuo,ali ništa nisam razumeo,samo to da se neko svađa.Iz mog pokušaja špijuniranja me je trgnulo jako lupanje vratima.Dotrčao sam do prozora i zapanjio se prizorom.Valeri je maltene trčala ka kapiji i...Da li ona to...Nosi kofer?!Bože,šta se to desilo?!Brzo sam se sjurio dole i imao sam šta da vidim.Moj otac je sedeo na fotelji,oko njega je bilo nekakvo staklo,a ruka mu je bila skroz umazana...Krvlju?!O bože,vrti mi se...

-Šta se desilo?Gde je Valeri otišla?-pitao sam pridržavajući se za zid.

Do sad je buljio u neku tačku,a pogled mu je bio skroz prazan,a kad sam progovorio,naglo je podigao pogled i sad je mene gledao kao da vidi duha.

-Ona...Otišla je...Zauvek...-jedva je rekao i ponovo oborio pogled.

Šta?!Otišla?!Zauvek...

.....................................................................
Rekla sam da će biti malo duže,ali nisam baš ispunila obećanje...Sorry :(,ali mi se čini da je bolje da stanem ovde.Vidimo se sutra! :D

SweetyEvil