Ajoj,opet počinjem da ga mrzim!Ovo čekanje me ubija!Ovo je ili lep način da me nagovori da budem u sobi i da se ,,odmaram'',iako ja ko idiot šetam gore- dole po sobi,ili je ovo kulturna osveta za sve ono što se desilo pre svega ovoga,u prevodu,jer sam ga zabio u zid.Sigurno je ovo drugo jer on dobro zna koliko sam nestrpljiv,a njegovih pola sata se pretvorilo u dva!Stvarno,stvarno pravi užas!Šta rade to dole,prave raketu?! Mislim,šta je to toliko komplikovano da se radi čitava dva sata?!Poludeću,definitivno ću da po-lu-dim!Završiću na psihijatriji na svoj rođendan.Ako ništa,sad bar imam jednu brigu manje oko ovog dana,a to je.da za par godina neću morati da brinem kao moja mama zati što sam omatorio za još jednu godinu.Mogu da imam i hiljadu godina a to neće da se primeti.Kad smo već kod nje...Sigurno je zabrinuta zato što je nisam zvao i zato što ne može da me.dobije.Kako i bi kad mi je telefon trenutno kao neka veoma zamršena slagalica,razbijen u hiljade,bolje rečeno milione delića.Možda je to super kul iznenađenje novi telefon...Pa,bolje bi mu bilo,jer ga neću ubiti ja,nego moja majka zato što sad samo više brine.Prva misao mi je bila da uzmem telefon od neke služavke,ali mi je ta misao brzo izašla iz glave.Mrzelo me je i da živim,a kamoli da tražim telefon i da sto godina razgovaram sa njom,tačnije da je slušam kako me kritikuje da joj se nikad ne javljam,što nije istina,ali ja nemam živaca da joj se javljam svako veče,ili naprosto zaboravim.Ok,ne mogu više ovako,idem dole da vidim šta se dešava.Hm,čudno,ne čujem nikoga.Kako god,idem malo na terasu.Malo svežeg vaz duha je trenutno sve što mi treba.Dobro,ne bi mi škodila ni čaša nečeg što sadrži alkohol,ali neću sad da budem izbirljiv.Da se razumemo,ja nisam alkoholičar.Nikad nisam bio i nikad neću,samo volim alkohol,to je sve.To nije alkoholizam,to je ljubav,a ne možeš da budeš zavistan od ljubavi.Da li neko nekom kaže da je zavistan od njegove devojke?E baš kao što se vole žene,tako se voli i alkohol.Probao sam jednom i da pušim cigare,ali ne ide.Zamalo da se ugušim,ono je odvratno.Druga stvar koju volim bez premca i bez koje nemogu kao što narkomani ne mogu bez kokaina je spavanje.Mogao bih da spavam ceo dan i noč,a da mi se još spava.Dobro,osim sad.Inače,skapirao sam zašto mi se ne spava.Nekako,kao da se podsvesno plašim da mi se ne desi ono što mi se desilo malopre(kad kažem malopre,mislim pre dva sata)i da opet nemam neki od tih glupih flešbekova.Sigurno bizarno izgleda kad me neko gleda kad mi se to desi.Najčudnije je što se meni čini da je to sve stvarno,kao da sam u nekakvom transu,i čini mi se kao da uopšte ne mogu da pričam,da ne mogu da pustim nikakav glas.Tu je samo mrak,hladnoća i taj nepodnošljivi bol,deset puta gori nego što je bio stvarno,bar mi se tako čini.Kako god,nije mi se dešavalo ništa slično u poslednjih dva sata,samo sam se nekako plašio da zaspim,valjda zbog toga.Otvorio sam vrata terase i izašao.Iskreno,nisam osećao hladnoću iako sam bio samo u farmerkama i majici.Nisam čak ni bio obuven.Jedino što je bili važno je bio onaj divan pogled koji se prostirao sa te terase.Sve je odisalo bezbrižnošću,slobodom,spokojnošću,svime što ja već duže vreme nisam imao.Sneg je lagano padao pokrivajući celo dvorište novim slojem čistog,belog pokrivača.Nekako,sve to mu je bilo tako divno jer nisam navikao na ovakvu zimu.Nisam baš odlazio često iz Kalifornije,a tamo skoro nikad nije padao sneg,tako da je za mene to bilo nešto prosto prelepo.Kilometrima daleko su se prostirale planine pune zimzelenog drveća koje,kao neka koprena,pokriva sneg.Sećam se kad smo ja i Roks...Ah,Roksana...Tako mi je čudno.Često mislim na nju,ali ne kao na nekog koga volim,više kao prijateljicu,nekog kome mogu da verujem,ali ne mogu da mu posvetim svoj život.Ona je nastavila dalje,zašto i ja ne bih mogao?U početku mi se činilo da se ona udala samo da bi udovoljila svojima i da bi me brže zaboravila,ali sad...Možda ona njega stvarno voli.Sve jedno,nisam ja taj koji će da odlučuje o tome koga ona voli,a koga ne,iako sam pre to mislio.Sada je jedino što mogu da budem srećan zbog nje,zato što je našla nekoga sa kim će da provede ostatak života.Kad malo bolje razmislim,pre sam se ponašao kao neku ljubomorni psihopata.Skoro me je sramota što sam se onako ponašao.Kao pravo derište kad izgubi omiljenu igračku,zar ne?Još nešto sam primetio,a da je stvarno čudno.Kad sam bio sa Roks,bilo mi je prosto onako...Lepo,bio sam srećan,a sad,kad sam sa Džo,osećam se manje-više čudno.Nekako nesigurno,kao da svaki tren mogu da je izgubim,kao da se plašim da je ne povredim.Možda je to zato što me je već jedna žena ostavila,možda zato što znam kakav sam,da vrlo lako može da mi prosto dosadi i da he ostavim,a možda je to jednostavno osećaj kad stvarno voliš nekoga.I taj osećaj je nekako...Ne znam kako da objasnim.Osećam se kao da sam ja odgovoran za sve što joj se desi,da mogu da dam život za nju.Znate ono:

Živ sam od kada imam za koga umreti

Tako je sada sa mnom.Mogao bih da dam sve za nju,čak i život.Često me mnogi pitaju da li jedna osoba zaslužuje toliko.Za sve koji još ne znaju,neko poput nje zaslužuje sve na ovom svetu.Odjednom,prekinuo me je nečiji nežni glas:

-Reksi,šta radiš tu?

Okrenuo sam se video Samantu kako drži...

-Aaa!Šta radiš sa tom džukelom!?-vrisnuo sam.

Stajala je tamo,na vratima terase,gledajući me kao poslednjeg ludaka.Držala je neku životinjku,znate one male,čupave pse sa smeđom dlakom koji izgledao kao da im je eksplodirao fen.Kako se beše zovu?Tako je,pomeranci.

-Nije džukela,to je moja nova kuca.Zove se Ali.Zar nije slatka?

-Ako ti je slatko nešto što može da ti odkine ruku,onda...

-Ma daj,preteruješ!Kako može da te povredi nešto ovako malo i slatko?

-Izgled obično vara,a otrovi su u malim bočicama.Sve jedno,svi oni su podsvesno mašine za ubijanje,kakvi god izgledali.

-Zar ne voliš životinje?

-One ne vole mene.

-Nije ni čudo,kad si takav prema njima.

-Kako da budem dobar kad me i to tvoje čudo gleda kao šniclu!?

A onda sam počeo nešto da kontam...Da li je rekla ,,moja nova kuca''?

-Sem,dušo,da li je to iznenađenje za nas dvoje?

Ćutala je,što uvek znači da je istina to što je pitam.E,sad je dosta!Čekam dva sata zbog jedne džukele?!Protestno sam umarširao u dnevnu sobu i skenirao ih sve pogledom.Svi su sedeli i blejali u mene kao u poslednjeg ludaka.Pogled mi se zaustavio na ogromnom psu pored bakinih nogu.Bio je jedan od onih nemačkih pasa,kako se beše zovu...Nešto u čemu drfinitivno nisam bio vešt su rase pasa.Za mene su svi oni samo obične džukele i to je to.Znate,oni veliki psi sa šiljatim ušima...Vučijak!E,to je bila ta džukela,vučijak.Prvo,bio je ogroman,drugo,izgledao je kao da mu je jedini cilj u životu da me zakolje.

-Ok,zar stvarno mislite da ću ja da dozvolim da delim kiseonik sa jednim psom!?

-Oh,to je trebalo da bude iznenađenje!-zajaukala je baka dok je češkala onu buvaru po stomaku.

-Samanta,rekla si da ništa nećeš da mu kažeš!-rekla je Marija strogo.

-Nisam mu ništa rekla!-počela je da se brani-Pošla sam da Ali pokažem našu kuću i čula neko šuškanje na terasi,izašla sam i videla njega,on se uplašio od Ali,rekao kako su psi opasni i izašao.Kunem se da mu nisam ništa rekla!

-Dušo,zar ne voliš životinje?-pitala je baka i dalje se mazeći sa onom džukelom.

-Da,a zaista je lako voleti jednu zverku koja bez po muke može da ti pregrize vrat i koja,da napomenem,svojom odvratnon dlakom širi bacile koji su opasni po život!Nema šanse da budem sa jednom vrećom dlaka koja me gleda kao šniclu!

-Hej,pričaj u svoje ime,čupavi!

D-da li je to upravo taj pas nešto rekao?

-Očigledno si sa Zemlje,zar ne?

Ništa ne odgovaram.Zar taj pas stvarno može da priča?Ok,previše čudnih stvari za jedan dan.Počelo je da mi se vrti u glavi,pa sam se naslonio na zid i polako skliznuo ka podu,stavljajući glavu među ruke.Odjednom,onaj pas je naglo ustao,potrčao negde iz sobe i vratio se,noseći u zubima poslužavnik na kon je bila čaša vode i spustio ga je pored mene.Ok,sad definitivno ništa više ne može da me iznenadi!Kao najveći idiot sam uzeo onu čašu i svu vodu prosuo sebi na glavu.

-Definitivno si sa Zemlje.-opet je rekao onaj pas.

-Ti...Ti pričaš?!

-Da,znam da je to malo čudno za nekog ko je živeo na Zemlji,ali ovde životinje pričaju.Inače,nisam se predstavio...Ja sam Grom,tvoj novi L.S.P.Č.

-L.S.P.Č.?

-Da.Lični Specijalizovani Pas Čuvar.

-Šta mu to dođe?

-Ja sam,u prevodu,tvoj pas koji ujedno pazi da ti se nešto loše ne dogodi.Istreniran sam za to.

-Ok,valjda...Za šta si specijalizovan?

-Za čuvanje,zar to nije očigledno?

-Aha...A šta je onda Samantina džuk...Hoću reći pas?

-Isto,samo je ona specijalizovana za čuvanje dece.

-Pa,mogli su meni da nađu isto nešto tako malo.

-Zašto?

-Ti više izgledaš kao da ćeš da me ubiješ.

-Ne mogu da te ubijem,em zato što si beamrtan,em zato što trebam da te čuvam,a kad je velika nevolja,treba i veliki pas.

-Šta to treba da znači?!

-Ne ljuti se odmah,samo...Iz priče sam shvatio da si baš problematičan.

-Ok,baš lepo.Moja rođena porodica me je predstavila kao huligana.

-Nisam tako mislio!Samo su rekli da često upadaš u nevolje,pa sam zato ja tu,da to više ne radiš.

-Kako god.Eto,jedno iznenađenje,gde je drugo?

-Tehnički problem.-konačno je nešto dodao moj stari,što je jako čudno jer obično on vodi glavnu reč,ali je ipak ceo dan čudan,tako da me ovo ni ne iznenađuje.

-Kakvi tehnički problemi!?Prošlo je dva sata!Šta vi to radite,pljačkate banku?!

-Ne,ali je sve jedno delikatan posao.

-Pa ja ne vidim da iko ovde išta radi.

-Ne mogu svi da rade to.Dovoljno je da samo jedan to uradi.Kol je otišao još pre dva sata i još ga nema.

-Naravno da me nema kad je to jako težak posao.-javio se neko-Nisam ja kriv što je tamo kao u zatvoru.

Kol je stajao na vratima,sav rapčupan i crven,kao da ga je poplava izbacila.

-Kakav zat...Ma,briga me baš,samo daj da vidim to veliko iznenađenje!-rekao sam nestrpljivo.

Odjednom,oglasio se neki meni dobro poznat glas nežan poput pamuka:

-Srećan rođendan,ljubavi.

Susreo sam se sa tim divnim licem i anđeoskim svetlo zelenim očima.Teško sam disao.Jedino što sam uspeo da kažem,tačnije da promucam je:

-Dž-džoana...

....................................................................
Ok,ok,ljutite se na mene!Znam da je mnooogo kratko,ali sad stvarno nemam vremena,a obećala sam da ću da napišem nešto.Obećavam da će sledeći deo biti bar malo duži.Inače,ova pesma gore mi je nekako baš za ovaj deo,pa je odslušajte.To mi je omiljena pesma :) Bye svima!!!

SweetyEvil