-Rekse,budi se,za ime svega!

Osetio sam blago šamaranje i naglo ustao.Prvo sa čim sam se susreo bilo je Samantino zabrinuto lice koje sam jedva razaznao u mrklom mraku.Još je noć,nisam dugo spavao.

-Lepo sam ti rekla da ne trebaš da ostaneš sam,ali si ti tvrdoglav kao mazga!-vikala je i preglasno za jedno dete.-Mogao si da se smrzneš da nismo naišle.

-Vi?!

Pogledao sam malo bolje i pored nje zapazio ženu srednjih godina kako me gleda zabrinuto.

-A ko je ona?-pitao sam sanjivo.

-Kod nje sam uzela telefon.Zamolila sam je da ostanemo malo kod nje.

-Zašto bi smo ostali?Zar nisi zvala naše?

-Jesam,ali je put zatrpan,moraćemo malo da sačekamo.

-E,sjajno!Zar ovaj dan,ili noć,može da bude gori!?

-Hajde,ne prenemaži se,nego idemo do kuće gospođe Lein.

Odjednom,progovorila je žena:

-Zaboga,gospođice Kiler,ne morate da mi persirate,Rea će biti dovoljno.

Čekaj!Ona nju zove ,,gospođica'',a ona nju ne mora!?Kuda ide ovaj svet?!

-Moram da je zovem gospođica jer je plemkinja,ali još nema titulu.-rekla je Rea pomagajući mi da ustanem.

-Sjajno.Još jedan čitač misli.-promrmljao sam sarkastično.

-Dobro,gospodine,više to neću da radim,a sad je najbolje da ušemo u kuću.

-Prema meni ne moraš tako da se ponašaš,ja sam Slobodan,nemaš nikakvu obavezu.

-Sve jedno,ti si unuk lorda Edmunda,trebalo bi da imam bar malo poštovanja.

-Ali...

Hteo sam hoš nešto da kažem,ali me je Sem gurnula laktom i pogledala me ,,džabe se trudiš'' pogledom.Zaboga,kakvi su ovo čudaci!Hvala nebesima pa ne živim ovde.Stigli smo do njene kuće koja nije ništa posebno u poređenju sa našom,ali je svejedno prijatna.

-Dobrodošli u moj skromni dom!Samo,molim vas,budite tihi,moj muž i ćerka spavaju,ne bih da ih probudimo.-rekla je Rea trčeći u kuhinju-Spremiću vam nešto za jelo,a onda ću da se pobrinem za tu vašu ranu,gospodine Kiler.

-Ne zovi me gospodin.-zarežao sam.

Znam da je to zaista užasno ponašanje za nekog ko nas je najverovatnije spasio od smrzavanja i ona dva kriminalca,ali nisam ja kriv što je ova žena toliko tvrdoglava!Možda uživa da me nervira sa tim ,,gospodine''.Ko zna...

-Izvinjavam se,gospodine,ali meni moja kultura to ne dozvoljava.-čuo se njen razdragan glas iz kuhinje dok smo ja i Sem seli u dnevnu sobu.

Kao što rekoh,ništa preterano,ali veoma lepo,uredno,čisto,ni trunke prašine.Ok,čistoća nije moj fah,ali mi je ipak prijatno ovde.Kako ovu ženu da nateram da prestne da se tako ponaša prema meni?! Evo,opet se pali lampica...

-Rea,moram nešto da ti kažem...

-Recite,gospodine.

-Naređujem ti da prestaneš da me zoveš gospodinom.

-Ali...

-Nema ali.Zar ćeš da se odupireš naređenju nekog kao što sam ja?!

-Ne,ali...

-Dakle,dogovoreno je.Od sad je samo Reks,nikakve titule i takve gluposti uz to.

-Dobro onda,Rekse.

To!Bože,kako sam ja pametan kad treba...Odjednom,Samanta ne je pinovo udarila laktom i rekla:

-Zar ti ne znaš da tehnički nemaš pravo da nekom naređuješ?!

-Ja to znam,ti to znaš,ali ona očugledno ne zna,zato ćuti.

-Kako god...Kako tebi nije hladno tako?!

Tek sam sad primetio da nemam majicu.

-Ko kaže da mi nije hladno?!

-Niko,ali izgledaš kao da ništa ne osećaš.

-Osećam,ali neću da kukam kao malo dete,bez uvrede.

-Lepo sam ja rekla da si ti moj heroj.Kako si me spasio odande...Trebalo bi da ti daju orden za hrabrost.

-Aha,to je...Baš lepo.

Ove reči su me baš povredile.Šta bi rekla kad bi znala celu priču?Da zna kolika sam kukavica stvarno bio?Sigurno više ne bih bio nikakav heroj...

***

-Aaaaaa!

-Pobogu,Rekse,ne deri se toliko,ljudi spavaju!

Šta sam rekao vezano za ono o kukavicama?Evo ga još jedan dokaz.Rea mi sad čisti onu prokletu ranu jer,kako kaže,nije baš vešta u isceljivanju drugih.Ne mogu da verujem d aje došlo do toga da me jedno dete utišava.

-Nisam ja kriv što ovo boli ko đavo!

-Sve jedno,zadrži malo dostojanstva.Nisi se plašio onih tipova,koji su,po mom mišljenju,mnogo opasniji od te rane.Šta ti je odjednom?I duguješ mi objašnjenje ko ti je napravio to.

-I ja bih to htela da čujem.-ubacila se Rea-Ovo definitivno nije slučajna povreda.Hoćeš li da nam objasniš?

-Mislim da sad nije pravo vreme za...Aaaa!Lakše malo!

-Stvarno ne mogu da verujem da si pobegao od dva demona mnogo jača od tebe noseći gospođicu Samantu,po ovom užasnom vremenu,a sad ne možeš da izdržiš malo alkohola.Stvarno si neverovatan.

-Jedino mesto gde alkohol treba da bude su usta.

-Dakle,imamo alkoholičara.

-Nisam ja alkiholičar,samo ponekad volim da cirknem i to je sve.

-Ako ti tako kažeš.

-Aaaaa!

-Bože,prestani da se tako dereš!-zakolutala je Samanta očima,mada mi se čini da je i njoj i Rei sve ovo smešno.

-Dobro,pametnice,ali se kladim da bi se odmah onesvestila da si na mom mestu.

-Ja se kladim da ne bih.

Konalno,stavila mi je zavoj i više nije bilo problema.Odjednom,čulo se kucanje na vratima i Rea je,kao svaka dobra domaćica,potrčala da otvori.

-Zašto imam predosećaj da ne trebaš da otvoriš?-rekao sam navlačeći neku majicu koju mi je dala.

-Zašto da ne otvorim?Sigurno su vaši roditelji već stigli.

-Kad pre?!A i ja nisam čuo da je atao ikakav automobil,sumnjam da stvarno misle da možemo u ovom stanju da idemo peške.

-Kako god,zaista bi bilo nekulturno da ne otvorim ko god da je.

-Čak i u jedan sat po ponoći?

-Sve jedno,možda je nešto važno.Zamisli da nisam otvorila gospođici Samanti,ti bi se već smrzo tamo ili bi iskrvario.

U pravu je,to joj priznajem,a moj osećaj nije baš najtačniji.Dobro,prošli put je bio u pravu,ali je moguće da sad greši.Zašto,zašto,glupi instiktu?!Zašto si sad baš našao da budeš nepogrešiv!?Izgleda da ona dvojica nisu odustala od nas dvoje i upravo stoje ispred vrata.Povukao sam Samantu i stavio joj ruku na usta pojazujući da ćuti.Izgleda da je i ona skapirala šta se dešava kad je počela da sluša razgovor.

R:Zdravo,šta želite?

K:Dobro veče gospođo.Nama treba samo da časkom uđemo u vapu kuću.

R:Molim?!Zašto bi ste ulazili u moju kuću?!

K:Zato što se tu nalazi nešto što nama pripada.

R:Šta,ba primer?

K:Tu su naših 10 miliona.

R:Šta?!Ovde nema nikakvog novca,nemam pojma odakle vam to.

K:Hm,možda zato što bi jedna polovina našrg bogatstva mogla da probudi mrtve koliko se dere.

-Šta?!Zar sam bio toliko glasan?!-prošaputao sam.

-Jesi.-dobio sam odgovor od Sem-Ludi me kako pre nisu došli.Šta ćemo sad?!

-Da ostanemo ovde dok ne odu?

-Šta ako uđu?

-Pa ne smeju da ulaze u tuđu kuću bez dozvole,zar ne?

-Rekse,oni su kriminalci,ne treba im dozvola.

R:Hej,izlazite!

Ajoj,izgleda da su ušli.Ja i Sem smo brzo skliznuli iza jedne fotelje i pažljivo osluškivali korake.Kako ih nije sramota da tek tako ulaze u kuću bespomoćne žene?!Ugh,kako bih ih sad razbio!

-Šefe,ovde nema nikoga.-čuo se grub glas našeg Hulka.

-Slušajte,gospođo...-sad se začuo glas njegovog šefa-Nećemo da imamo nikakve pribleme sa vama,samo nam recite gde su to dvoje.

-Stvarno ne znam o kome pričate.

-Evo,opisaću vam ih.Jedna devojčica sa smeđom loknastom kosom u plavoj haljini i jedan iritantan crnokosi dečko bez majice sa ranom na grudima.Videli ste nekog takvog?

-Izvinite,ali zapamtila bih takvo nešto.

Ja iritantan?!Pa nisam ti ja tramio da me otmeš,idiote jedan!Rea je bila baš uverljiva,možda je i stvarno bila šokirana zbig svega toga,ipak nije sve jedno kad ti dva tipa tek tako ušetaju u kuću,ali koliko god se trudila,čini mi se da joj nisu poverovali.

-Sigurni ste?-nastavio je onaj psihopata.

Jel moguće da on svima postavlja isto pitanje?!Ne kapiram poentu.

-Sigurna sam sto posto.Ovde smo samo ja,moj muž i ćerka.

-Zašto ste vi onda budni?

-Pa kucali ste na vrata,morala sam da otvorim.

-Svetla su bila upaljena i pre toga.

-Ko ste uopšte vi da mene ispitujete šta ću da radim u svojoj kući,a šta ne?!

-Ne ljutite se odmah,molim vas,nama samo trebaju to dvoje i odlazimo.

-Ma jel ste gluvi!?Nrma ovde nikog osim mene i moje porodice!

-Da li će onda da vam smeta ako pretražimo kuću?

-Naravno da hoće!Izlazite smesta!

-Dobro,onda ćemo morati da uradimo to bez vaše dozvole...

-Hej,čekaj!Šta radite to!?Izlazite ovog momenta!

Približavaju nam se koraci.O,bože,ovo je kraj.Sad če da nas nađu i onda au gotovi,a sad nemam šanse da se teleportujem.

-Samanta,slušaj me...-šaputao sam što sam tiše mogao-Kad ti dam znak,beži pto brže ka vratima,važi?

-Dobro,a šta ćeš ti?

-Ja ću malo da im odvlačim pažnju.

-Čuvaj se.

-Ne brini za mene,samo ostani tu i čekaj znak.

I na moje i na Samantino iznenađenje,ustao sam i glasno rekao:

-Gde ste,drugovi kriminalci!

Izgleda da je to i njih ostavilo bez teksta.Koji sam ja car!Kad sam video da ne pričaju ništa,samo zure,nastavio sam:

-Šta je bilo?Još uvek vas je sramota što ste dopustili da vam pobegnu dva deteta?

Koper se prvi malo pribrao i rekao sa onim njegovim zlobnim osmehom:

-Reks Kiler,iritantan kao i uvek.A taman sam pomislio da si se naučio pameti.

-Kao prvo,nisam ja iritantan,a kao drugo,vas dvojica kretena imate tri sekunde da izađete odavde ili...

-Ili šta?

-Ili ću da uradim nešto zbog čega neću da se kajem.Prevod:gotovi ste.

Kad sam to rekao,obojica su prasnula u smeh.Da je situacija drugaluja,bio bih uvrešen.Ovako...Zahvalan sam što sam sa dvojicom idiota u istoj prostoriji.

-Sad,Sem,trči!-viknuo sam i ona je kao munja istrčala iz kuće ostavljajući ovu dvojicu zapanjene.

Kao što se i očrkivalo,osmeh im je brzo nestao sa lica.Hahaha,jedan nula za mene!

-Lepo rekoh,iritantan.-rekao je onaj psihić posle par sekundi ćutanja.

-Znaš šta...-počeo sam-Čini mi se da u tvom rečniku reč ,,iritantan'' znači ,,neko ko te stalno izigra''.Kad je već tako,ja sam iritantan do najvećeg mogućeg stepena.

Nasmejao se,ali mi se čini da mu nije bilo smešno to što sam upravo rekao,već nešto drugo,naravno,ništa dobro po mene.

-Da,tu si u pravu.Pa,već si nam potpuno upropastio plan,ono derište je pobeglo,a ja stvarno nemam živaca da je jurim po onoj hladnoći,taki da...Ne moram više da se suzdrmavam.

-Da se suzdržavaš od čega?

-Da ti polomim glavu.

Lepo ja kažem da nije dobro za mene.Ako nešto trebam da znam,to bi bile dve stvari,to jest da su mnogo jači od mene i da se ne šale.Živote moj,nemoj sad da me ostaviš.Najbolji plan u ovoj situaciji?Beži! Napolju je,kao i malopre,jako hladno,kao u frižideru.Nemam sad vremena da razmišljam o tome,sad je najvažnije da brzo pobegnem.Ne moram da se okrećem da znam da su mi ona dva idiota za petama.Ne dao mi bog da me sad uhvate,gotov sam,gotov!Lepo sam rekao da je moje trčanje dostojno svakog maratona ili sprint-trke kad su ovakve situacije u pitanju.Jedini problem koji tad može da me zaustavi je moja smotanost,što je i sad bio slučaj.Kako bilo,umesto da pazim gde idem,ili trčim u ovom slučaju,ja sam ko muva bez glave i zato nisam ni primetio led na ulici.Prokleta bila nespretnost! Mislim da nije potrebno da sad kažem da sam se prostr'o preko cele ulice i nekim čudom je tu bila ulična lampa.Naravno,kao što se od mene i očekuje,udario sam gkavu u nju i onesvestio se.Tri puta se onesvešćujem u tako kratkom roku?! Stvarno me čudi što do sad nisam dobio neko priznanje jer bi svako normalan do sad doživeo bar potres mozga.Ali ne,ja sam ludo od čoveka,pravi Supermen.Ustvari,mnogo sam bolji od njega.Mogu sve kao i on,čak i više,jedino sam trenutno manjkav sa letenjem,ali to je ok.Da sam žensko i da znam da letim,sve bi bilo mnooogo drugačije jer je muškarac koji leti Supermen,a žena koja leti je veštica,zar nisam u pravu?Bilo kako bilo,bio sam ja tako u neaveati jedno...Nemam pojma toliko,ali dugo jer je bio dan kad sam se probudio negde skroz drugde nego tamo gde sam se onesvestio.Čudi me kako sam još živ.Zar me nisu ona dvojica stigla?Hm,možda su se umorili ili su mislili da ću onako u nesvesti da se smrznem,pa su otišli?Ne,ne,to definitivno nije moguće jer su ona dvojica toliko uporni da bi me jurili i da pibegnem na Antarktik.Kako god,bio sam negde drugde,gde je bilo dosta toplo.Možda u Reinoj kući?Možda.Polako sam se pridigao i odjednom je neko skočio na mene,bujvakno,i počeo da me grli.A kad sam video ko je taj neko...Pa,može se reći da mi je došlo da se ponovo onesvestim...

....................................................................
Ljudi,mnooogo mi je žao što je ovako kratko,ali nemam vremena,jedva sam i ovo napisala :( Kako bilo,nadam se da vam se sviđa :D Volim vas sve!

SweetyEvil