-E,sad ozbiljno!Šta planiraš da uradiš?!

Ovaj put ćuti i samo nastavlja sa svojim poslom.Kako me nervira kad me neko ignoriše,naročito po pitanju ovako bitnih stvari!Ako ovo nije važno,ne znam šta jeste,jer nisam baš siguran da planira nešto dobro sa tim nožem.

-Hej,ne pričam zidu!

-Skoro kao da pričaš.Ne slušam te uopšte.

-Valjda sam ja u pitanju,treba da znam šta se dešava.

-Saznaćeš brzo,čim se jedan od ona dva idiota vrati.

-Nije baš lepo da tako nazivaš nekog ko za tebe radi prljav posao.

-Ja im plaćam za to,samo ne znam zašto ih još uvek trpim.

-Imaš samo njih dvojicu?

-Naravno da ne.U ovakvom poslu moraš da imaš više ljudi.

-Pa gde su ti svi oni?

-Ovo ti je posao kao i svaki drugi,moraš da daješ radnicima slobodne dane.

-Lepo je to...I ti si im šef?

-Aha.

-Ne znam zašto se istresaš na onu dvojicu,nisu bili baš tako loši.

-Svako ko pravi greške ne kotira se visoko u mojim očima.

-Zašto onda nisi zaposlio još nekog?

-Hteo sam,ali nije imao vremena.

-I na njega se ne istresaš zbog toga?

-Sa tim tipom nije dobro da se kačiš,makar mu bio i šef.

-Znači...Ti ga se plašiš?

-Naravno da ne,samo ne bih da izgubim nekog kao što je on.Eh,da je sad tu,đavola bi ti blebetao tu.

-Ako je za tebe opasan,nije za mene.

-Stvarno imaš visoko mišljenje o sebi.

-Imam za šta.

-Znaš,stvarno počinješ da mi gadno ideš na živce.

-Šta da se radi,takav sam.

-Ne bi trebalo.

-Zašto?

-Zato što nećeš dobro da se provedeš.

-Kao sad,na primer?

-Baš tako.

-Jedino što je ovde loše je da se trenutno smrzavam.

15 minutes later...

Lepo ja rekoh da je onaj tip psihić!Totalni ludak!Dakle,stvarno ne mogu da verujem u kakvom sam ja to društvu.Dobro,trenutno sam sam ovde,hvala bogu,i drhtim kao prut,što od hladnoće,što od straha.Znam,do sad sam tupio kako se ničeg ne plašim i tako dalje,ali ovo je definitivno opravdano...Ne,nije opravdano!Sigurno nije opravdano da sam bio tolika kukavica!Zašto,zašto,zašto?!Zašto moram da budem toliki plašljivac!?Evo,sve što sam ikad rekao o hrabrosti je upravo palo u vodu.Toliko o toj mojoj hrabrosti...I sve zbog mojih velikih usta.Onom ludaku prvobitni plan nije baš uspeo i ja,umesto da ćutim,samo pogoršavam situaciju.Ne smem da spuštam pogled,onesvestiću se.Siguran sam da ima dosta krvi,ne smem da spuptam pogled,ne smem...Evo i gore stvari od mojih usta koja ne zaklapaju,moja prokleta radoznalost.Sad mi se još i vrti u glavi.Svi me pitaju zašto se toliko plašim krvi,naročito svoje.Pa,za sve koji se još pitaju,krv nije za džabe unutra.Da treba da bude van tela,onda bi tamo i bila i ja se ne bih plašio toliko,ali to nije prirodno,sasvim je izvesno da se nešto loše događa,ustvari,u 99,9% slučajeva se dešava nešto loše.A najgore je kad vidim svoju krv zato što to znači da se meni nešto desilo,nadam se.da sam svim lepo objasnio,sad da se vratim na glavnu stvar.

FLASHBACK

5 minutes ago...

-To je sve što znaš?-pitao sam izazivački kada mi je i poslesnja posekotina nestala.

Lepo ja kažem,ne znam da čutim,ali šta da radim kad mi je takav karakter.Bar sad mogu da se naslađujem zbog njegovog izraza lica jer mu plan nije u potpunosti uspeo.Onaj deo oko prepadanja mojih je perfektno uspeo,baka i Leona su se u par navrata oneavestile,Marija i Valeri su sve vreme vrištale,a što se tiče mpg starog...Paaa,može se reći da nikad nisam čuo da neko živ zna toliko psovki i pretnji.Smešno je to da sam ja,koji sam,inače,žrtva ovde,sve ovo najbolje podneo.Ok,ne tražim da se ponovi,ali je meni,koji sam toliko trapav da se svaki dan negde povredim toliko da mi često kažu da trebam da idem u socijalno zbog nasilja u porodici ili kod psihijatra jer problemi mogu da se reše i na druge načine osim samopovređivanjem,lako da podnesem par posekotina napravkjenih onim njegovim prokletim nožem,a prednost nego inače je najbolja moć posle teleportacije,samoiscelivanje,tako da mi svaka pivreda nestaje u roku od deset sekundi.Drugi deo plana,onaj ,,skinuću ti taj osmeh sa lica'' deo je definitivno propao,jer sam ja još uvek imao taj isti osmeh,možda čak i još samozadovoljniji nego pre.Kada je besno zaklopio lap-top i okrenuo se,mogao sam da vidim koliko je besan zbog toga.Sad he bilo dovoljno svetla da mu vidim lice,pa sam počeo da ga proučavam.Malo viši od mene,dakle ništa novo,klasične demonske crvene oči,bledunjav,sa riđom,pomalo kovrdžavom kratkom kosom.Oči i kosa su mu bili skoro iste nijanse i to je na njemu izgledalo baš cool,ako to smem da kažem za nekog ko je upravo oteo mene i moju malu rođaku.Sad su iz tih crvenih očiju sevale munje i neopisiv bes usmeren na mene.Hm,bio je u pravu oko onoga da ga jako nerviram.Šteta drugar,baš mi je žao zbog toga,ali je moj uspeh je dovoljan razlog da nastavim to da radim.Streljao me je tako piglesom celih pola munuta,a onda je rekao jednom od one dvojice koji je bio tu:

-Rok,izađi...

-Ali,šefe,mislim da...-počeo je on nešto,ali je brzo bio prekinut.

-Ne plaćam te da misliš,nego da radiš šta ti se kaže,zato izlazi!

Šta he mogao osim da bez reči izađe uputivši mi jedan saosećajan pogled,što je značilo da sve ovo neće proći baš najbolje.Kad je konačno izašao,onaj psiho se okrenuo ka meni i rekao sa ogromnom gorčinom:

-Dakle,stvarno nisam verovao da neko može toliko da me nervira.

-Šta da se radi,takav sam ti ja,druže.

-Nije ti to baš pametno.

-Zašto?Plan ti je propao,tako da nemam za šta da se brinem,osim ako nemaš još nekog keca u rukavu,ali sumnjam da će i to nešto promeniti.

-Daj ućuti!

-Znaš,na Zemlji postoji dosta tih kurseva za suzbujanje besa,trebalo bi da posetiš neki u slobodno vreme.

-Jedino što bi me sad smirilo je to da mogu sad,istog trena da te ubijem!

-Ali ne možeš,besmrtan sam.Šah mat.

-To je jedina stvar koja me sprečava.

-A onolika lova od otkupa?Da me ubiješ,nećeš dobiti tolike pare.

-Ni za kakav novac ne bih odbacio priliku da te ućutkam!Ustvari...

-Šta?

-Možda i postoji način za to.

Počeo je da buta po džepovima.Ništa dobro,lepo sam ja rekao.

-Šta nameravaš?

-Znaš onaj žilet sa kojim sam malo pre oštrio nož?

-D-da.Šta sa njim?

U njegovim rukama je sjajnula ta mala stvarčica.Približio mi se i počeo lagano da prelati ledenom oštricom preko mojih već promrzlih ramena.Šta namerava ovaj psihić?!Dovoljno mi je hladno i bez toga,idiote!Tih par sekundi je delovalo poput večnosti dok sam očekivao šta će sledeće da uradi.Na kraju,ponovio sam pitanje:

-Šta sa njim?

-To mu nije jedina upotreba...

Kad je rekao to poslednje,zario je ledeni čeluk u moje desno rame.Jauknuo sam bolno:

-Aaaa!Šta radiš to,kretenu?!

-Vidiš,ti i dalje nastavljaš da pričaš.

Rekao je to i polako povukao žilet kroz moja prsa ukoso.

-Prestani!-vikao sam.

-Zamoli me i prestaću.

-Neću ja tebe ništa da molim,prestani smesta!

-Ok,kako hoćeš...-i zario je oštricu još dublje.

Da sam običan čovek,čini mi se da bih već bio mrtav.Ovako...Pa,žalim što nisam čovek.To je definitivno bio najgori osećaj koji sam ikad iskusio,najgori!Ali,posle sve one priče kako se ničeg ne plašim,nisam smeo da dozvolim ovom ovde idiotu da me tek tako slomi.Ne znam zašto,ali mi je stalno pred očima bila Džoanina slika.Ako ovo ne mogu da izdržim,ne mogu ni da budem dostojan nje.Moram da izdržum zbog nje.Kako ću nju jednog dana dan štitim ako budem tolika kukavica?Ne ovo je za nju.Onda,počeo sam da mislim o Samanti.Malo pre ovoga mi je rekla da sam ja njen heroj.Kakav je to heroj koji ne može da zaštiti ni malo dete?Najgore je što sam uopšte dopustio da se to desi,da nisam bio onoliko besan...Osoba zbog koje sam bio toliko besan...Moj otac.Njega sam najviše ubeđivao kako nisam kukavica koja samo priča,a ne dela,i taman kad sam pomislio da sam ga ubedio,sve to će da padne u vodu.Čudno je to da je posle svega što se desilo na onom snimku delovao dosta zabrinuto,ne ono glumatanje,nego stvarno.Zato ne smem sebi da dozvolim da sve što sam dokazivao uništim zbog ovoga.

-Samo prestani da glumiš nekog heroja.

Odjednom,Koperov glas me je trgnuo iz razmišljanja.Prva stvar koju sam osetio bio je skoro nepodnošljiv bol i krv koja se sliva niz moj stomak.Toliko sam se udubio u razmišljanje da skoro ništa nisam osetio.Zarežao sam kroz zube:

-Neću dok sam živ.

-Znaš da heroji uvek ginu prvi.

-Bar ne ginu kao kukavice...

-Šteta,ti ne možeš da pogineš,a ja ovako mogu celu noć.

Tu je u pravu,njega ništa ne sprečava da bude tu i radi isto celu noć.Video je da se kolebam,pa je nastavio:

-Samo dve kratke reči...

-Baš me briga,nema šanse.

Ponovo sam jauknuo.Zar je moguće da jedna tako mala stvarčica može da nanese toliko bola?Ovo postaje sve gore i gore.

-Stvarno si glup,znaš?-opet je počeo.

-Zašto?

-Gledaj ovo...Imaš porodicu,prijatelje,sve što ti treba u životu.Zašto onda rizikuješ da ti se nešto desi?

-Ne može ništa da mi se desi.Ne možeš da me ubiješ,sećaš se?

-Da,to je istina.Ali...

-Ali šta?!

-Ali,ovo je duboka rana,a ti si dugo koristio moći...

-Pa?

-Pa,sigurno znaš da moći jednom moraju da se istroše,bar na neko vreme.

Još jedna istina.Moći se pauziraju na neko vreme ako ih predugo koristiš,a ja sam ih baš dosta koristio u poslednjih pola godine,a ni jednom nisu prestale da deluju.I da,uvek prestaju u nekom nezgodnom trenutku kao što je ovaj.Na kraju sam pitao:

-I?Koja je poenta?

-Poenta je to da ti rana neće tako lako nestati kao obično.Zašto jesnostavno ne poštediš sebe i sve koje voliš tolikog stresa?Čekaj,da te pitam još nešto.Neko tvojih godina sigurno ima devojku,jel sam u pravu?

Ne,ne ne!Zašto počinješ temu koja najviše boli!?

-Shvatiću to ćutanje kao da.Dakle,kako će ona da se oseća ako ti se nešto desi?

-Ponosno...

-Ponosno zato što si toliko tvrdoglav?

-Ne,ponosno zato što nisam dozvolio da me jedan maloumnik tretira kao igračku.

Opet me je jako zabolelo i ponovo sam jauknuo.Kako ovaj tip ne kapira!?Neću tako nešto da uradim,ne dolazi u ubzir da ja nešto njega molim!

-Lepo ja kažem,glup.

-Ne znam samo zašto to smatraš.

-Zato što je prosto tako.Svoj ego moraš da staviš ispred svega,za mene su takve osobe jednoatavno glupe.

-Misli ti kako hoćeš,nije me briga.

-Šteta,baš šteta...

Nastavio je i ovo je postajalo nepodnošljivo.Bože,zašto se jednostavno ne probudim u svom krevetu i shvatim da sam sve ovo samo loše sanjao?!Zamislite,sve ovo zbog jedne proklete pesme!U stvari,možda nije samo zbog toga...Možda je istina da nema problema ako jednostavno samo kažem te dve reči...Ne,ne,ima i previše problema!Glavni problem?Moje samopouzdanje i samopoštovanje je tada velikoj nevolji,neću smeti da se pogledam u ogledalo.Onda,tu su svi oni ljudi o kojima sam malopre razmišljao.Oseća ću se kao da sam ih na neki način izdao.Ali...Ovo je sve.gore i gore.Ne mogu više da izdržim.

-Stani...-rekao sam teško dišući.

-Molim?Nisam baš dobro čuo,ponovi.

-Molim te,stani!

FLASHBACK END

Rekse,ti si najobičnija kukavica!Kako sam to mogao da uradim,kako?!Trenutak slabosti?Ne,ne,to ne može da opravda nešto ovakvo.Ništa ne može da opravda ovo,ako mene neko pita.Izgleda da sam stvarno uobraženi kreten koji samo priča...Postoji samo jedna stvar koju mogu da uradim da bih se nekako iskupio,da sebe i Samantu izvučem iz svega ovoga.Samo...Pitanje je kako?Kako to da uradim?Ako je onaj idiot bio u pravu za nešto,to je da ne mogu da koristim moći i neću skoro.Ponovo sam bacio pogled na onu posekotinu,mada je to preblaga reč za tako nešto,i ponovo mi je postalo muka.Prokleta fobija!Već sam pokušavao da učinim da nestane,ali bezuspešno.Istina je,nemam više moći,bar za sad.U stvari,imam,ali mi je veoma naporno da ih koristim.E,sjajno!Kako da pobegnemo odavde ako ne mogu ni ruke da odvežem?!Srećom,ovi luzeri nisu baš uložili u nameštaj,pa je stolica na kojoj sam sedeo bila napukla,tako da sam tom oštricom uspeo da prerežam onaj kanap na rukama.To!Sloboda!Ok,bar delimično...Vrata su još uvek zaključana.Hm,ništa lakše,razvaliću ih.Bar tako mislim.U filmovima je lako,specijalci doću,pokucaju na vrata,nema nikog,jednom nogom šutneš vrata i ulaziš,u mom slučaju izlaziš.Dobro,nije baš lako.Tek iz petok pokušaja sam uspeo i zamalo se sručio celom dužinom.Uf,filmovi su bolji nego realnost,da je ovo neko snimao,pre bi bilo za ,,Skrivenu kameru'' nego za neki akcioni film.Još jedan poen za mene jer onaj idiot nije očekivao da ću da pokušam da bežim,tako da nema nikog ispred,bar za sad,jer sigurno nisu gkuvi da ne čuju ovoliku buku.Ukuono,njih ima trojica,nas ima dvoje.Loše je što sam ja povređen i bez majice(što sam tek sad primetio),dakle,smrzavam se,a Sem je dete,ne može da se bori sa njima.Izgleda da će nam sreća biti potrebnija nego što sam mislio...Dok sam ja mozgao naše savršeno bekstvo,stigao sam do vrata iza kojih je bila Sem,bar pretpostavljam jer su ona dvojica,Rok i Nejt valjda,ispred.Dajke,obi jednu devojčicu smatraju opasnijom od mene?!E pa,luzeri,to je kobna greška.Pravum čudom sam ja,uz onu posekotinu preko celih prsa i uznapredovalim oblikom hipotermije,dakle napola kockica leda,uspeo da savladam njih dvojicu bez ikakvog oružja ili pomoći.Dobro je bilo što ova vrata nisu bila zaključana,još jedna kobna greška,tako da nisam morao.da razvaljujem.

-Reksi!-bilo je jedino što je Sem uspela da izgovori pre nego što sam joj munjevitom brzinom odvezao ruke i povukao je ka izlazu.Izgleda da je bila šokirana jer mi neko vreme nije postavljala nikakva pitanja.Kad se izgleda malo pribrala,pitala je:

-Reksi,šta se desilo?!

-Ništa,dušo,samo bežimo odavde.

-Kakva ti je to rana?

-Nije važno,jedino je važno da se izvučemo odavde.

-Jeste važno.Boli li te?

-Aha,malo.Ne brini za mene,samo nastavi da trčiš.

-Kuda?

-Iskreno,mala,nemam blage veze,ovo je kao lavirint.

-Ok,onda idemo na sreću.

Kao što sam već jednom rekao starom,najbolji način da nađeš nešto za šta ne znaš gde je je da ideš dok ga ne nađeš ili dok se ne izgubiš.Kad imaš veliku ranu,to dovodi do velikog gubitka krvi,a to dovodi u najboljem slučaju do vrtoglavice,tako da smo morali da stajemo par puta da bih se odmorio.Ovo mesto je stvarno kao lavirint,ima bar hiljadu vrata.Hm,mora da je neko skladište ili nešto slično.Čekaj.Osećam vetar,što znači da smo blizu izlaza.To!Skoro smo slobodni.Ok,u mom slučaju skoro znači ne.Odjednom sam se zabio u nekog bar dve glave višeg od mene.Kao u filmovima sam pogledao na gore polako i...O.Moj.Bože...Koja je ovo gromada,tako mi svega?!Zar ih nema samo trojica.Ispred nas i izlaza je stojao tip visok bar dva metra,koji kao da ne izlazi iz teretane.Ukratko,neko protiv koga nemam šanse.Grubim,opreznim glasom je pitao:

-Gde ste krenuli vas dvoje?

Nisam baš hteo da razgovaram sa njim,pa sam samo rekao:

-Skloni se.

Da,njenu je to bilo smešno kao i meni što je delovalo.Polako sam gurnuo Samantu iza sebe i stao u borbeni stav.Napravio je još veći kez.Opravdano,jer ja nemam nikakve,ali baš ni-ka-kve šanse protiv ovog tipa.Malo sam se bolje zagledao u njega,ne bih li našao način da nas izvučem iz ovoga.Osim što je bio užasno visok i razvijen,imao je izražajno plavu kosu i,začudo,plave oči.Hm,možda nije demon.Ne,jeste,vidim mu beleg na vratu.To je jedini pokazatelj toga ko si,osim crvenih očiju.Zašto onda,dođavola,ima plave oči.Logično,sigurno je polu-demon kao i ja,ali to ne objašnjava zašto.Očigledno neće da se sklonu,pa sam pitao:

-Ko si,dođavola,ti?!

-Hej,lepo se ponašaj,dete je tu,ako nisi primetio.

-Jesam primetio,a sad mi odgovori!

-Ok,ok.Zovem se Kozmo.Isto pitanje za tebe.

-Nije tebe briga ko sam ja.

-Ako sam ja tebi odgovorio,trebaš i ti meni.

-Kako god.Reks.

-E,pa,Rekse,drago mi je što smo se upoznali.A sad,odgovori mi na pitanje koje sam postavio.Gde ste krenuli vas dvoje?

-Šta tebe briga gde smo mi krenuli?! Važno je samo da se odmah skloniš,zato to i uradi!

-Naravno,da neće to da uradi,posao mu to ne dozvoljava.-odjednom se začuo novi glas iza nas dvoje.

Oboje smo se naglo okrenuli i videli onog maloumnika koji mi je napravio ovu prokletu posekotinu.Nastavio je kad je video da ćutimo:

-Šta je bilo?Uplašili ste se?Rekse,a malopre kad sam ti pričao o njemu,rekao si da ga se ne bi uplašio.Šta je sad odjednom?Gde je nestala sva ta hrabrost?

Dakle,to je taj opasni tip.Ok,sad vidim zašto ga se plaši,izgleda kao Hulk,samo što nije zelen.i ima drugačiju boju kose,a čini mi se da im izgled nije jedino zajedbičko.Sto posto sam siguran da bi običnog čoveka mogao da ubije jesnom rukom,a da bi meni,čak i pored besmrtnosti,mogao da uradi samo ako se malo potrudi.

-Daj umukni!-bilo je jedino što sam mogao da kažem u tom trenutku.

Tad mi se obratio Hulk:

-Hej,dečko,znaš da nije lepo da se tako ponašaš prema starijima,a naročito ako je to moj šef?Možeš loše da se provedeš.

-Kozmo,ne trebaš da ga povrediš.-oglasio se naš dragi psiho-otmičar-Trebaju nam oboje nepovređeni.Dobićemo dobru lovu za njih dvoje.Nego...Zar ti nisi otišao na odmor?

-Jesam,ali sam ipak rešio da navratim.Izgleda da sam to uradio u pravom trenutku.

-U pravu si.Ona.dvojica su totalno nesposobni...

Njih dvojica su počeli neku svoju priču dok smo ja i Sem stajali bespomoćno između njih.Ne moram da napomenem da sam se ja smrzavao.Ne možemo napred,ne možemo nazad...Šta onda da radimo?Teleportacija?Moglo bi,ali sumnjam da bih uspeo nas oboje da prebacim daleko.Dobro,pokušaču bar iza ove gromade,posle čemo da trčimo.Uhvatio sam Sem za ruku,zatvorio oči i uz vekiki napor smo bilu par metara iza njih.Trebalo im je par sekundi da shvate šta se dešava,tako da smo dobili prednost od još desetak metara.U ovakvim stresnim situacijama ni Husein Bolt mi nije ravan,ali to izgleda nije važilo za Sem.Nisam hteo to da priznam,ali nas je baš usporavala,Ako je ostavum ovde i odem po pom...Ne,ne mogu da je ostavim!Ona dva tipa su dovoljno mentalno neatabilni,sad trenutno i besni zato što smo ih zeznuli,tako da bi mogli da jr povrede.Nije mi bilo druge nego da je nosim.Kad je nešto ovakvo u pitanju,ja sam mešavina Huse,Spajdermena,Supermena i Ajnštajna.Trčim,skačem,jak sam i mogu da smislim odličan plan za samo par sekundi.Prvi problem,mene sve boli,umoran.sam i iscrpljen.Drugi,smrzavam se.Treći,sve je klizavo.Četvrti,ova dvojica su brža od nas,stići će nas ubrzo.

-Samanta,ja ne poznajem grad,zato mi ti reci.Gde smo?

-Ne znam tačno,ali mislim da smo na oko par kilometara od kuće.

-Nema šanse da trčim do tamo.Koliko smo daleko od nekakve civilizacije?

-Mislim da ćemo za par minuta stići na periferiju.

-Ok,toliko ću izdržati.

Kao što sam se i nadao,ona dvojica su odustala od potere za nama kad smo stigli do naseljenog dela.Bila je duboka noć i čisto sumnjam da ćemo igde da nađemo prevoz,zato sam rekao Samanti:

-Sem,slušaj me dobro...Kucaj nekome na vrata i traži telefon.Pozovi nape kući i objasni gde smo.

-Dobro,a šta ćeš ti?

-Sačekaću ovde ako se neko od one dvojice pojavi.

-To je apsursno!Jedva stojiš na nogama!

-Sem,molim te,požuri i ne brini za mene.

-Dobro.Čuvaj se...

Čim sam je izgubio iz vidika,sručio sam se na čisto belom snegu i zaspao...

...................................................................
Evo i mene opet!Mnogo mi je žao,nisam imala vremena ova dva dana,ali ebo me ponovo.Nadam se da ču sutra da stignem da napišem nastavak,ako ne,sorry!Bye!

SweetyEvil