-A zašto je to tebe briga?!-pitao sam mrzovoljno izbegavajući njegov pogled.

-Neću da rizikujem.Odakle ja da znam šta ti smeraš?!

-Aha,spremam paklen plan.Upravo tražim neki nož ili sekiru da vas sve pokoljem.

-Misliš li da je meni stvarno do tvojeg glupiranja ovako kasno?!Ako nemaš ništa pametno da radiš osim da se šetkaš okolo i nerviraš me,vraćaj se u sobu.

-Ti nemaš nikakvo pravo da me oteraš u sobu,a i jel ti stvarno misliš da je meni do prepiranja sa tobom kad umirem od gladi...

-Eto,mogao si lepo tako da kažeš.Hajde,kreći ispred mene.

-Gde?!

-Pa u kuhinju,to je najlogičnije mesto gde ćeš da nađeš nešto za jelo.

-Mislim da moj pakleni plan ne uključuje tebe,ako do sad to nisi skapirao.

-Kao što sam i rekao,ne znam ja šta sve tebi može da padne na pamet.Nego,gde ti je telefon?

Evo ga,ali...-rekao sam vadeći ga iz džepa farmerki,a on mi ga tek tako otme!

-Baš ti hvala.

-Hej,čekaj!Vraćaj mi moj telefon,to je lična imovina!

-Bez telefona i druge elektrike do daljnjeg.

-Pa jel ovo Alkatraz?!Ne mogu da živim bez elektronike!Čoveče,ovo je 21. vek,ne mogu bez Fejsbuka,Instagrama,televizije...

-Televiziju ne uključujem u to,ali ostalo ne.

-Tiraninu jedan!Mrzim te!

-Ako si završio sa svojim detinjastim ispadima,ja nemam celu noć.

-Pa odakle ja da znam gde je kuhinja?

-Kako si nameravao da odeš tamo bez mene?

-Ideš dok ne nađeš šta tražiš ili dok se ne izgubiš.

-Ti stvarno nisi normalan.

-Zašto?To je najbolji sistem za nalaženje mesta,tako i najjednostavniji.

-Kako god.Hoćeš li ti da kreneš ili nećeš?!

-Ok,ok...

Išli smo tako par minuta u mrklom mraku,ali sam siguran da je osetio moj.besni pogled,čim se držao na malom rastojanju,za svaki slučaj.Konačno,posle sto hodnika,smo stigli do kuhinje.Hvala bogu,mrtav sam gladan.Iskreno,ne volim kad neko tako bulji u mene,naročito on,ali mi se čini da je stomak prevladao nad egom i počeo sam da tražim nešto jestivo.Brate,onoliki frižider,a ničeg specijalnog za jelo.Uf,koji užas!Kao totalni idiot sam stojao ispred onog frižidera tražeči nešto što može da se jede.Hm,izgleda da ću morati da se zadovoljim kajganom.Nekako mi se čini da u poslednje vreme samo to jedem,ali to je najbrže za pravljenje,tako da je najpraktičnije za moj dinamičan život.A tako bih sad jeo ogromnu porciju palačinki,a sad nemam živaca da pravim smesu i tako to.Već sam se ispraksirao u ovome,pa sam za čas sebi spremio nešto pristojno za jelo.Jesini problem je bio to što me je on sve vreme dok sam sve to spremao posmatrao i proučavao kao nekog opitnog miša.Dobro,mogu ja to da ignorišem minut-dva,ali ovoliko?Na kraju sam se naglo okrenuo ka njemu i iznervirano pitao:

-Dobro,šta je tako zanimljivo na meni?!

-Ama baš ništa.

-Zar stvarni misliš da sam toliko glup da ne primećujem da sve vreme buljiš u mene kao tele u šarena vrata?!

-Zašto se tako ljutiš?Zar je loše da nekog gledaš?

-Kad si ti u pitanju,loše je i što si blizi mene.

-Ok,neću više,samo mi je neobično kako to sve lako radiš.

-Šta na primer?

-Kako kuvaš.Ne deluješ kao tip koji će da rinta po kuhinji,ali izgled ume da vara.

-U,izvini,ali ja nisam odrastao.u prebogatoj porodici gde dobijam sve čim pljasnem dlanom o dlan.

Izgleda da te reči nije baš dobro podneo,čim se odmah ućutao.Ostatak vremena smo se gledali ispod oka i svaki je vodio neku svoju mentalnu bitku.Odjednom,trgnuo nas je nečiji glas:

-Oh la la,ko li je ponovo zaboravio da isključi svetlo?!Ovi današnji mladi,uopšte ne razmišljaju o uštedi energije!

Glas je bio ženski,sa jakim francuakim naglaskom.Odjednom,u kuhinju je ušla neka žena u spavačici,sa raspuštenom crvenon kosom zamršenom od spavanja.Očigledno je bila sanjiva čim nas nije primetila izprva,pa je nastavila da priča sama sa sobom.

-Zaista ne mogu da verujem!Kako su danas svi neodgovorni...

I odjednom nas je primetila,pa je zaćutala.Uf,sad će da počne da vrišti kako su joj provalnici upali u kuću,a ja sam još pospešio taj dojam sa rukavicama umrljanim krvlju(ne verujem da još nisamnizlečio ruku).Ali,na moje iznenađenje,samo je rekla strogo:

-Rede Kileru,treba da te bude sramota!

-Šta sam ja opet uradio?!-pitao je iznenađeno.

-Zašto mi nisi javio da dolaziš?!Tako je bilo i prošli put,nisi se javio,ja sam negde otišla i nismo stigli ni da se pozdravimo! Zar više ne voliš svoju dadilju?

-Ne,nije to,samo...Sve je ovo bilo prebrzo i...Nisam ni nameravao da dođem...

-O,bože,kako ai sladak kad si zbunjen.Ja na tebe ni ne mogu da se naljutim.Dođi ovamo.

Odjednom,počela je da ga grli,namešta mu kosu i košulju,razvlači mu obraze,govori kako joj je toliko nedostajao...Ponašala se prema njemu kao prema malom detetu,a on je samo stajao glupavo se smešeći.Ko je sad ovo?!

-Ja sam njegova dadilja Eloiz.Dobro,sad već bivša,ali sve jedno.-odgovorila je ni ne čekajući da je išta pitam.

-Zar je ovo moguće?!-prasnuo sam-Zar ne mogu ni ovde da mislim na miru?!

-Dobro,dušo,ne ljuti se odmah...Kao što rekoh,ja sam Eloiz,a ti si?

-Reks.-rekao sam odsečno spremajući sto od moje ponoćne večere.

-Zar samo Reks?

-Za većinu,da.

-Sigurno imaš još nešto uz to Reks.

-Ok,ok.Reks Čejs Konor Kiler,jel u redu.

-Vidiš,ništa strašno.

Kako nije strašno?!Ne podnosim svoje drugo ime,totalni užas!Od svih srednjih imena,moja majka je morala da odabere baš to koje mi se uopšte ne sviđa.Ok,možda mi se ne sviđa baš zato što je moje,ali je Reks totalna suprotnost jer to ime obožavam,ne bih ga menjala ni za šta.Kako god,ona je nastavila da ga iapituje,kao da se nisu videli sto godina(što je jako verovatno).Naposletku sam ponovo došao u centar pažnje kad ga je ona pitala:

-Nego,dušo,Reks je tvoj sin,zar ne?

-Da,nažalost.

-Zašto nažalost?!Deluje baš kao fin momak,osim što je sad,izgleda,malo nervozan.

-Ako je neko nervozan,to sam ja,i to zbog njega.Čudi me kako čubam zdrav razum pored njega.

-Sigurno nije toliko loš.

-Ne možeš ni da zamisliš koliko.

-Paa,ostaviću vas ja da se ispričate.Laku noć!-rekao sam izlazeći na vrata,srećan što ću imati makar malo slobode,ali moja sreća kratko traje...

-Čekaj,nema šanse da te pustim samog.

Odjednom,u njegovoj nameri ga je prekinula gospođa Eloiz:

-Rede,pobogu,šta može da se desi ako ode sam do sobe?!

-Do sutra ću valjda uspeti da ti napravim spisak mogućih stvari,ali ništa ne obećavam.Spisak je poduži.

-Ma daj!Neće valjda sve da nas pobije sa nekom sekirom ili nožem?

-To sam i ja rekao!Gospođo Eloiz,vi ste moj čovek!-rekao sam.sa ogromnim osmehom.

-Eto vidiš,Rede.Sigurna sam da ovaj anđeo nikog ne bi povredio.Samo,dušo,molim te da me ne zoveš gospođa,tako se osećam starije.

-Ok,Eloiz.Laku noć!

-Au revoir,dušo.

-Au revoir,mademoiselle!

Uf,to su jedine dve reči koje znam na francuskom.Zaista,devojke vole kad momci pričaju više jezika,pa sam naučio i par reči na španskom,italijanskom,nemačkom,japanskom...Kako god,odjurio sam u sobu i komirao se.
Jutro,rana zora oko podne,moj termin za ustajanje.Dobio sam par kritka što tako kasno ustajem,ali oni očigledno ne kapiraju da ja ne mogu ni da razmišljam ako ne odspavam turu od bar 12 sati.Ručak je već počeo,tako da je prepirka brzo zamrla i seo sam ispred punog tanjira,mada,začudo,nisam bio previše gladan.Hm,čini mi se da će uskoro doći smak sveta.Odjednom,vrata na trpezariji su se širom otvorila i ušlo je četri osobe.Prvo je ušla neka žena,visoka,bledunjava,naravno sa crvenim očima,i smeđom kosom uresno očešljanom.Za njom su išli dva dečka,po ljudskom mojih godina,i izgledali su totalno kao da žele što pre da pobegnu,baš kao i ja.Na kraju je ušla jedna devojčica,po ljudskim od oko sedam-osam godina,sa dugom ameđom kosom punu nestašnih uvojaka koje je smirivala samo jedna plava mašna iste nijanse kao njena haljina.Bože,izgleda poput neke lutkice.Odjednom,kad nas je primetila,potrčala je i bukvalno se bacila na mog oca i počela d aga grli i da viče:

-Ujka Rede,zašto mi nisi rekao da dolaziš!?Stvarno nisi fer!Da smo malo dume ostali kod bake i deke,ne bih te ni videla.

-Ne brini,ostajemo duže nego obično.

Raširila je oči začuđeno i pitala u neverici:

-Duže od par dana?

-Aha.

-Jej!Rekao si ,,ostajemo''.To znači da je i Val došla sa tobom?

-Jeste,sad će da dođe.

-Ovo mi je najbolji dan u životu!

Nije mi dugo trebalo da shvatim da je Val ustvari Valeri,ali me je čudilo to što većina njih ovde nije volela nju zato što je ljudsko biće,ali ova devojčica je očito obožavala i nju i njega.Odjednom,počela je da gleda oki sebe,kao da hoće da osmotri da je neko ne prati,pa je malo tipe pitala:

-Nego,doneo si mi onu zemaljsku čokoladu?

-Samanta!-odjednom se razdrao Drejk prekorivši je.

-Oh,izvini tata,ali ujka Red je sigurno mnogo zauzet,lako zaboravi stvari,pa ja moram da ga podsetim...

Odjednom,zastala je kad joj je pogled pao na mene.Počela je da me odmerava od glave do pete,kao da me je procenjivala.Onda je pitala:

-Ko si ti?

-Reks.-rekao sam hladno.

Iskreno,nije mi baš trenutno do priče,naročito ne sa jednim detetom.I onako sam ovih dana slab sa živcima,neću da se istresam na nedužnom detetu.Izgleda da ona to nije kapirala,ili nije htela da skapira,pa je pitala:

-Rekse,hoćeš li ti da se igraš sa mnom?

-Bože,Samanta,pa sigurno je da neće.Očigledno ima pametnija posla nego da se igra sa tobom tvojih glupavih bebećih igara.-dobacio je jedan od one dvojice,očigledno njen brat.

-Učuti,Džejmse!Ja dobro znam da me ti i Kol i ovako ne volite,čim nećete da se igrate sa mnom.Mrzite me!

-Hajde,Samanta,ne prenemaži se!Mi samo nemamo vremena za te gluposti.-rekao je ovaj drugi,Kol valjda.

-Kako god.Rekse,hoćeš li?

Da je obična situacija,trebao bih da je oteram tamo gde ne treba i da je samo pitam da li ja ličim na tipa koji će da se igra sa barbikama i konjićima,naročito sad kad sam u ovakvoj situaciji,ali su važnu ulogu igrale dve stvari.Prvo,bilo mi je žao nje jer su se braća tako ophodila prema njoj.I ja imam mlađu sestru i uvek sam hteo da ona bude srećna,a ova dvojica su toliki kreteni.A i ko bi odoleo tim slatkim okicama?Mada,mislim da je veću ulogu odigrala lampica koja se upalila u mojoj glavi kad sam zaista smislio pakleni plan.Dobro,zaista je nečasno koristiti dete za takve stvari,ali ovo je surov svet,najjači uspevaju.Ako moj stari toliko voli ovu malu,možda je ona moja karta za slobodu,mada u to sumnjam,ali ću možda bar da vratim telefon i da uspem bar da čujem Džoanin glas,zato sam rekao popravljajući svoj stav bezosećajnog gada u stav najbolje osobe na svetu:

-Ok,posle ručka,može?

Izgleda da su svi bili začuđeni mojim odgovorom,ali najviše iznenađena je bila ona.Hm,očigledno nije navikla.da išta postigne sa tako malo truda,pa je pitala:

-Siguran si?Ne šališ se?

-Zar delujem kao neko ko se šali?-pitao sam nasmejano.

-Ne,ali...Kako god.Ti si najbolja osoba koju sam upoznala!

Sela je pored mene i sve vreme mi pričala o svojim igračkama,školi,drugarima...Ja sam,naravno,samo klimao glavom praveći se da je slušam,a misli su mi lutale ka Džoani,tako dalekoj,a tako blizoj.Ah,Džo,kad samo pomislim da ću zahvaljujući ovoj devojčici uskoro da te vidim,srce mi zaigra...Dovoljno je samo da ti čujem glas,pa ću da budem najsrećnija osoba na svetu.

Baš me zanima šta si sad smislio.

Ama baš ništa.Nije loše malo se poigrati sa svojom malom rođakom.

Nisam ja od juče.Zaista je bezdušno koristiti jedno dete za neki tvoj glupi plan.

Zašto ja uvek moram da budem negativac i zašto si ti uvek tako sumnjičav?!Sećaš se da si mi oduzeo telefon,a na televiziji nema ničeg zanimljivog,šta očekuješ da radim po ceo dan?!

Ok,ali da znaš da te držim na oku.

Kako hoćeš,jedino što ću ja da radim je da se igram sa lutkama.Kad sam pojeo i poslednji zalogaj,Samanta me je povukla ka svojoj sobi.

-Vidi,ovo su moje lutke,a ovo je moj krevet,ovo su moje knjige...Voliš li ti da čitaš?-pitala me je razdragano.

-Hm,ne baš.

-O,šteta...Mislila sam da bi mogao nešto da mi pročitaš pred spavanje.

-Pa,to me neće ubiti.Važi.

-Jeee!

-A šta ćemo sad da radimo?

-Možemo da idemo na sankanje ili da pravimo Sneška u dvorištu.

Dvorište?Dvorište je jednako napolje,a napolje je jednako sloboda.Ova mala će stvarno da mi pomogne!Tooo!Ali čekaj...Sve moje nade su pale u vodu kad sam se setio reči ,,ne ideš ti nikud u skorije vreme ako se ja pitam''.Da,on se definitivno pita,a ja ne bih da se desi ikakvo nasilje pred ovim nevinim detetom,pa sam joj razočarano rekao:

-Sem,slušaj...Sumnjam da će tvoj ujak dozvoliti da izađem napolje.

-Zašto?Nisi bio dobar?

-Moglo bi se tako reći.

-Ali meni se tako ide napolje.

-Pa možeš da ideš,ali bez mene.

-Ja ne želim da idem bez tebe!Slušaj,idemo mi,a ako on ima nešto protiv,ja ću da ga ubedim,može?

-Ok,sad je sve na tebi.

Taman sam pomislio da će sve da prođe savršeno,stigli smo do hodnika i počeli da navlačimo čizme,toliko smo nadomak slobode i...Evo naše jedine i najveće prepreke kako stoji ispred nas dvoje prekrštenih ruku i pogledom fiksiranim na meni.Pitao me je pretećim glasom ne obazirući se na Samantu:

-Gde si ti to krenuo?

-Ja...Ovaj...-pokušavao sam da se izvučem,pa me je Sem spasila.

-Ujka Rede,Reks ide sa mnom da mi pomogne da napravim Sneška.

-Čini,mi se da Reks nikog nije pitao za dozvolu,zar ne?

-Ok,ok,smem li da idem Samantom da pravim Sneška?-pitao sam brzo razmišljajuči koliko to glupo zvuči kad se izgovori na glas.

-Ne.

Kratak,jasan odgovor,sve mi kaže.Naravno,ja sam odmah počeo da se bunim:

-Pa ne mogu ceo dan da budem zatvoren ovde!

-Jesi li siguran?Možemo to da proverimo ako hoćeš.

-Ok,napravio sam glupost sa Lovcima i Džoanom,ali to nije razlog da me ne pustiš ni u dvorište!

-A ono juče?

-Šta juče?

-Znaš dobro o čemu pričam,ne pravi se blesav!Pričam o onom tvom sinočnom ponašanju.

-Dobro,žao mi je zbog toga!Mogu li sad da idem?

-Rekoh ne i gotova stvar.

-Molim te,molim te,molim te!-bio sam uporan.

-Slušaj,trudim se da se ne naljutim pred ovim detetom da joj ne bih pravio traume za ceo život jer definitivno neće dobro podneti da gleda ono što ću da uradim ako odmah ne ućutiš!

Tad se ona ubacila:

-Molim te,ujka Rede!Reks je jedini koji hoće da se igra sa mnom,molim te da ga pustiš!

On je kleknuo ispred nje da bi bili iste visine i počeo da joj sklanja uvojke koji su se nekako izmigoljili iz njene plave mašne i da briše suze koje su već uveliko klizile niz njeno bledo lice,pa ju je nežno uz smešak pitao:

-Sem,da li si ti nekad uradila nešto što su ti mama ili tata rekli da ne smeš?

-Par puta...

-Dobro onda.Da li te onda puštaju napolje da se igraš?

-Ne.Onda me oteraju u sobu da učim.

-E pa vidiš,ja ne mogu Reksu da naredim da uči jer čisto sumnjam da on još uvek zna i da čita ali...

-Reks je obećao da će da mi čita knjigu pred spavanje,tako da mora da zna da čita.

-Dobro,dobro,ali ipak,on više ne ide u školu,tako da nema šta da uči.Ali,on je uradio nešto što nije smeo i sad ne smem da ga pustim da se igra,shvataš li?

-Shvatam,ali ja sam mislila da ti mene voliš...-jecala je sve više.

-Naravno da te volim.Zašto bi posumnjala u to?

-Ti bi,da me voliš,pustio Reksa da se igra sa mnom.

-Volim te,ali...

-Molim te!

Brate,niko ne može da odoli tim dečijim okicama,čak ni on,pa je popustio,ali mi je,dok smo izlazili,preteći rekao:

-Samo da znaš,upašćeš u gadnu nevolju ako pokušaš bilo šta i ako ne budeš ovde za...

-Za sat vremena.Znam,znam,rekao si sto puta.

-Dobro,samo da te podsetim,a sad izlazi dok se.ne predomislim.

Ah,toliko sam kratko zatvoren,a tako mi je nedostajao svež vazduh!Ne samo zbog toga što sam bio malo slobodan,zaista sam uživao dok sam bio sa Sem,jednostavno,osećao sam se kao da se vraćam u prošlost kad sam se tako igrao sa Ešli,mada u Kaliforniji nikad nije padao sneg.Dok smo se odmarali od jurcanja i pravili anđele u snegu,meni se ponovo upalila lampica.Oh,dragi mozgu,ipak služiš za nešto!Pitao sam je naglo ustajući sa srebrnog,škripućeg snega:

-Ti možeš da ga ubediš u bilo šta?

-Koga?

-Mog oca.

-Sigurna sam da mogu,obožava me.

-Ok,hoćeš li nešto da mi učiniš.

-Za mog omiljenog rođaka?Sve!

Bože,kako je lako da pridobiješ nekog samo zato što si se poigrao sa njim.Iskreno,ja se ne bunim.Pitao sam je:

-Da li bi mogla da mu odvlačiš pažnju neko vreme večeras?

-Mogu,ali zašto?

-Moram da uzmem nešto iz njegove sobe,a on to ne sme da zna.

-Šta to?

-Moj telefon.

30 minutes later...

-Ok,zapamtila si šta trebaš da radiš?-pitao sam ponovo je ispitujući u vezi našeg genijalnog plana.

-Naravno!Trebam da idem do njega i da mu tražim da mi popravi igračku dok ti ne odeš do njegove sobe,a kad došeš dole,daćeš mi znak da je sve gotovo.

-Bravo!Ti si stvarno baš pametna!

-Samo...Moram nešto da te pitam.

-Samo reci,dušice.

-Zašto...Zašto je ujka Red ljut na tebe?

-Vidi,to nije baš tema za večeras.

-Jeste,reci mi!

-Nećeš da razumeš.

-Objasni mi ili ništa od našeg plana!

-Stvarno si dobar manipulator,zar ne?

-Znam,a sad pričaj.

-Ok,zamisli svoju omiljenu lutku.

-Dobro,i šta sa njom?

-Sad zamisli da su ti je mama i tata uzeli i da ti je ne vraćaju nazad i ne daju ti da je vidiš.Kako bi se osećala?

-Tužno,valjda.

-E,pa,meni je moj tata zabranio da vidim nekog koga jako volim,samo ona nije lutka,nego ljudsko biće,baš kao i Valeri.

-Aha...Ali zašto ti ne da da je vidiš?

-To nas dovodi do toga zašto je ljut na mene.Uradio sam nešto što nisam smeo zbog te devojke i da bi me izvukao iz nevokje,ujka Red je obećao nekom da ja neću više da se viđam sa njom.

-Ali zašto?Ako je voliš,ne treba da ti brani da budeš sa njom.

-Pa,takvi su odrasli.

-I on je voleo Val,i koliko god mu deka branio da se viđa sa njom,on je svim silama pokušavao i na kraju uspeo.Ne shvatam zašto ti ne da da budeš sa njom.

-Ne znam ni ja.I ja melim svim snagama da budem sa njom,ali mi treba tvoja pomoć u vezo telefona da bih mogao da je čujem.Pomoći ćeš mi?

-Da,ali moraš još nešto da mi kažeš.

-Šta?

-Da li je ona lepa?

-Džoana?Ona je najlepša osoba koju sam video.

-Lepša od mene.

-To je nemoguće.Obe ste mi prelepe.Hoćemo li sad da sprovedemo naš plan u delo.

-Mhm,hajde.

Few minutes later...

Sem je odradila savršen posao što se tiče odvlačenja pažnje,stvarno je odlična u manipulisanju ljudima,čini mi se da stari ništa nije skapirao.Ja sam imao malo problema da nađem telefon u onolikoj sobi,ali sam na kraju i to uspeo.Hvala bogu pa nije bio toliko sumnjičav da ga nosi sa sobom.Sad smo ja i Sem sedeli na mom krevetu i ja sam drhtavom rukom okrenuo Džoanin broj.Kad se slušalica podigla sa druge strane,dah mi je zastao na par trenutaka dok se nije javio ženski plačan glas.

Dž:H-halo?

Ja:Halo?!Džo,ti si?Ja sam,Reks!

Dž:Rekse!Oh,hvala bogu,dobro si...Tako sam se brinula!Zašto mi se nisi pre javio?

Ja:Nisam mogao pre.Zar ne misliš da bih to uradio da sam mogao?

Dž:Naravno da mislim,zato sam se i zabrinula ta ti se nešto nije desilo.

Ja:Šta može da se desi opasnom momku kao što sam ja?

Dž:Znam da ne može ništa,ali ipak brinem.Gde si ti sad?

Ja:Nije vamno gde sam ja.Kako si ti?Kai? Niste imali problema?

Dž:Osim kritika i toga da mi nije vipe čuvar,sve je u redu.Kakva je situacija kod tebe?

Ja:Paaa...Može se reći da bih radije bio u zatvoru nego ovde.

Dž:Ne pričaj tako!Glavno je da si ti u redu.

Ja:Ne,glavno je što sam uspeo da čujem taj tvoj prelep glas.

Dž:Bože,ti si i preko telefona pravi šarmer.Uvek znaš da me nasmeješ.

Odjednom,preseklo me je naglo udaranje vrata i besni koraci koji se približavaju vratima.O,ne...Izgleda da je ipak dovoljno sumnjičav da proveri da nešto nisam uradio,u ovom slučaju ukrao.Smiri se,možda nije on...Ne,nema šanse da je iko drugi,dobro znam te besne korake.

Ja:Dž-džo...Moram da idem...

Dž:Pa gde ćeš sad?Nešto nije u redu?

Ja:Dušo,ništa nije u redu.Idem da radim ono što najbolje znam...

Dž:Šta to?!

Ja:Da upadam u nevolje...

Dovoljno brzo sam spustio slušalicu i sakrio telefon ispod jastuka kad su se vrata naglo otvorila.E,pa,Sem,drago mi je što sam te poznavao,ali smo sad gotovi...

.....................................................................
Meni je ovaj deo baš sladak,slažete li se?A i duži je nego obično,pa se nadam da vam se sviđa.

See you!
SweetyEvil